Лука Милованов Георгијевић — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
Нема описа измене |
Нема описа измене |
||
Ред 11:
| држава_рођења = [[Османско царство]]
| датум_смрти = {{Датум смрти|1828|11|23|1784||}}
| место_смрти = Будим
| држава_смрти =
| школа =
Ред 21:
| напомене =
}}
'''Лука Милованов Георгијевић''' ([[
== Биографија ==
Рођен је у [[Босна|Босни]], у нахији сребрничкој, a у кнежини Осату око 1784.
Пошто није имао посла, Лука је писао акте адвокатима и преводио је књиге за будимског православног владику [[Митрополит београдски Дионисије|Дионисија Поповића]]. Почео је да губи вид и у страшној сиротињи преминуо је 23. новембра 1828. године. При крају живота су му помагале три Српкиње, од којих се једна касније удала за песника [[Сима Милутиновић Сарајлија|Симу Милутиновића]].
== Научни и књижевни рад ==
[[Датотека:Opit nastavlenja k srbskoj sličnorečnosti i slogomjerju ili prosodii cover 1833.jpg|мини|Насловна страна књиге ''Опит наставлења к србској сличноречности и слогомјерју или просодии'' (1833) ]]
C [[Вук Стефановић Караџић|Вуком Караџићем]] се упознао у [[Будим]]у [[1814]]. Вук описује Луку да је био ''раста средњега, више риђ него црномањаст, врло шаљив, и до смрти поштен човек''. Њој је Лука и оставио свој спис да га преда Вуку. Спис Луке Милованова Георгијевића — '''Опит настављења к Србској Сличноречности и Слогомјерју или Просодии''' —
Израђујући спис, он је прво стао код писмена као код прве препреке. Он је у правопису желео лакост и једнакост. По томе је и поступао, радујући се унапред исправкама и допунама. Ако се — говораше Лука — међу књижевницима утврди „једнакост“ у питању o писменима, лакше ће се поћи к питању o [[граматика|граматици]] која је онда била особито потребна. Кад би било граматике, било би реда и доследности, те би се знало како ко пише: или српски или словенски. „Једним словом, један списатељ не би се усудио иначе, него по правилима оне Писменице, коју имамо, то јест за сад чисто словенски писати." Лука налази, међу тим, да се ни то не ради тачно. Он, пак, хоће да пише „простим мојим [[српски језик|материним]] језиком“, те зато и „у писмена дира“, верујући да ће се тако питање, које је већ постављено, брже расправити, a може бити да ће ко, изазван тиме, и Граматику Српскога Језика написати. Он, дакле, тражи одлучност и доследност. После тога долази на ред питање o писменима. Пошто је дотадашњи правопис неправилан, то је Лука „дуговетним размисливањем и многим c ученим људима o том разговарањем за правило нашао“ начела која одмах и излаже. Утврдивши да су писмена само „најпростији знаци гласова“, Луки није било тешко, по том начелу, избацити из азбуке сва она писмена чији се [[гласови]] не чују. На тај начин Лука долази до закључка да за српски језик треба тридесет писмена за толико звукова. „Прекрасно и знаменито число“, вели он. Само је код звукова ''и'' и ''ј'' био у недоумици, јер му се чинило да је ''j'' половина од ''к'' те га, зато, треба и писати половином знака: ''i''. Мало доцније је и у том погледу изишао на прави пут, и у његовим рукописима налазимо ''ј'' као потпун и засебан звук и знак, позајмљен из латинице. Тиме је потпуно стао на најнапредније гледиште [[правопис]]но, као што је и иначе у свему био од најнапреднијих [[Срби|Срба]] свога доба.
| |||