Аскетизам — разлика између измена

Садржај обрисан Садржај додат
Нема описа измене
мНема описа измене
Ред 1:
'''Аскеза''' (гр. {{јез-грч|ασκισις}} — ''аскезис'' - вежба„вежба”, подвиг„подвиг”) је начин живота који се састоји у одрицању од [[страст]]и и телесних прохтева, како би се стицањем [[врлина]] постигло духовно прочишћење, односно стање [[апатија|бестрашћа]].
 
У ширем смислу, '''аскетизам ''' или '''подвижништво''' представља филозофију која налаже добровољно и свесно самоодрицање од материјалних, телесних и других потреба и угодности зарад виших, духовних [[вредност]]и.<ref>Иван Видановић, [[Речник социјалног рада]]</ref> Аскетизам је начин живота који одбацује „изопачење људске личности, безобзирно искориштавање природе и физичке средине и превазилази себичну тежњу да се троши све за себе, а не за заједницу“.<ref name=autogenerated2>{{Cite web |url=http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Recnik/A.htm |title=Аскеза у Речнику православне теологије |access-date=08. 09. 2008 |archive-url=https://web.archive.org/web/20080917015643/http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Recnik/A.htm |archive-date=17. 09. 2008 |url-status=dead |df= }}</ref>
Ред 22:
== Аскетизам у хришћанству ==
[[Датотека:OnuphriusByzantineIcon4thCentury.jpg|175п|мини|десно|Египатски аскета [[Онуфрије]] из 4. века.]]
Према хришћанском схватању, посебно православном, аскетизам је пракса задобијања врлина кроз духовни и физички подвиг: [[пост]], [[молитва|молитву]], [[будност|бдење]], [[тиховање]] и самоодрицање. Наравно, хришћанска аскеза не може се ограничити на [[морал]]ни подвиг да се чини [[добро]] и избегава [[зло]]. Суштина подвига је одрицање од пролазног света и његових уживања у циљу задобијања унутрашњег [[мир]]а [[Царство небеско|Царства Божијег]]. Стога је аскетски подвиг духовна борба да се поново досегне живот какав је био пре пада у [[грех]], кад дух владаше над телом и природом.<ref name=autogenerated2 /> Хришћански аскетизам се сматра сталном припремом за што јаче искуствовање већ примљене [[божја милост|благодати]] крштења. Аскеза стога претпоставља стално вежбање промене правца духовнога живота: „телесни човек“човек” умире да би се родио „духовни човек“човек” (1. Кор. 15,42-53). Хришћани сматрају да се само одрицањем од „телесне навике“навике” (1. Тим. 4,8) могу ослободити силе [[дух]]а за чињење врлина.<ref name=autogenerated2 />
 
У почетку су хришћански аскети, одвајајући се од света, остајали у својим домовима, усамљујући се у неком кутку и предајући се молитви, богомислију, посту, бдењу и свим подвизима. Током времена многи подвижници почеше да напуштају своје породице и да се удаљују из градова и села, проводећи живот у усамљености. Користили су природне пећине, запуштене гробове, или посебно направљене омање келије.<ref>Добротољубље</ref> Временом је устаљиваље скупина аскета на одређеним местима довело до настанка [[Монаштво|монаштва]].