Лука Милованов Георгијевић — разлика између измена

== Научни и књижевни рад ==

[[Датотека:Opit nastavlenja k srbskoj sličnorečnosti i slogomjerju ili prosodii cover 1833.jpg|мини|Насловна страна књиге ''Опит наставлења к србској сличноречности и слогомјерју или просодии'' (1833) ]]

Он је претеча модерне српске ћирилице у којој је до краја испоштовао Аделунгово правило ''Пиши као што говориш''.<ref name="ризница српска" />

Израђујући спис, он је прво стао код слова (писмена) као код прве препреке. Он је у правопису желео једноставност. По томе је и поступао, радујући се унапред исправкама и допунама. Ако се — говораше Лука — међу књижевницима утврди ''једнакост'' у питању слова, лакше ће се доћи до [[граматика|граматике]] која је онда била потребна. Кад би било граматике, било би реда и доследности, те би се знало како ко пише: или српски или словенски. ''Једним словом, један списатељ не би се усудио иначе, него по правилима оне Писменице, коју имамо, то јест за сад чисто словенски писати''. Лука налази да се ни то не ради тачно. Он, пак, хоће да пише „простим мојим [[српски језик|материним]] језиком“, те зато и у ''писмена дира'', верујући да ће се тако питање, које је већ постављено, брже расправити, a може бити да ће ко, изазван тиме, и Граматику српскога језика написати. Он тражи одлучност и доследност. После тога долази на ред питање o писменима. Пошто је дотадашњи правопис неправилан, то је Лука ''дуговетним размисливањем и многим c ученим људима o том разговарањем за правило нашао'' начела која одмах и излаже. Утврдивши да су писмена само ''најпростији знаци гласова'', Луки није било тешко, по том начелу, да избаци из азбуке сва она писмена чији се [[гласови]] не чују. На тај начин Лука долази до закључка да за српски језик треба тридесет писмена за толико звукова. ''Прекрасно и знаменито число'', вели он. Само је код звукова ''и'' и ''ј'' био у недоумици, јер му се чинило да је ''j'' половина од ''к'' те га, зато, треба и писати половином знака: ''i''. Мало доцније је и у том погледу изишао на прави пут, и у његовим рукописима налазимо ''ј'' као потпун и засебан звук и знак позајмљен из латинице. Тиме је потпуно стао на најнапредније гледиште [[правопис]]но, као што је и иначе у свему био од најнапреднијих [[Срби|Срба]] свога доба.<ref>Историја српске књижевности / саставио Јован Грчић. - 2., поправљено и допуњено изд., са сто и четири слике. - Нови Сад : Књижара и штампарија Браће М. Поповића, [1906]. - IX, 367 стр. : илустр. ; 24 cm</ref>

Био је пријатељ и истомишљеник [[Сава Мркаљ|Саве Мркаља]], који га помиње у својој чувеној књизи о "дебелом јер".<ref>Сава Мркаљ: "Сало дебелога ера либо азбукопротрес", Будим 1810.</ref>

== Библиографија ==

== Види још ==

* [[На књижицу за новољетни дар]]