Заплањска котлина — разлика између измена

→‎Занатство: слика запрежних кола
(→‎Занатство: слика запрежних кола)
* [[Кречарски занат у Заплању|Кречарски]] занат (производња креча)
* [[Угљен|Ћумурџијски]] занат (производња: дрвеног угља, угљена или ћумура)
* [[Коларски занат]] (занатска производња дрвених кола, са појединим металним деловима, за запреге)
* Млинарски и ваљарски занат ( [[Vodenica|воденице]] и [[Ваљарица|ваљарице]])
[[Датотека:Дрвена кола југоисточне Србије двадесетог век експонат 25 02 2021.jpg|мини|248x248пискел|Дрвена запрежна кола која су се у двадесетом веку користила у Југоисточној Србији]]
'''Коларски занат''' спада у групу заплањских традиционалних заната, развијао се захваљујући природној основи и за овај занат, коју су пружале заплањске планине богате дрвном грађом. Заплањски колари продавали су своје производе не само у самом Заплању већ и у јужноморавским селима.
 
[[Датотека:Suva planina 2a.jpg|мини|250px|Стара воденица у [[Gornji Dušnik|Горњем Душнику]]]]
У горњем току Студенске и Куновичке реке, постојао је већи број '''воденица''' и ваљавица. Воденице су биле у делу тока који је припадао атару села Јелашница, док су на самом изворишту у Доњој Студени биле ваљавице у којима се производило сукно. Према подацима из турског пописа, 1490. пописано је 16 воденица. М. Милићевић је пред крај ХIХ века забележио да их је на Јелашничкој реци било око 20. У народу су познате као: Зајчева, Крџалијска, Карачкина, Славујевска, Ћумурана (Чалакова), Рекалијска, Барутана, Брв, Инатица, Мала, Белањска, Под камен, Чардак, Под камен, Чардак, Саитова, Друм, Господарска, Пипавица и Нишава. Данас постоје само две, Ћумурана и Брв. Грађене су најчешће у бондручној конструкцији са испуном од плетера или кованице и блатног малтера, а покривене ћерамидом. Радиле су у просеку са 4 витла. С обзиром да је воде било у току целе године, овде су долазили помељари из сврљишких, белопаланачких и заплањских села, а у време великих суша и из Топлице, Добрича и Јужног Поморавља. Брашном из ових воденица снабдеване су и нишке пекаре. Воја Голубовић је добио златну медаљу на сајму у Лондону 1903. године за брашно из воденице Инатице. До 1960. на Врелској реци радиле су 33 ваљавице и 4 воденице, од којих је већина била из турског периода. Воденичарство се угасило до 1961. године, када су Студенска врела каптирана за водовод, а тиме водни потенцијал Јелашничке реке смањен. У исто време појавили су се и млинови на електрични погон, што је такође убрзало нестајање воденица.<ref>{{Cite web|url=http://www.zzsknis.rs/aktuelna-desavanja-zavoda/vodenice-moga-kraja.html|title=Воденице нашег краја|last=Стојанчић, Драгићевић|first=Жижа|website=www.zzsknis.rs|url-status=live|access-date=23. 2. 2021}}</ref>
 
=== Индустрија и рударство ===