Вјекослав Лубурић — разлика између измена

После рата командовао је [[Крижари (усташка група)|крижарима]] који су водили герилски рат против нове југословенске државе, пре него што је емигрирао у [[Франсиско Франко|Франкову]] [[Шпанија|Шпанију]]. Лубурић је [[1957|1957.]]. године основао емигрантску терористичку организацију [[Хрватски народни одпор]].

У децембру [[1918|1918.]]. полицајац је пуцао у његовог оца док је шверцовао дуван и он је умро од губитка крви.<ref name=":13" /> Неки извори тврде да је Љубомир Лубурић умро у полицијском притвору након што је био уроњен у ледену воду и остављен преко ноћи у неогреваној затворској ћелији.<ref name=":24" />

Лубурић је основно образовање завршио у [[Љубушки|Љубушком]], пре него што се преселио у [[Мостар]] да би похађао средњу школу. Тамо је почео да се дружи са хрватским националистичким омладинцима. Постајао је све агресивнији према својим наставницима и вршњацима. Лубурићев први сусрет са законом догодио се 7. септембра [[1929|1929.]]. године, када је ухапшен због скитње и мостарски суд га осудио на два дана затвора.<ref name=":25" /> Касније, Лубурић је напустио средњу школу да би радио на мостарској јавној берзи.

1931. придружио се Усташама, хрватском фашистичком и ултранационалистичком покрету посвећеном уништењу [[Краљевина Југославија|Краљевине Југославије]] и успостављању [[Велика Хрватска|Велике Хрватске]].<ref>Dizdar 1997, стр. 240</ref> Исте године је ухапшен због проневере средстава која припадају берзи.<ref name=":2625" /> Лубурић је 5. децембра осуђен на пет месеци затвора због проневере. Убрзо након тога, избегао је заробљеништво и стигао до албанско-југословенске границе пре поновног заузимања. По ослобађању, Лубурић се преселио у северну Хрватску, а затим у [[Суботица|Суботицу]], где је тајно прешао мађарско-југословенску границу. Лубурић се прво састао са хрватском емигрантском заједницом у [[Будимпешта|Будимпешти]], пре него што се преселио у усташки камп за обуку зван [[Логор Јанка Пуста|Јанка-Пуста]].<ref>Ličina 1985, стр. 111.</ref> Смештена близу југословенске границе, Јанка-Пуста је била један од неколико усташких кампова за обуку основаних у [[Мађарска|Мађарској]] и [[Италија|Италији]], чије су владе биле наклоњене усташкој страни и имале територијалне тежње у [[Краљевина Југославија|Краљевини Југославији]]. У њему је било смештено неколико стотина хрватских емиграната, углавном физичких радника који су се враћали из западне Европе и Северне Америке. Регрути су положили заклетву лојалности вођи усташа [[Анте Павелић|Анти Павелићу]], учествовали у псеудо-војним вежбама и производили антисрпски пропагандни материјал.<ref>{{Cite book|url=https://books.google.com/books?id=AZ1x7gvwx_8C|title=Yugoslavia as History: Twice There Was a Country|last=Lampe|first=John R.|last2=Lampe|first2=Professor John R.|date=2000-03-28|publisher=Cambridge University Press|isbn=978-0-521-77401-7|language=en}}</ref> Надимак „Макс”, Вјекослав Лубурић добио је од свог дугогодишњег пријатеља [[Јуре Францетић]]а, приликом боравка у усташком кампу [[Јанка Пуста]].<ref name=":24" />

У октобру [[1934|1934.]]. године, на краља [[Југославија|Југославије]], [[Александар I Карађорђевић|Александра Карађорђевића]], извршен је атентат током дипломатске посете [[Марсељски атентат|Марсеју]], у заједничкој завери Интерне македонске револуционарне организације и усташа. Након атентата, већина усташа с пребивалиштем у Мађарској деложирана је од стране владе земље, са изузетком Лубурића и неколико других.<ref name=":9" /> Кратко време Лубурић је боравио у [[Велика Канижа|Великој Кањижи]], где му је локална жена након кратке љубавне везе родила сина.<ref name=":16" />

Након [[Априлски рат|инвазије]] [[силе Осовине|сила Осовине]] на [[Краљевина Југославија|Краљевину Југославију]] у априлу, Лубурић је на своју иницијативу допутовао у новопроглашену [[Независна Држава Хрватска|Независну Државу Хрватску]], да би се придружио усташком режиму и постао је део [[Анте Павелић|Павелићевог]] ужег круга.{{sfn|Tomasevich|2002|p=336}} Иако није поседовао никакво војничко образовање, као члан ужег Павелићевог круга постављен је за пуковника [[Усташка војница|Усташке војнице]]. Предводио је усташке нападе на [[Срби|српска]] села у [[Славонија|Славонији]] и [[Босанска Крајина|Крајини]] у априлу и мају [[1941|1941.]]. и проузроковао крвопролиће огромних размера које је довело до тога да чак [[Нијемци|Немци]] и [[Италија]]ни интервенишу поводом „понашања према цивилима.” Групе [[Усташка војница|Усташке војнице]] под његовим заповедништвом су биле одговорне за прва масовна убиства почињена над [[Срби]]ма, у [[Масакр у Гудовцу|Гудовцу]], [[Масакр у Вељуну|Вељуну]] и [[Масакр у глинској цркви|Глини]].{{sfn|Goldstein|2007|pp=22–24}}

Лубурић је био оснивач, а после погибије [[Мијо Бабић|Мије Бабића]], и командант [[Концентрациони логори у НДХ|концентрационих логора]] у [[Независна Држава Хрватска|НДХ]], а од краја [[1941|1941.]]. је заповедао Усташком одбраном, који је био III одсек [[Усташка надзорна служба|Усташке надзорне службе]]. Усташка одбрана, касније преименована у [[Усташки обрамбени струг]], је учествовала у операцијама против [[југословенска војска у отаџбини|четника]] и [[народноослободилачка војска Југославије|партизана]], и такође је управљала концентрационим логорима и спроводила масован терор.

По налогу [[Анте Павелић|Павелића]] почетком [[1942|1942.]]. отишао је у [[Херцеговина|Херцеговину]]. [[9. октобар|9. октобра]] [[1942]]. године. Приредио је Лубурић у [[Логор Јасеновац|Јасеновцу]] свечаност, те је усташама поделио златне и сребрне медаље, које им је Павелић наменио као награду „за заслуге”. [[Датотека:Maks Luburić in Stara Gradiška.jpg|мини|лево|329x329px|Вјекослав Лубурић у [[Логор Стара Градишка|логору Стара Градишка]].]]

Немачки посматрачи су га окарактерисали као „великог [[Садизам|садисту]]” и „живчаног болесника.”{{sfn|Kostić|1981|p=145}}{{sfn|Basta|1986|p=273}} Немци су се жалили да Лубурић омета у [[Херцеговина|Херцеговини]] активности њихових јединица и затражили од Павелића Лубурићево изручење. Због тога је Лубурић у лето [[1943|1943.]]. на сопствени захтев упућен у интернацију у [[Шумце]] код [[Лепоглава|Лепоглаве]].

Поново се појавио у јавности у августу [[1944|1944.]]. када је учествовао у заустављању [[Завера Вокић-Лорковић|завере Вокић-Лорковић]]. Након обједињавања [[Усташка војница|Усташке војнице]] и [[Хрватско домобранство (НДХ)|Хрватског домобранства]] у [[Хрватске оружане снаге]], Лубурић је средином децембра унапређен у чин генерала.{{sfn|Tomasevich|2002|p=426}} Половином фебруара [[1945|1945.]]. Павелић је послао Лубурића у [[Сарајево]] са налогом да угуши покрет отпора. Послератна комисија за ратне зличине је идентификовала 323 жртвава Лубурићевог терора у [[Сарајево|Сарајеву]].{{sfn|Donia|2006|p=197}} У марту [[1945|1945.]]. Лубурић је постао заповедник 2. усташког збога (корпуса).{{sfn|Tomasevich|2002|p=466}}

Почетком априла [[1941|1941.]]. Лубурић је илегално прешао југословенску границу у близини града [[Гола|Голе]]. Средином априла стигао је у [[Загреб]] и пребачен је у Економски биро Главног усташког стожера, служећи као ађутант [[Вјекослав Серваци|Вјекослава Сервација]].<ref name=":16">Dizdar, Zdravko (1997). „Luburić, Vjekoslav”. In Dizdar, Zdravko; Grčić, Marko; Ravlić, Slaven; Stuparić, Darko (eds.). ''Tko je tko u NDH'' (in Croatian). Zagreb, Croatia: Minerva. pp. 240—242. ISBN <bdi>978-953-6377-03-9</bdi>.</ref> Лубурић је 6. маја отпремљен у село [[Вељун]], близу [[Слуњ]]а, да предводи групу од 400 српских мушкараца из села у знак [[Освета|одмазде]] за убиство хрватске породице у суседном [[Благај (Слуњ)|Благају]] претходне ноћи. Иако је идентитет починилаца остао мистерија, усташе су објавиле да су одговорни Срби из [[Вељун]]а и одлучили да мушки становници села буду колективно кажњени.<ref name=":3">{{Cite book|url=https://books.google.com/books?id=tPCrbVJNvWUC|title=1941: The Year That Keeps Returning|last=Goldstein|first=Slavko|date=2013-11-05|publisher=New York Review of Books|isbn=978-1-59017-700-6|language=en}}</ref> Лубурић је на располагању имао укупно педесет људи, од којих су многи били дугогодишње усташе који су тридесетих година 20. века живели у емиграцији у [[Италија|Италији]].<ref name=":4">{{Cite book|url=https://books.google.com/books?id=8HEDCwAAQBAJ|title=The Utopia of Terror: Life and Death in Wartime Croatia|last=Yeomans|first=Rory|date=2015|publisher=Boydell & Brewer|isbn=978-1-58046-545-8|language=en}}</ref> Увече 9. маја, српски мушкарци из Вељуна доведени су у [[Благај (Слуњ)|Благај]] и убијени ножевима и тупим предметима у дворишту локалне основне школе. Убиства су трајала читаву ноћ. Следећег јутра, Лубурић је виђен како излази из школе сав крвав и пере руке поред бунара.<ref name=":3" />

Крајем јуна, усташки званичници возећи се кроз села [[Горња Суваја (Грачац)|Горња Суваја]] и [[Доња Суваја (Грачац)|Доња Суваја,]] у личкој регији, пријавили су да је на њих пуцано, што је подстакло регионалне власти да успоставе акцију „чишћења” села.<ref name=":5">{{Cite book|url=https://books.google.com/books?id=nsh1DQAAQBAJ|title=Violence as a Generative Force: Identity, Nationalism, and Memory in a Balkan Community|last=Bergholz|first=Max|date=2016-11-29|publisher=Cornell University Press|isbn=978-1-5017-0643-1|language=en}}</ref> Ујутро 1. јула, Лубурић је увео групу усташа у та два села.<ref name=":3" /><ref name=":6">{{Cite book|url=https://books.google.com/books?id=U7tWDwAAQBAJ|title=Nationalism and Terror: Ante Pavelić and Ustasha Terrorism from Fascism to the Cold War|last=Adriano|first=Pino|last2=Cingolani|first2=Giorgio|date=2018-04-02|publisher=Central European University Press|isbn=978-963-386-206-3|language=en}}</ref><ref name=":3" /> Историчар Макс Бергоц пише да је у операцији учествовало до 300 усташа.<ref name=":5" />

До краја јула усташе су побиле најмање 1.800 Срба у [[Лика|Лици]] и околини.<ref name=":6" /> Усташке злочине над српским становништвом од стране [[Независна Држава Хрватска|НДХ,]] подстакле су хиљаде Срба да се придруже [[партизани]]ма [[Јосип Броз Тито|Јосипа Броза Тита]] и [[четници]]ма [[Драгољуб Михаиловић|Драже Михаиловића]].<ref>{{Cite book|url=https://books.google.com/books?id=Cvk6oMf9R7AC|title=Bosnia: A Short History|last=Malcolm|first=Noel|date=10. 2. 1996|publisher=NYU Press|isbn=978-0-8147-5561-7|language=en}}</ref> Лички масакри посебно су служили као [[Casus belli|казус бели]] за [[устанак у Србу]], који је започео [[27. јул]]а.<ref name=":3" /> Побуна је довела до италијанских војних окупација зоне II и зоне III.<ref name=":17">{{Cite book|url=https://books.google.com/books?id=mXiSKULRN-oC|title=Bosnia and Herzegovina in the Second World War|last=Redzic|first=Enver|last2=Donia|first2=Robert|date=2004-09-01|publisher=Taylor & Francis|isbn=978-0-203-30951-3|language=en}}</ref>

"Лубурић и његови претпостављени погрешно су израчунали да ће брутално убиство недужне популације укинути сваки ембрионални отпор њиховом плану за стварање "етнички чистог подручја ", приметио је [[Славко Голдштајн|Голдштајн]]. „Њихови поступци изазвали су потпуно супротан ефекат.”<ref name=":3" /> Средином јула [[1941|1941.]]. Лубурић је имао задатак да ухвати десетине затвореника који су побегли из логора [[Керестинец]]. Готово сви бегунци су заробљени или убијени, а неколико усташа је такође изгубило живот.<ref name=":7">Mataušić, Nataša (2003). ''Jasenovac 1941—1945: Logor smrti i radni logor'' (in Croatian). Zagreb, Croatia: Jasenovac Memorial Site. ISBN <bdi>978-953-99169-4-5</bdi>.</ref>

РАВСИГУР је основан 4. маја [[1941]].<ref>Kovačić, Davor (2009). ''Redarstveno-obavještatjni sustav Nezavisne Državne Hrvatske od 1941. do 1945 godine'' (in Croatian). Zagreb, Croatia: Croatian Institute of History. ISBN <bdi>978-9-5363-2474-3</bdi>.</ref> УНС је основан у августу.<ref name=":9" /> Последњи је био подељен на три логора: Логор I, Логор III и Логор IV. Логор III, познат и као усташка одбрана, имао је задатак да управља концентрационим логорима НДХ.<ref name=":4" /> Укупно их је било око 30 на територији [[Независна Држава Хрватска|НДХ]].<ref name=":8" /> Од априла до августа [[1941]]. РАВСИГУР је био одговоран за управу логора.<ref name=":10">{{Cite book|url=https://books.google.com/books?id=8nBTDwAAQBAJ|title=The United States Holocaust Memorial Museum Encyclopedia of Camps and Ghettos, 1933–1945, Volume III: Camps and Ghettos under European Regimes Aligned with Nazi Germany|last=Megargee|first=Geoffrey P.|last2=White|first2=Joseph|date=2018-04-21|publisher=Indiana University Press|isbn=978-0-253-02386-5|language=en}}</ref> Већи део рата на челу Логора III био је Лубурић.<ref name=":9" /> Према речима Сигфрида Кашеа, немачког амбасадора у НДХ, Лубурић је за време свог прогонства осмислио стварање мреже концентрационих логора.<ref name=":7" />

У мају [[1941|1941.]]. године, Кватерник је наредио изградњу два притворска центра у селима [[Крапје]] (Јасеновац I) и [[Брочице]] (Јасеновац II), прва два подтабора онога што је требало да постане концентрациони [[логор Јасеновац]]. Крапје и Брочице отворени су 23. августа.<ref>{{Cite book|url=https://books.google.com/books?id=8nBTDwAAQBAJ|title=The United States Holocaust Memorial Museum Encyclopedia of Camps and Ghettos, 1933–1945, Volume III: Camps and Ghettos under European Regimes Aligned with Nazi Germany|last=Megargee|first=Geoffrey P.|last2=White|first2=Joseph|date=2018-04-21|publisher=Indiana University Press|isbn=978-0-253-02386-5|language=en}}</ref> Истог дана, суочен са италијанском војном окупацијом зоне II, Логор III наредио је распуштање свих концентрационих логора смештених у приобалним областима [[Независна Држава Хрватска|НДХ]].<ref>{{Cite book|url=https://books.google.com/books?id=8nBTDwAAQBAJ|title=The United States Holocaust Memorial Museum Encyclopedia of Camps and Ghettos, 1933–1945, Volume III: Camps and Ghettos under European Regimes Aligned with Nazi Germany|last=Megargee|first=Geoffrey P.|last2=White|first2=Joseph|date=2018-04-21|publisher=Indiana University Press|isbn=978-0-253-02386-5|language=en}}</ref> У првим месецима рада система концентрационих логора Јасеновац, Лубурић је ретко наређивао масовна погубљења без пристанка претпостављених.<ref name=":11" /> [[Анте Мошков]], водећи усташки званичник, приметио је:<ref name=":11" />

Лубурићева оданост и посвећеност на крају му се исплатила, а како је рат одмицао, постао је поверљиви члан Павелићевог ужег круга.<ref name=":12">{{Cite book|url=https://books.google.com/books?id=gt8SDAAAQBAJ|title=The Balkans: Revolution, War, and Political Violence Since 1878|last=Biondich|first=Mark|date=2011-02-17|publisher=Oxford University Press|isbn=978-0-19-929905-8|language=en}}</ref> Крајем септембра [[1941|1941.]]., влада [[Независна Држава Хрватска|НДХ]] послала је Лубурића у [[Трећи рајх]] да проучи немачке методе стварања и одржавања концентрационих логора.<ref name=":11" /> Лубурићев обилазак логора трајао је десет дана.<ref name="Friedman">{{Cite book|url=https://books.google.com/books?id=vsrJLASVC3QC|title=The Routledge History of the Holocaust|last=Friedman|first=Jonathan C.|date=2010-12-15|publisher=Taylor & Francis|isbn=978-1-136-87060-6|language=en}}</ref><ref>{{Cite book|url=https://books.google.com/books?id=KwW2O7v7CUcC|title=Balkan Genocides: Holocaust and Ethnic Cleansing in the Twentieth Century|last=Mojzes|first=Paul|date=2011|publisher=Rowman & Littlefield|isbn=978-1-4422-0663-2|language=en}}</ref> Накнадни усташки логори направљени су по узору на [[Оранијенбург]] и [[Логор Захсенхаузен|Захсенхаузен]].<ref name=":11" />

Систем логора Јасеновац био је смештен у насељу са великим бројем Срба.<ref>{{Cite book|url=https://books.google.com/books?id=vsrJLASVC3QC|title=The Routledge History of the Holocaust}}</ref> По Лубурићевом наређењу, између септембра и октобра [[1941]]. године, сва српска села у околини два подтабора су сравњена, њихови становници су сакупљени и депортовани у [[Крапје]] и [[Брочице]].<ref name=":15">{{Cite book|url=https://books.google.com/books?id=wRHdAAAAQBAJ|title=Crimes of State Past and Present: Government-Sponsored Atrocities and International Legal Responses|last=Crowe|first=David M.|date=2013-09-13|publisher=Routledge|isbn=978-1-317-98681-2|language=en}}</ref> Између 14. и 16. новембра [[1941|1941.]]. године, Крапје и Брочице су распуштени.<ref>{{Cite book|url=https://books.google.com/books?id=8nBTDwAAQBAJ|title=The United States Holocaust Memorial Museum Encyclopedia of Camps and Ghettos, 1933–1945, Volume III: Camps and Ghettos under European Regimes Aligned with Nazi Germany|last=Megargee|first=Geoffrey P.|last2=White|first2=Joseph|date=2018-04-21|publisher=Indiana University Press|isbn=978-0-253-02386-5|language=en}}</ref> Војно способни затвореници били су приморани да саграде трећи под-логор, Јасеновац III, који је познат и као Циглана.<ref>{{Cite book|url=https://books.google.com/books?id=8nBTDwAAQBAJ|title=The United States Holocaust Memorial Museum Encyclopedia of Camps and Ghettos, 1933–1945, Volume III: Camps and Ghettos under European Regimes Aligned with Nazi Germany|last=Megargee|first=Geoffrey P.|last2=White|first2=Joseph|date=2018-04-21|publisher=Indiana University Press|isbn=978-0-253-02386-5|language=en}}</ref> Болесни и немоћни људи су или убијени или су остављени да умру у напуштеним камповима. Од 3.000—4.000 затвореника који су били затворени у Крапју и Брочицама у време њиховог распуштања, само 1.500 је преживело да види Циглану.<ref name=":10" />

Са информацијама које је прикупио у [[Њемачка|Немачкој]], Лубурић је успео да организује циглану ефикасније него што су то били Крапје и Брочице.<ref name=":6" /> У јануару [[1942|1942.]]. године, Логор III наредио је оснивање Јасеновца IV, као логор посвећен производњи коже, који је постао познат као Кожарница (хрватски: Кожара).<ref name=":10" /> Пети и последњи подтабор, Јасеновац V, основан је отприлике у исто време. Познат као [[Логор Стара Градишка|Стара Градишка]], по селу у ком се налазио, надгледали су га и мушки и женски стражари.<ref name=":10" /> Међу њима су биле и Лубурићеве полусестре, Нада и Зора.<ref name=":13" /> Прва је учествовала у мучењима и погубљењима која су се догодила у [[Логор Стара Градишка|Старој Градишки]].<ref name="Fischer 2007">{{Cite book|url=https://books.google.com/books?id=qMZaPjrHqYYC|title=Balkan Strongmen: Dictators and Authoritarian Rulers of South Eastern Europe|last=Fischer|first=Bernd Jürgen|date=2007|publisher=Purdue University Press|isbn=978-1-55753-455-2|language=en}}</ref> Удала се за [[Динко Шакић|Динка Шакића]].<ref name="Perica 2002">{{Cite book|url=https://books.google.com/books?id=jIoKMGRHxn4C|title=Balkan Idols: Religion and Nationalism in Yugoslav States|last=Perica|first=Vjekoslav|date=2002|publisher=Oxford University Press|isbn=978-0-19-517429-8|language=en}}</ref> Током рата Шакић је служио као заменик команданта Старе Градишке,<ref name=":10" /> а касније и као командант Циглане.<ref name=":10" /> Лубурић је врбовао и свог рођака [[Љубо Милош|Љубу Милоша]].<ref name=":13" /> Милош је служио као командант службе рада у Циглани.<ref name=":10" /> Попут Лубурића, који је био у касним двадесетим годинама када је именован за шефа Логора III, већина усташа задужених за управљање системом логора Јасеновац била је изузетно млада. Шакић је 1941. имао 20, а Милош 22 године.<ref name=":12" />

Систем логора Јасеновац чувало је више од 1.500 [[Усташе|усташа]].<ref>{{Cite book|url=https://books.google.com/books?id=vsrJLASVC3QC|title=The Routledge History of the Holocaust|lastname="Friedman|first=Jonathan C.|date=2010-12-15|publisher=Taylor & Francis|isbn=978-1-136-87060-6|language=en}}<"/ref> Циглана, Кожара и Стара Градишка могли су да држе 7.000 затвореника, иако број затвореника никада није премашио 4.000 у било ком тренутку.<ref name=":6" /> Лубурић је два или три пута месечно посећивао систем логора Јасеновац.<ref name=":14" /> Инсистирао је да лично убије најмање једног затвореника при свакој посети.<ref>{{Cite book|url=https://books.google.com/books?id=XrOT0cczclkC&pg=PA265|title=The Massacre in History|last=Levene|first=Mark|last2=Levene|first2=Reader in History Mark|last3=Roberts|first3=Penny|date=1999|publisher=Berghahn Books|isbn=978-1-57181-934-5|language=en}}</ref> Лубурић је уживао изругујући се затвореницима у погледу датума и начина њиховог погубљења.<ref>{{Cite book|url=http://archive.org/details/frommonumentstot00kosh_0|title=From monuments to traces|last=Rudy Koshar|date=2000|publisher=University of California Press|others=Internet Archive|isbn=978-0-520-21768-3}}</ref> „Забављао би се постављањем свог револвера на главе затвореника”, пише Титов биограф Јаспер Годвин Ридли. „Понекад је повукао обарач, понекад није.”<ref>Ridley, Jasper Godwin (1994). ''Tito''. London, England: Constable & Robinson. ISBN <bdi>978-0-0947-1260-7</bdi>.</ref>

Лубурићева окрутност проширила се и на друге усташке логоре. У једном случају, намерно је послао стотине затвореника заражених [[тифус]]ом из [[Логор Стара Градишка|Старе Градишке]] у [[Ђаково]] како би убрзао ширење болести међу затвореницима.<ref>Glenny, Misha (2012) [1999]. ''The Balkans: 1804—2012''. London, England: Granta Books. ISBN <bdi>978-1-77089-273-6</bdi>.</ref> „Лубурић је створио такву атмосферу”, подсетио је Милош, „да се сваки усташа заправо осећао позваним да убије затвореника, верујући да ће то бити чин [[Патриотизам|патриотизма]].”<ref name=":11" /> Након неуспелог експериментисања са [[Комбији за гас|комбијима за гас]], Лубурић наредио је да се у Старој Градишки изгради [[Gasna komora|гасна комора]] која је користила комбинацију [[сумпор-диоксид]]а и [[Cijanovodonična kiselina|циклона Б]]. Плинска комора је била лоше конструисана и овај метод убијања је напуштен после три месеца. Током рата, за разлику од немачких логора, већина затвореника је убијaна ножевима или тупим предметима.<ref>{{Cite book|urlname=https":15"//books.google.com/books?id=wRHdAAAAQBAJ|title=Crimes of State Past and Present: Government-Sponsored Atrocities and International Legal Responses|last=Crowe|first=David M.|date=2013-09-13|publisher=Routledge|isbn=978-1-317-98681-2|language=en}}</ref><ref>{{Cite book|url=https://books.google.com/books?id=_INoAgAAQBAJ|title=Annihilation: Volume II: The European Rimlands 1939-1953|last=Levene|first=Mark|date=2013-12-19|publisher=OUP Oxford|isbn=978-0-19-150555-3|language=en}}</ref>

Почетком [[1942|1942.]]. године услови у Јасеновцу су се донекле побољшали због очекиване посете делегације [[Црвени крст|Црвеног крста]]. Здравији затвореници, којима су обезбеђени нови кревети и постељина, смели су да разговарају са делегацијом, док су болесни и исцрпљени убијани. Након одласка делегације, услови у кампу вратили су се у претходно стање.<ref name=":10" />

21. децембра [[1941|1941.]]. усташке јединице под командом Лубурића, Рукавине и Мошкова умарширале су у [[Пркоси|Пркосе]], код [[Босански Петровац|Босанског Петровца]].<ref name=":3" /> Лубурић је изјавио:<ref name=":3" />

Усташе су окупиле више од 400 српских цивила, углавном жена и деце и старијих. Убрзо након тога, одведени су у оближњу шуму и убијени.<ref name=":3" /> Лубурић је 14. јануара [[1942|1942.]]. године увео групу усташа у село [[Драксенић]], у северној [[Босна и Херцеговина|Босни]], и наредио убиство његових становника. У масакру који је уследио убијено је више од 200 сељака, углавном жена, деце и стараца.<ref>Komarica, Slavko; Odić, Slavko F. (2005). ''Zašto Jasenovac nije oslobođen'' (in Serbian). Belgrade, Serbia: Institute for Contemporary History. ISBN <bdi>978-8-6740-3097-4</bdi>.</ref> Средином 1942. Државни обавештајно-пропагандни завод (хрватски: Државни извјештајни и промичбени уред; ДИПУ) издао је строго упозорење свим новинама у [[Независна Држава Хрватска|НДХ,]] забрањујући им извештавање о Лубурићу, Логору III и такозваној „колекцији НДХ центара.”<ref name=":4" /> Упркос упозорењу ДИПУ-а, Лубурић је представљен у пропагандном кратком филму из [[1942|1942.]]. године под насловом ''[[Стража на Дрини]]'' (немачки: ''Wacht an der Drina'').<ref name=":18">{{Cite book|url=https://books.google.com/books?id=rMfSCQAAQBAJ|title=A Concise History of Bosnia|last=Carmichael|first=Cathie|date=2015-07-02|publisher=Cambridge University Press|isbn=978-1-107-01615-6|language=en}}</ref>

Почетком [[1945|1945.]]., [[Анте Павелић|Павелић]] је Лубурића послао у [[Сарајево]] да поткопа тамошњу [[Пета комунистичка колона|пету комунистичку колону.]]<ref name=":13" /> Лубурић је у град стигао 15. фебруара.<ref name=":19" /> Пет дана касније, [[Адолф Хитлер|Хитлер]] је [[Сарајево]] прогласио фестунгом („тврђавом”), инсистирајући да се по сваку цену брани. Хитлер је именовао генерала [[Хајнц Катнер|Хајнца Катнера]] да организује одбрану града због очекивања партизанског напада.<ref name=":20">{{Cite book|url=https://books.google.com/books?id=ACvJHam2_-oC|title=Sarajevo: A Biography|last=Donia|first=Robert J.|date=2006|publisher=University of Michigan Press|isbn=978-0-472-11557-0|language=en}}</ref> 24. фебруара Катнер је организовао банкет у част Лубурића.<ref name=":19" /> На банкету је Лубурић објавио намеру да уништи комунистички отпор у [[Сарајево|Сарајеву]].<ref>{{Cite book|urlname=https":20"//books.google.com/books?id=ACvJHam2_-oC|title=Sarajevo: A Biography|last=Donia|first=Robert J.|date=2006|publisher=University of Michigan Press|isbn=978-0-472-11557-0|language=en}}</ref> Лубурић је убрзо именовао девет усташких официра у специјалну радну групу за извршење егзекуција познатих и осумњичених комуниста. Његово седиште налазило се у вили у центру [[Сарајево|Сарајева]], која је међу становницима града постала позната као „кућа терора”.<ref name=":19" />

1. марта, партизани су покренули [[Операција Сарајево|операцију Сарајево]], која је имала за циљ одузети град од Немаца и усташа.<ref name=":19" /> Почетком марта Сарајево је било окружено и одсечено од остатка НДХ.<ref name=":19" /> Лубурић је основао суд који је назвао Кривични ратни суд команданта Лубурића, који се бавио случајевима наводне издаје.<ref name=":19" /> Прва група затвореника којој се судило била је група од 17 муслиманских избеглица из [[Мостар]]а.<ref name=":19" /> Током месеца погубљено је на десетине осумњичених комуниста.<ref name=":21">Hoare, Marko Attila (2013). ''Bosnian Muslims in the Second World War''. Oxford, England: Oxford University Press. ISBN <bdi>978-0-231-70394-9</bdi>.</ref>

По изласку из [[Сарајево|Сарајева]], Лубурић се укрцао у авион за [[Загреб|Загреб.]]. При покушају слетања на аеродром Боронгај, Лубурићев авион срушио се на писти која је била оштећена бомбом. Лубурић је задобио повреду главе и морао је бити хоспитализован. Павелић је посетио Лубурића док се опорављао и затекао га ошамућеног и разочараног, како оптужујуће Немце за издају Хрватске.<ref>Jareb, Jere (1995) [1960]. ''Pola stoljeća hrvatske politike, 1895—1945'' (in Croatian). Zagreb, Croatia: Croatian Institute of History. ISBN <bdi>978-9-5363-2402-6</bdi>.</ref> Убрзо након тога, Лубурић је унапређен у чин генерала.<ref name=":16" /> Почетком априла наредио је да се преостали затвореници Јасеновца убију.<ref name=":6" /> Такође је наредио да се униште документи који се односе на операцију логора, а лешеви из околних [[Масовне гробнице|масовних гробница]] ексхумирају и кремирају. Неколико особа које су имале инкриминишуће информације у вези са Лубурићевим ратним активностима, попут агента [[Гестапо|Гестапа]], Копела, убијено је по његовом налогу.<ref name=":13" /> Крајем априла, Лубурић је одобрио погубљења [[Младен Лорковић|Лорковића]] и Вокића, као и других који су били умешани у [[Завера Вокић-Лорковић|заверу Лорковић — Вокић]].

Лубурић је избегао заробљавање и вероватно погубљење положивши личне документе поред тела мртвог војника. Преко Матковића и Мошкова, Лубурић је Павелићу, који је побегао у [[Аустрија|Аустрију]], послао писмо у којем је наговестио своју намеру да настави борбу. Постоје три различита извештаја о Лубурићевим активностима у послератној Југославији. Према једном, Лубурић се потом упутио на југ према планинском ланцу [[Bilogora|Билогора]], где се састао са групом од више од педесет крижара под вођством Бранка Бачића. Кренули су ка западу, успостављајући базу на [[Фрушка гора|Фрушкој гори]]. У новембру [[1945|1945.]]. Лубурић и десетак крижара прешли су мађарско-југословенску границу и побегли из [[Југославија|Југославије]]. Друга верзија каже да је Лубурић рањен у пуцњави са ЈНА, а преко реке [[Драва|Драве]] у [[Мађарска|Мађарску]] пребацио га је генерал Рафаел Бобан, који се после вратио у Југославију и за њега се више никада није чуло. Трећа верзија, коју је заступао и сам Лубурић, јесте да се Лубурић борио са крижарима до краја 1947. године, када је био тешко рањен и приморан да напусти земљу.<ref name=":22">{{Cite journal|last=Radelić|first=Zdenko|date=2002-04-26|title=Povezivanje ustaškog vodstva i križara 1945.-1947.|url=https://hrcak.srce.hr/161936|journal=Časopis za suvremenu povijest|language=hr|volume=34|issue=1|pages=41–68|issn=0590-9597}}</ref>

Лубурићева полусестра Нада и њен супруг [[Динко Шакић]] побегли су у [[Аргентина|Аргентину]].<ref>{{Cite book|urlname=https://books.google.com/books?id=jIoKMGRHxn4C|title=Balkan"Perica Idols: Religion and Nationalism in Yugoslav States|last=Perica|first=Vjekoslav|date=2002|publisher=Oxford University Press|isbn=978-0-19-517429-8|language=en}}<"/ref> Неки од преосталих Лубурићевих рођака нису били те среће. Југословенске власти су [[Љубо Милош|Милоша]] ухватиле у јулу 1947. године, заједно са неколико других крижара, након што се вратио у земљу због побуне крижара.<ref name=":22" /> Накнадно му је суђено због злочина за која је починио током рата. Током суђења, он је графички детаљно признао своју улогу у убиствима која су се догодила у [[Логор Јасеновац|Јасеновцу]]. Осуђен је по свим тачкама оптужнице и погубљен [[1948|1948.]].<ref name=":18" />

У августу [[1950|1950.]]. Лубурић је објавио прокламацију у неким хрватским емигрантским новинама у [[Чикаго|Чикагу]] у којој захтева да ни један Хрват не сме да буде војник туђе, не-хрватске армије. Након тога је отпутовао у [[Хамбург]] да би основао регрутни центар Павелићевих усташа.<ref name=":14">{{Cite book|url=https://books.google.com/books?id=X5EgykND42kC|title=Hunting Evil: The Nazi War Criminals Who Escaped and the Quest to Bring Them to Justice|last=Walters|first=Guy|date=2010-05-04|publisher=Crown|isbn=978-0-307-59248-4|language=en}}</ref> Лубурић је био активан на западу у разним емигрантским организацијама у [[Шпанија|Шпанији]], [[Шведска|Шведској]], [[Немачка|Немачкој]], [[Канада|Канади]] као и у многим другим земљама. У борби за превласт у емиграцији разишао се са Павелићем [[1955|1955.]]. и искључен је из усташког покрета. Према изворима [[Централна обавештајна агенција|ЦИА]] из [[Буенос Ајрес]]а, Лубурићев посао у Немачкој је добио благослов британских власти.{{sfn|Walters|2010|p=257}} Био је веза између усташа у [[Независна Држава Хрватска|НДХ]] и препорода усташког покрета као терористичке организације у послератном добу, стварајући [[1957|1957.]]. године организацију [[Хрватски народни одпор|Хрватски народни отпор]] или [[Хрватски народни одпор|ХНО]]. Отпор је касније прерастао у „Хрватски државотворни покрет”, коме је између осталих припадао [[Миро Барешић]].

У новембру [[1953|1953.]]. Лубурић се оженио Шпанкињом по имену Изабела Хернаиз. Пар је потом добио четворо деце, два дечака и две девојчице.<ref name=":13" /> Лубурићева супруга је [[1957|1957.]]. године добила анонимно писмо у којем се детаљно описују ратна зверства њеног супруга, са великим нагласком на његовој улози у убијању деце.<ref name=":2625">Ličina 1985, p. 159.</ref> Убрзо након тога поднела је захтев за развод. Током поступка развода, Лубурић је добио заједничко старатељство над децом, као и њихов дом. Исте године је продао кућу и преселио се у град [[Каркахенте]], близу [[Валенсија|Валенсије]], где је отворио фарму живине. Фарма је брзо престала да послује и Лубурић је убрзо постао трговачки путник.<ref name=":25">Ličina 1985, p. 159.</ref>

Ујутру 21. априла [[1969|1969.]]. године, Лубурићев син открио је очев крвави леш у једној од спаваћих соба у свом дому. Лубурић је убијен дан раније. Мрље од крви на поду указивале су на то да су га из кухиње одвукли и грубо стрпали под кревет. Више пута су га тукли по глави тупим предметом. Обдукцијом је утврђено да ударци у главу нису били смртоносни; Лубурић се задавио властитом крвљу.<ref name=":13">Ličina, Đorde (1985). „Vjekoslav Luburić”. In Ličina, Đorđe; Vavić, Milorad; Pavlovski, Jovan (eds.). ''Andrija Artuković, Vjekoslav Luburić, Xhafer Deva, Vančo Mihailov'' (in Serbo-Croatian). Zagreb, Yugoslavia: Centar za informacije i publicitet. OCLC 12595707.</ref> Лубурић је сахрањен у [[Мадрид]]у. Његовој сахрани присуствовало је стотине хрватских националиста у усташкој униформи, који су скандирали усташке пароле и изговарали фашистичке поздраве.<ref name=":118">{{Cite book|url=https://books.google.com/books?id=rMfSCQAAQBAJ|title=A Concise History of Bosnia|last=Carmichael|first=Cathie|date=2015-07-02|publisher=Cambridge University Press|isbn=978-1-107-01615-6|language=en}}</ref>

Лубурићево убиство догодило се у време када је [[Служба државне безбедности|УДБА]] вршила атентате на водеће хрватске националистичке личности широм [[Европа|Европе]] и сумња је неизбежно пала на њих.<ref name=":118" /> Лубурић је [[1967|1967.]]. године запослио свог кума Илију Станића да ради у његовој издавачкој фирми. Станићев отац Винко служио је заједно са Лубурићем током рата. Ухватиле су га југословенске власти у борби са [[крижари]]ма и умро је у заробљеништву.<ref name="Vjekoslav Luburić">{{Citation|title=Vjekoslav Luburić|url=https://en.wikipedia.org/w/index.php?title=Vjekoslav_Luburi%C4%87&oldid=1006568799|date=2021-02-13|accessdate=2021-02-20|language=en}}</ref> Станић, који је живео и радио у Лубурићевом дому, вратио се у [[Југославија|Југославију]] непосредно после Лубурићеве смрти.<ref name=":118" /> Декласификовани југословенски обавештајни документи показују да је Станић био агент [[Служба државне безбедности|УДБА]]-е, са кодним именом Мунгос.

Према записнику са његовог [[брифинг]]а из маја [[1969|1969.]]. године, Станић је својим руководиоцима рекао да је прво ставио отров у Лубурићеву кафу, коју му је дао други агент [[Служба државне безбедности|УДБА]]-е. Након што отров није успео да убије Лубурића, Станић је почео да паничи и отишао је у своју собу по чекић. Када се вратио у кухињу, Лубурић се пожалио да се не осећа добро. Док је Лубурић ишао да поврати у судоперу, Станић га је неколико пута ударио по глави. Лубурић је непомично пао на под. Станић је затим напустио кухињу како би био сигуран да су улазна врата закључана. Када се вратио, видео је Лубурића како стоји изнад судопере и јауче од бола. Станић га је још једном ударио у главу, сломивши му лобању. Потом је тело Лубурића умотао у ћебад и одвукао у оближњу спаваћу собу. Станић је тврдио да је у почетку желео да сакрије тело у штампарији, али да је Лубурић био претежак. Ушавши у спаваћу собу, Станић је сакрио тело испод кревета и мирно изашао из куће.<ref name=":0" />

У интервјуу за хрватски недељник ''Глобус'' у јулу [[2009|2009.]]. године, Станић је променио своју причу, тврдећи да су Лубурића убила два члана ХОП-а. Огорчен омаловажавајућим коментаром који је Лубурић наводно дао о Станићевом оцу и његовим послератним герилским активностима, Станић тврди да је потражио двојицу мушкараца, који су га уверили да су само желели да изврше премлаћивање. На дан када је Лубурић убијен, Станић је тврдио да је дозволио мушкарцима да уђу у Лубурићев дом, а њих двојица су једним ударцем у главу тешком металном шипком убили Лубурића.<ref>{{Cite web|url=https://www.jutarnji.hr/vijesti/hrvatska/ilija-stanic-ubili-smo-luburica-jer-se-razisao-s-pavelicem-2823875|title=Jutarnji list - Ilija Stanić: Ubili smo Luburića jer se razišao s Pavelićem|date=2009-07-15|website=www.jutarnji.hr|language=hr-hr|access-date=2021-02-20}}</ref> [[2012|2012.]]. године Станић је још једном променио своју причу, овог пута оптужујући двојицу других људи за убиство Лубурића.<ref>{{Citation|title name="Vjekoslav Luburić|url=https:"//en.wikipedia.org/w/index.php?title=Vjekoslav_Luburi%C4%87&oldid=1006568799|date=2021-02-13|accessdate=2021-02-20|language=en}}</ref>

[[Хрватски народни одпор|ХНО]] се тада могао похвалити са неколико хиљада чланова. Међу значајним члановима били су, између осталих, [[Звонко Бушић]], [[Гојко Шушак]] и [[Младен Налетилић]].<ref name=":2" /> Бушић је наручио отмицу лета у септембру [[1976|1976.]].<ref name=":2" /> Шушак је постао хрватски министар обране [[1991|1991.]].<ref>Hockenos 2003, стр. 73—74.</ref> Налетилић је осуђен за чињење ратних злочина над бошњачким цивилима током босанског рата од стране [[Хашки трибунал|Међународног кривичног суда за бившу Југославију.]] Осуђен је на 20 година затвора.<ref>{{Cite web|url=https://www.icty.org/en/press/appeals-chamber-confirms-sentences-against-mladen-naletilic-and-vinko-martinovic|title=Appeals Chamber Confirms Sentences Against Mladen Naletilic and Vinko Martinovic {{!}} International Criminal Tribunal for the former Yugoslavia|website=www.icty.org|access-date=2021-02-21}}</ref>

Почетком [[1992|1992.]]. генерал [[Mirko Norac|Мирко Норац]] изразио је дивљење Лубурићу након што је разрешен дужности по налогу председника [[Хрватска|Хрватске]], [[Фрањо Туђман|Фрање Туђмана]].<ref>{{Cite web|url=https://www.tportal.hr/vijesti/clanak/odlazak-vojnicine-starog-kova-kojem-je-zenevska-konvencija-bila-sveto-pravilo-foto-20180314|title=Odlazak vojničine starog kova kojem je Ženevska konvencija bila sveto pravilo|website=tportal.hr|access-date=2021-02-21}}</ref><ref>Off, Carol (2004). ''The Ghosts of Medak Pocket: The Story of Canada's Secret War''. Toronto, Ontario: Random House Canada. ISBN <bdi>978-0-6793-1293-2</bdi>.</ref>

[[2017|2017.]]. у сарајевском насељу [[Добриња]], појавили су се флајери који садрже одломке из говора Лубурића.<ref>{{Cite web|url=https://www.rferl.org/a/spain-awakens-bosnian-croatian-ghosts-of-1945/29444188.html|title=Spain Awakens Bosnian, Croatian Ghosts Of 1945|website=RadioFreeEurope/RadioLiberty|language=en|access-date=2021-02-21}}</ref> У јулу [[2018|2018.]]. шпанска владајућа Социјалистичка радничка партија, предложила је закон против меморисања фашистичких фигура. Нагађало се да ће шпанске власти, ако закон буде усвојен, моћи узурпирати гробнице [[Анте Павелић|Павелића]] и Лубурића, јер како наводе, гробнице су постале ходочасничка места за [[Неофашизам|неофашисте]], и треба их преместити на мање истакнуте локације или пребацити у [[Босна и Херцеговина|Босну]].<ref>{{Cite web|url=https://balkaninsight.com/2018/07/25/ustasa-tombs-in-spain-could-be-removed-07-25-2018/|title=Spanish Law May Mean Moving Croatian Fascist Tombs|date=2018-07-25|website=Balkan Insight|language=en-US|access-date=2021-02-21}}</ref>

Историчар Владо Владић одржао је 29. септембра [[2018|2018.]]. године на римокатоличком приорату у [[Сплит]]у промоцију своје књиге ''Хрватски витез Вјекослав Макс Лубурић''. Догађај је осудила хрватска [[левица]], оптуживши Владића за величање Лубурића и [[Католичка црква|Католичке цркве]] за омогућавање историјског ревизионизма. Међу присутнима био је [[Дарио Кордић]], који је током босанског рата био потпредседник [[Хрватска Република Херцег-Босна|Хрватске Републике Херцег-Босне]]. Кордића је [[Хашки трибунал|МКСЈ]] касније прогласио кривим за ратне злочине и злочине против човечности за његову улогу у етничком чишћењу долине Лашве и био је осуђен на 25 година затвора.<ref>{{Cite web|url=https://www.jutarnji.hr/naslovnica/kako-smo-kao-drustvo-postali-toliko-imuni-na-zlo-u-zagrebu-se-promovira-knjiga-o-ustaskom-ubojici-manjine-se-gada-hranom-podrzavaju-se-revizionisti-7889547|title=Jutarnji list - KAKO SMO KAO DRUŠTVO POSTALI TOLIKO IMUNI NA ZLO? U Zagrebu se promovira knjiga o ustaškom ubojici, manjine se gađa hranom, podržavaju se revizionisti|date=2018-10-01|website=www.jutarnji.hr|language=hr-hr|access-date=2021-02-21}}</ref>

Према савременим немачким извештајима, број убијених [[Срби|Срба]] од стране [[Усташе|усташа]] износио је око 350.000.<ref name="Singleton">{{Cite book|url=https://books.google.com/books?id=qTLSZ3ucaZMC|title=A Short History of the Yugoslav Peoples|last=Singleton|first=Fred|last2=Fred|first2=Singleton|date=1985-03-21|publisher=Cambridge University Press|isbn=978-0-521-27485-2|language=en}}</ref> Према Америчком меморијалном музеју холокауста, усташе су током рата убиле између 320.000 и 340.000 Срба.<ref>{{Cite web|url=https://encyclopedia.ushmm.org/content/en/article/jasenovac|title=Jasenovac|website=encyclopedia.ushmm.org|language=en|access-date=2021-02-21}}</ref> Већина савремених историчара слаже се да су усташе убиле преко 300 000 Срба, или око 17% свих Срба који су живели у [[Независна Држава Хрватска|НДХ]].<ref>{{Cite book|url=https://books.google.com/books?id=qMZaPjrHqYYC|title=Balkan Strongmen: Dictators and Authoritarian Rulers of South Eastern Europe|lastname="Fischer|first=Bernd Jürgen|date=2007|publisher=Purdue University Press|isbn=978-1-55753-455-2|language=en}}<"/ref>

На суђењима у [[Нирнбершка суђења|Нирнбергу,]] за ова убиства је оцењено да су представљала [[Геноцид над Србима у Другом свјетском рату|геноцид]].<ref>{{Cite book|url=https://books.google.com/books?id=qTLSZ3ucaZMC|title=A Short History of the Yugoslav Peoples|lastname="Singleton|first=Fred|last2=Fred|first2=Singleton|date=1985-03-21|publisher=Cambridge University Press|isbn=978-0-521-27485-2|language=en}}<"/ref> Усташе су такође биле одговорне за смрт 26.000 [[Јевреји|Јевреја]] и 20.000 [[Роми|Рома]].<ref>{{Cite book|url=https://books.google.com/books?id=8nBTDwAAQBAJ|title=The United States Holocaust Memorial Museum Encyclopedia of Camps and Ghettos, 1933–1945, Volume III: Camps and Ghettos under European Regimes Aligned with Nazi Germany|last=Megargee|first=Geoffrey P.|last2=White|first2=Joseph|date=2018-04-21|publisher=Indiana University Press|isbn=978-0-253-02386-5|language=en}}</ref>

Историчарка Емили Гребл процењује да се Лубурићу може приписати приближно 200 000 ратних смрти.<ref name=":19">{{Cite book|url=http://archive.org/details/sarajevo1941194500greb|title=Sarajevo, 1941-1945 : Muslims, Christians, and Jews in Hitler's Europe|last=Greble|first=Emily|date=2011|publisher=Ithaca : Cornell University Press|others=Cornell University Press|isbn=978-0-8014-4921-5|pages=222}}</ref> Током рата, Лубурић се хвалио да су усташе убиле више Срба у Јасеновцу, „него што је [[Османско царство]] успело током окупације Европе.”<ref>Markusen, Eric; Kopf, David (1995). ''The Holocaust and Strategic Bombing: Genocide and Total War in the Twentieth Century''. Boulder, Colorado: Westview Press. ISBN <bdi>978-0-8133-7532-8</bdi>.</ref><ref>{{Cite book|url=https://books.google.com/books?id=_INoAgAAQBAJ|title=Annihilation: Volume II: The European Rimlands 1939-1953|last=Levene|first=Mark|date=2013-12-19|publisher=OUP Oxford|isbn=978-0-19-150555-3|language=en}}</ref> Такође се поверио [[Херман Нојбахер|Херману Неубацхеру]], опуномоћеном представнику Министарства спољних послова [[Рајхсвер|Рајха]] за југоисточну Европу, да је веровао да је око 225.000 Срба убијено у [[Логор Јасеновац|Јасеновцу]].<ref>{{Cite book|url=https://books.google.com/books?id=M66fG2bhi1AC|title=The Death Camps of Croatia: Visions and Revisions, 1941-1945|last=Israeli|first=Raphael|date=2013-03-04|publisher=Transaction Publishers|isbn=978-1-4128-4930-2|language=en}}</ref> Непотпуни списак жртава састављен од Спомен-подручја Јасеновац садржи имена 83.145 особа, укључујући 47.627 Срба, 16.173 Рома и 13.116 Јевреја.<ref>{{Cite web|url=http://www.jusp-jasenovac.hr/Default.aspx?sid=6711|title=JUSP Jasenovac - LIST OF INDIVIDUAL VICTIMS OF JASENOVAC CONCENTRATION CAMP|website=www.jusp-jasenovac.hr|access-date=2021-02-21}}</ref> Већина историчара слаже се да је у Јасеновцу убијено око 100.000 људи.<ref>Pavlowitch, Stevan K. (2008). ''Hitler's New Disorder: The Second World War in Yugoslavia''. London, England: Hurst & Company. ISBN <bdi>978-1-85065-895-5</bdi>.</ref>

[[1998|1998.]]. године је Шакић ухапшен у [[Аргентина|Аргентини]]. Следеће године изручен је [[Хрватска|Хрватској]] због оптужби за ратне злочине и злочине против човечности. Шакић је осуђен по свим тачкама оптужнице и осуђен на двадесет година затвора.<ref>{{Cite book|urlname=https://books.google.com/books?id=jIoKMGRHxn4C|title=Balkan"Perica Idols: Religion and Nationalism in Yugoslav States|last=Perica|first=Vjekoslav|date=2002|publisher=Oxford University Press|isbn=978-0-19-517429-8|language=en}}<"/ref> Умро је у јулу 2008.<ref>{{Cite book|urlname=https":15"//books.google.com/books?id=wRHdAAAAQBAJ|title=Crimes of State Past and Present: Government-Sponsored Atrocities and International Legal Responses|last=Crowe|first=David M.|date=2013-09-13|publisher=Routledge|isbn=978-1-317-98681-2|language=en}}</ref> Лубурићева полусестра Нада ухапшена је приближно у исто време када и њен супруг, али је пуштена због недостатка доказа. Умрла је у фебруару [[2011]].

„Од свих насилника [[Поглавник]]а”, пише Волтерс, „Лубурић је био најгори.”<ref>{{Cite book|urlname=https":14"//books.google.com/books?id=X5EgykND42kC|title=Hunting Evil: The Nazi War Criminals Who Escaped and the Quest to Bring Them to Justice|last=Walters|first=Guy|date=2010-05-04|publisher=Crown|isbn=978-0-307-59248-4|language=en}}</ref> Јозо Томасевич, историчар специјализован за [[Балканско полуострво|Балкан]], описао је Лубурића као један од „најбруталнијих и најкрволочнијих” припадника усташког покрета.<ref name=":9">{{Cite book|url=https://books.google.com/books?id=fqUSGevFe5MC|title=War and Revolution in Yugoslavia, 1941-1945: Occupation and Collaboration|last=Tomasevich|first=Jozo|date=10. 2. 2002|publisher=Stanford University Press|isbn=978-0-8047-7924-1|language=en}}</ref> Кармихел говори о Лубурићу као о „једном од најозлоглашенијих ратних злочинаца [[Други светски рат|Другог светског рата]].”<ref>{{Cite book|url=https://books.google.com/books?id=kj6vAgAAQBAJ|title=Genocide, Risk and Resilience: An Interdisciplinary Approach|last=Ingelaere|first=B.|last2=Parmentier|first2=S.|last3=Segaert|first3=Barbara|last4=Haers|first4=Jacques|date=2013-11-13|publisher=Springer|isbn=978-1-137-33243-1|language=en}}</ref> Историчари Ладислаус Хори и Мартин Бросзат описују Лубурића као „једног од најстрашнијих и најомраженијих” усташких вођа.<ref>Hory, Ladislaus; Broszat, Martin (1964). ''Der kroatische Ustascha-Staat 1941—1945'' (in German). West Berlin: Walter de Gruyter. ISBN <bdi>978-3-48670-375-7</bdi>.</ref><ref>Hory & Broszat 1964,стр. 87: "Управљање логорима било је у рукама усташког вође Вјескослава Лубурића, који је био једна од најстрашнијих и најомраженијих личности усташког режима.</ref>