Албер Ками — разлика између измена

'''Албер Ками''' ({{јез-фр|Albert Camus}}; [[7. новембар]] [[1913]] — [[4. јануар]] [[1960]]) био је [[Французи|француски]] [[писац]], [[Филозофија|филозоф]] и [[новинар]]. Добитник [[Нобелова награда за књижевност|нобелове награде за књижевност]] [[1957|1957. године]].

Ками је рођен у [[Алжир|Алжиру]], у сиромашној француској породици. Немачка окупација Француске у [[Други светски рат|Другом светском рату]] затекла га је у [[Париз|Паризу]]. Тамо се придружио [[Француски покрет отпора|француском покрету отпора]] као уредник забрањеног лист ''Combat.'' После рата био је заговорник левичарске политике која се противила [[Совјетски Савез|Совјетском савезу]] због његовог [[Тоталитаризам|тоталитарног]] система. Током [[Алжирски рат за независност|Алжирског рата за независност]], заузео је неутралан став, уз негодовање са обе стране.

[[1949|Године 1949.]] Ками је, према књизи -{''Albert Camus, une vie''}- Оливера Тода, унутар Покрета Револуционарне уније основао Групу за међународне везе која се противила [[атеизам|атеистичким]] и [[комунизам|комунистичким]] тенденцијама [[Андре Бретон|Бретоновог]] [[надреализам|надреализма]].

Када му је [[1957|1957. године]] уручена [[Нобелова награда]], Ками је био други најмлађи добитник (након [[Радјард Киплинг|Радјарда Киплинга]]), први добитник рођен у Африци, те добитник који је након добијања награде најкраће живео (само 3 године).

Албер Ками је рођен [[7. новембар|7. новембра]] [[1913|1913. године]]. у породици сиромашног земљорадника у Мондовију (данашњи Дреан) у [[Француски Алжир|Француском Алжиру]]. Отац који је погинуо убрзо по његовом рођењу у [[Прва битка на Марни|бици на Марни]] у [[Први светски рат|Првом светском рату]] није упознао. О оцу је касније једино сазнао да му је припала мука на једној јавној егзекуцији. Ова анегдота коју је забележио у есеју ''Reflections on the Guillotine'', значајно је утицала на његово противљење [[Смртна казна|смртној казни]]. Неписмена и делимично глува мајка Катарина је била шпанског порекла. Камијев деда са очеве стране је почетком 19. века емигрирао у [[Африка|Африку]] у потрази за бољим животом. Камијево национално и економско порекло је имало значајан утицај на његов живот. Иако сиромашан као француски држављанин имао је многе привилегије које [[Арапи|арапско]] и [[Бербери|берберско]] становништво није имало. Као дечак заволео је пливање и фудбал.<ref name=":0">{{Cite web|url=https://www.iep.utm.edu/camus/|title=Albert Camus|last=Simpson|first=David|date=20. 1. 2020|website=|archive-url=|archive-date=|dead-url=|access-date=}}</ref>

У седамнаестој години дијагностикована му је [[туберкулоза]], што га је спречило да настави да се бави активно [[фудбал]]ом, који га је јако волео због тимског духа, братства и заједничког циља. Како не би заразио брата одлази да живи код ујака Густава. [[1933|1933. године]] упознаје мистериозну заводницу ''Simone Hié,'' која је била зависна од [[Морфијум|морфијума]], користивши га од четрнаесте године да ублажи менструалне болове. Како ујак није подржавао њихову везу, Ками напушта његов дом. Како би се издржавао морао је да ради разне послове. Исте године уписује се на универзитет. Убрзо се разводи након што сазнаје да ''Simone'' у вези са лекаром који јој поред тога и набавља лекове. <ref name=":1">{{Cite book|url=https://books.google.rs/books?id=ZYeRCwAAQBAJ&pg=PT26&redir_esc=y#v=onepage&q&f=false#page=10|title=Camus and the Challenge of Political Thought: Between Despair and Hope|last=Hayden|first=P.|date=9. 2. 2016|publisher=Springer|isbn=978-1-137-52583-3|language=en}}</ref>

Постаје члан [[Комунистичка партија Француске|Француске комунистичке партије]] (PCF) почетком [[1935|1935. године]], где је формирао Раднички театар, у коме је писао, режирао и глумио. Био је близак Алжирској народној партији, која је имала [[Антиимперијализам|антиколонијалну]] политику, због тогачега је [[1937|1937. године]] избачен из PCF. Кратак боравак у политици убедио га је да искреност и интегритет треба да буду испред политичких убеђења. <ref name=":1" />

Због својих јаких [[Антифашизам|антифашистичких]] убеђења и услед ширења [[Фашизам|фашистичких]] режима у Европи, [[1938|1938. године]] почиње да ради у левичарским новинама ''Alger républicain.'' Као сведок лошег односа француских власти према [[Арапи|Арапима]] и [[Бербери|Берберима]] противио се [[Колонијализам|колонијализму]]. ''Alger républicain'' је забрањен [[1940|1940. године]], а он одлази у [[Париз]] на позицију главног уредника у ''Paris-Soir.'' Тамо је био при крају свог првог циклуса, дела која се баве апсурдом и бесмислом: роман [[Странац (роман)|Странац]], есеј [[Мит о Сизифу]] и драма Калигула.

Убзро након што се преселио у [[Париз]], избио је рат. Желео је да се придружи војсци, али није примљен због [[Туберкулоза|туберкулозе]]. Пред окупационим трупама побегао је у [[Лион]]. Тамо се по други пут оженио пијанисткињом и математичарком Francine Faure. Заједно су се преселили у [[Оран]] где је предавао у основној школи. Због своје болести вратио се у [[Француска|Француску]] на [[Алпи|Алпе]]. Тамо је започео рад на други циклус дела која се баве побуном: роман [[Куга (роман)|Куга]], драма Неспоразум. У [[Париз|Паризу]] је био део интелектуалног круга са [[Симон де Бовоар]], [[Жан Пол Сартр|Жан Пол Сартром]] и [[Андре Бретон|Андре Бретоном]].

Као уредник листа „Борба“, који је [[1942|1942. године]] покренуо у [[Париз|Паризу]], Ками постаје истакнута личност у француском покрету отпора против [[Нацизам|нацизма]]. Користио је псеудониме како га немачке власти не би ухватиле.

Након ослобођења Ками је наставио да ради у Борби. Након што је [[1951|1951. године]] објавио ''Побуњеног човека'' у коме се експлицитно противи [[Лењинизам|лењинизму]] и насиљу као средства које треба да доведе до ослобођења човека, престао је да буде у добрим односима са [[Жан-Пол Сартр|Сартром]] који је био [[Марксизам|марксиста]].

Ками је погинуо [[4. јануар]]а [[1960|1960. године]]. у саобраћајној несрећи. Возач је био његов блиски пријатељ и издавач Мишел Галимар

<ref>de Gaudemar, Antoine (16 April 1994). "[http://www.theguardian.com/books/1994/apr/16/fiction.albertcamus| This one's had a good start born in the middle of a move]". Guardian (UK)</ref> ({{јез-фр|Michel Gallimard}}), који је такође погинуо. Аутомобил је слетео са пута и ударио у дрво. Његове две ћерке близнакиње, Катрин и Жоан, власнице су ауторских права на његова дела.<ref>{{cite web|title=Албер Ками|url=http://www.pecat.co.rs/2013/11/alber-kami-na-stotu-godisnjicu-rodjenja-francuskog-nobelovca-pisceva-uloga-nije-lisena-teskih-duznosti/|website=Печат|accessdate=28. 1. 2018}}</ref> У олупини је пронађено 144 стране рукописа под насловом Први човек. [[Жан-Пол Сартр|Сартр]] је у говору на сахрани одао признање његовом "тврдоглавом хуманизму". <ref name=":0" />

Током Другога светског рата, Ками је био члан организације -{''[[Combat (novine)|Combat]]''}- (огранак покрета отпора), која је илегално штампала истоимени часопис. Организација је радила против [[нацизам|нациста]], а док је био члан, Ками се користио [[Pseudonim|псеудонимом]] -{''Beauchard''}-. Ками је [[1943|1943. године]] постао уредник новина, а [[1944|1944. године]] постаје главни уредник.<ref name="Kuga, SysPrint-220">Albert Camus: ''Kuga'', SysPrint, Lektira dostupna svima; str. 220.</ref> Након [[Ослобођење Француске|ослобођења Француске]] [[1944|1944. године]], Ками је написао чланак о последњим данима борбе. Ками је био један од ретких француских уредника који је јавно изразио своје противљење коришћењу атомске бомбе након [[Атомска бомбардовања Хирошиме и Нагасакија|догађања у августу 1945]] године. [[1947|Године 1947]], када часопис постаје комерцијалан, напушта -{''Combat''}-. Баш тада је Ками постао пријатељ [[Жан Пол Сартр]]а.

Након рата, Ками је, заједно са [[Жан-Пол Сартр|Сартром]], постао стални гост у [[париз|париском]] кафићу -{''Café de Flore''}-. Током овог раздобља Ками је пропутовао и [[Сједињене Америчке Државе|САД]] како би одржао предавања о француској филозофији. Иако је био левичарски настројен, његове оштре критике тоталитаризма [[комунизам|комунизма]] нису му прибавиле симпатије међу комунистичким странкама, а [[1951|1951.]] године, након објављивања ''Побуњеног човека'', довеле су и до раскида пријатељства са [[Жан-Пол Сартр|Сартром]].

Године [[1949|1949.]], веројатно након пута у Јужну Америку<ref name="Kuga, SysPrint-220" />, вратила му се [[туберкулоза]] те је следеће две године провео у осами. Године [[1951|1951.]] издаје филозофски есеј ''[[Побуњени човек]]'' у којем анализира побуну и револуцију и из којег се јасно видело његово одбијање [[Комунизам|комунизма]]. Ова књига узроковала је велико незадовољство код његових пријатеља, али и многих мислиоца тог доба, те је узроковала коначни раскид пријатељства са Сартром. У овом је очито да је Ками пацифизам и мир стављао испред идеала, док се [[Жан-Пол Сартр|Сартр]] држао својих комунистичких и револуционарних идеала независно о томе колико они били репресивни и тоталитаристички. Идеја комунизма је за Сартра представљала савршенство људског друштва, независно од тога како је провођена, док је Камију та иста идеја била нада у савршено друштво, друштво једнакости и праведности, али велико разочарање у ту идеологију довело је до коначног и нужног одбијања комунизма које је пак узроковало Камијево одбијање свих осталих идеологија и све већу тежњу за миром и праведношћу у свету, те константна јавна противљења било каквом облику, како леве тако и десне, тоталитарне репресије. Јако лоше прихваћање дела од стране јавности и његових пријатеља бацило је Камија у депресију те се у том периоду посветио превођењу драма.

Када је [[1954|1954.]] године избио [[Алжирски рат за независност]], Ками се нашао у моралној дилеми. Подржао је ''[[pied-noir|франкоалжирце]]'', али бранио је и француску владу јер је сматрао да је алжирски устанак само интегрални део ''"новог арапског империјализма"'' којег предводи [[Египат]], те ''„анти-западна”'' офанзива коју предводи [[Совјетски Савез|СССР]] како би ''„окружио Еуропу”'' и ''„изоловао Сједињене Државе”''.<ref>''Hronike III: Tekstovi o Alžiru'', 1939–58</ref> Иако је желио да [[Алжир]] добије већу аутономију или чак [[федерација|федералне]] услове, иако не потпуну самосталност, веровао је да франкоалжирци и Арапи могу да живе заједно. Током рата, залагао се за грађанско примирје које би спасило цивиле, али су обе сукобљене стране то одбиле и прогласиле будаластим. Иза кулиса, Ками је наставио да ради за алжирске заробљенике који су чекали [[Смртна казна|смртну казну]].

Од [[1955|1955.]] до [[1956|1956.]] године писао је за часопис -{''[[L'Express]]''}-. Године [[1957|1957.]] [[Шведска академија]] доделила му је [[Нобелова награда за књижевност|Нобелову награду за књижевност]] због '''''његове важне литерарне продукције, која с јасном озбиљношћу осветљава проблеме људске савести наших времена.''''' Награда му није службено уручена због романа ''[[Пад (роман)|Пад]]'', него, како он сам каже, због његових есеја ''[[Размишљања о гиљотини]]''. Када је држао говор студентима на [[Универзитет у Стокхолму|Стокхолмском универзитету]] јасно је бранио своју привидну неактивност по питању рата у [[Алжир|Алжиру]] и рекао је како се бојао што би се могло догодити његовој мајци која је тада још увек живела у Алжиру. Овај говор довео је до још јачег [[острацизам|острацизма]] од стране француских левичарских интелектуалаца.

Његови главни сарадници су били [[Nicolas Lazarévitch|Николас Лазаревич]], [[Lewis Page Mercier|Луј Мерсје]], [[Roger Lapeyre|Роже Лапеје]], [[Paul Chauvet|Паул Шове]], [[Auguste Largentier|Огуст Ларгентје]] и [[Jean de Boë|Жан де Бо]]. У овом раздобљу, један од Камиових главних циљева било је истицање позитивних страна [[надреализам|надреализма]] и [[Egzistencijalizam|егзистенцијализма]], те тиме, аутоматски, негирање песимизма [[Андре Бретон]] и [[Жан Пол Сартр]]а.

Године [[1944|Године 1944.]], Ками оснива ''Француски комитет за Европску федерацију'' (-{''Comité Français pour la Féderation Européene''}-) и изјављује:

Од [[1943|1943. године]], Ками је у сталном дописништву с [[Altijero Spineli|Алтијеро Спинелијем]], оснивачем [[Европски покрет федералиста|Европског покрета федералиста]]. На инсистирање КамиаКамија и Орвела, организована је прва конференција ЕПФ-а у [[Париз]]у, која је трајала од 22. до 25. марта [[1945|1945.]] године]]. Овај, специфични, огранак ЕПФ-а нестао је [[1957|1957. године]] када је светом почела да доминира [[Винстон Черчил|Черчилова]] идеја о европским интеграцијама.

Такашима сугерше да је [[Џорџ Орвел|Орвел]], можда намерно како би упозорио интелектуалну елиту, направио компромис према [[Велики брат (1984)|Великом брату]], док је Ками конфронтирао ''[[Куга (роман)|Кугу]]''. Ово је видљиво не само у поређењу ''[[Хиљаду деветсто осамдесет четврта|1984.]]'' и романа ''[[Побуњени човек]]'', него и у Камиовој драми ''[[Опсадно стање]]''.<ref>''NationMaster Encyclopedia''</ref> Ова драма написана је заједно с романом ''Куга'' и есејом ''Побуњени човек''. У драми главни лик, Дијего, супротставља се диктатору званом Куга и умире како би један шпански град ослободио од [[инквизиција|инквизиције]].

У својим делима — било да су романи, драме или есеји - Албер Ками се бави човеком и људском егзистенцијом; трага за смислом човековог трајања и упркос радостима које живот пружа он у њему открива апсурд, много шта што га чини бесмисленим, одакле и човеково трајно незадовољство у овоме свету и стални сукоб појединца и света, и осећај човека да је ''странац'' у овоме свету. На тему те филозофије настаће његов роман [[Странац (роман)|Странац]], који и јесте слика о апсурнодсти трајања, који ће своје објашњење добити у есеју ''[[Мит о Сизифу]]''.<ref>Књижевност и српски језик, приручник за ученике четвртог разреда гимназије и средњих стручних школа, Часлав Ђорђевић, мр Предраг Лучић, Нови Сад, 2009. год</ref>

* ''[[Мит о Сизифу]]'' ([[1948]])