Историја Срба — разлика између измена

48 бајтова уклоњено ,  пре 7 месеци
м
Бот: Козметичке измене користећи AWB
(→‎Срби у НДХ: Додавање/уклањање викивезе/а)
ознака: уређивање извора (2017)
м (Бот: Козметичке измене користећи AWB)
 
=== Стефан Немања ===
'''Стефан Немања''' (понекад ''Стеван'', [[Црквенословенски језик|црсл.]] Стѣфань; око [[1113]] — [[13. фебруар]] [[1199]]) био је [[велики жупан]] [[Рашка|Рашке]] и родоначелник владарске [[Немањићи|династије Немањића]], која је у једном периоду владала делом тадашње Србије у средњем веку. Сматра се једним од најзначајнијих српских владара, а заједно са сином [[Свети Сава|Светим Савом Српским]], једним од утемељивача [[Српска православна црква|Српске православне цркве]], која Стефана Немању слави као '''Светог Симеона Мироточивог'''. Доба његове владавине представља преломни период у [[Историја Срба|историји]] и [[Српска култура|култури Срба]]. Као најмлађи син [[властела|властелина]] [[Завида|Завиде]], збацио је вероватно [[1166]]. године свог најстаријег брата [[Тихомир Завидовић|Тихомира]] и врховну власт [[Византијско царство|Византије]].<ref>{{Cite book|title=Српске династије (1. изд.)|last=Веселиновић, Љушић|first=Андрија; Радош|publisher=Платонеум|year=2001|id=|location=Нови Сад|pages=}}</ref> Поред брата Тихомира имао је још два брата [[Мирослав Завидовић|Мирослава]] и [[Страцимир Завидовић|Страцимира]]. Након пропасти антивизантијске коалиције, у којој је учествовао, [[1172]]. године, Немања I се предао византијском цару [[Манојло I Комнин|Манојлу I Комнину]] (1143—1180) и признао га за свог суверена. После цареве смрти 1180. започео је нападе на византијску територију и завршио ширење своје власти на околне [[Српске земље у раном средњем веку|српске области]] ([[Косово]], [[Српско приморје|Зета]], [[Травунија]], [[Захумље]] и [[Неретљанска кнежевина|Неретљанска област]]), осим [[Босна|Босне]]. Његова експанзија је окончана поразом на [[Јужна Морава|Морави]] [[1190]]. године, након чега је Рашка симболично постала византијски [[вазал]], али је Немањи признат већи део дотадашњих освајања. На унутрашњем плану, окренуо се учвршћивању власти у земљи. Сазвао је [[сабор против богумила у Рашкој]], након чега се, уз помоћ војске, сурово обрачунао са следбеницима овог учења, које је сматрано [[Јерес|јеретичким]].<ref name="аутоматски генерисано2">{{Cite web|url=http://www.rastko.rs/knjizevnost/liturgicka/stefan-sabrana/stefan-sabrana_03_c.html|title=[Projekat Rastko] Stefan Prvovencani: Sabrani Spisi - Zivot Svetog Simeona|website=www.rastko.rs|access-date=20. 04. 2019.}}</ref> На међународном плану српски велики жупан је био одан вазал Манојлу Комнину од 1172. године, шаљући му помоћне војне одреде који су учествовали и у [[Битка код Мириокефалона|бици код Мириокефалона]] (1176). године,<ref>{{Cite journal|last=Окиљ|first=Милијана|date=17. 4. 2019|title=Четврта међународна конференција „Византијски споменици и свјетско насљеђе IV: Повеља за заштиту византијских споменика“|url=http://dx.doi.org/10.7251/kn0118171o|journal=КУЛТУРНО НАСЉЕЂЕ|volume=1|issue=1|doi=10.7251/kn0118171o|issn=2637-2541}}</ref> али после смрти цара Манојла I (1180), велики жупан се одметнуо и улазио је у велике савезе против Византије. Послао је своје посланике чак у [[Нирнберг]] 1188. на преговоре са [[Цар Светог римског царства|светим римским царем]] [[Фридрих I Барбароса|Фридрихом I Барбаросом]] (1155—1190). У уметности, његову владавину карактерише почетак подизања монументалних владарских [[задужбина]], као и појава аутентичног српског стила у [[Сакрална архитектура|сакралној архитектури]], познатог као ''[[Рашки стил]]'', за чији почетак се узима његово подизање манастира [[Манастир Ђурђеви ступови|Ђурђеви Ступови]]. Поред њега, Немања је подигао и обновио читав низ [[Црква (грађевина)|цркава]] и [[манастир]]а, међу којима треба истаћи манастире: [[Манастир Студеница|Студеницу]] (коју је подигао себи као [[маузолеј]]) и [[Манастир Хиландар|Хиландар]], који је обновио из темеља са сином Савом [[1198]]. године.<ref name="аутоматски генерисано3">{{Citation|title=„Београдски стил”. Насиље над језиком. Београд и књижевни језик. Од Вука до Андрића. Поводом Ракићева језика|url=http://dx.doi.org/10.18485/belic_slv.2018.3.ch1|publisher=Универзитет у Београду, Филолошки факултет| year=2018|accessdate=20. 04. 2019.|isbn=9788661535055|first=Александар|last=Белић| pages = 31–49}}</ref> Повукао се са власти и замонашио на сабору [[1196]], а за свог наследника је одредио средњег сина [[Стефан Првовенчани|Стефана Првовенчаног]] (велики жупан 1196—1217, краљ [[1217]] — [[1228]]), у договору са византијским царем [[Алексије III Анђел|Алексијем III]] (1195—1203), чијом ћерком [[Evdokija Anđel|Евдокијом]] је Стефан био ожењен. Преминуо је као '''монах Симеон''' у манастиру Хиландар, а његове [[мошти]] су [[1208]]. године пренете у манастир Студеницу, у коме се и данас налазе.
 
=== Стефан Првовенчани ===
Босна се као област први пут помиње у 32. глави списа ''О управљању Царством'' [[Византијско царство|византијског]] цара Константина Порфирогенита чији је наслов „О Србима и земљи у којој сада станују“. На крају те главе византијски писац наводи насељена места у Србији и у области Босна која је тада обухватала тзв. ''[[Врхбосна|Врхбосну]]'' односно горњи ток [[Босна (река)|истоимене реке]] око данашњег [[Сарајево|Сарајева]]. После распада [[Кнежевина Србија (рани средњи век)|прве српске државе]]<nowiki/>на [[Балканско полуострво|Балканском полуострву]] око [[960]]. године, Босна улази у састав [[Самуилово царство|Самуилове државе]] (976—1018). После њене пропасти улази у састав Византије, да би је [[Константин Бодин]] (1081—1101) припојио око [[1081]]. године [[Зета (држава)|краљевини Зети]], а на њено чело је поставио [[кнез]]а [[Стефан (кнез Босне)|Стефана]]. У процесу распадања [[Срби|српске]] краљевине у Зети, банови Босне од [[1137]]. године признају врховну власт [[Списак угарских владара|краља Мађарске]]. Током владавине византијског цара [[Манојло I Комнин|Манојла Комнина]] (1143—1180) и његове офанзивне политике на свим [[фронт]]овима улази [[1167]]. године у састав Византије и тада ње у њој јавља први значајнији владар [[Кулин|бан Кулин]] (1180—1204) чија сестра је била удата за [[Захумље|захумског]] кнеза [[Мирослав Завидовић|Мирослава]], брата [[Стефан Немања|Стефана Немање]] (([[1166]])1168—1196). У то доба се у њој јавља и [[Богумили|богумилски покрет]] који се временом претвара у тзв. [[Црква босанска|''цркву босанску'']] која ће бити карактеристична за Босну до самог краја њеног постојања. Током целог [[13. век|XIII]] и у првој половини [[14. век]]а бановина Босна ће номинално признавати власт краљева Мађарске, иако у пракси та превласт није постојала или је постојала колико и боравак мађарских снага на тлу бановине. Током владавине [[Стефан II Котроманић|Стефана II]] (1322—1353) и [[Стефан Твртко I Котроманић|Твртка I]] ([[бан]] 1353—1377, [[краљ]] 1377—1391) Босна се проширује и оснажује, а цео процес бива крунисан Твртковим [[Вијенац|овенчавањем]] за краља [[1377]]. године у [[Манастир Милешева|манастиру Милешева]].
 
'''Бановина Босна''' представља други период у развоју српске [[Феудализам|феудалне]] државе Босне. Формирана је вероватно већ [[1137]]. године када врховну власт над Босном преузима [[Краљевина Мађарска (1920—1946)|краљевина Мађарска]] и претвара је у једну од својих [[Бановине Краљевине Југославије|бановина]], и на њеном челу се од тада уместо [[кнез]]а налази [[бан]]. Постојала је до [[Митровдан]]а ([[26. октобар|26. октобра]]) [[1377]]. године када се њен последњи бан [[Стефан Твртко I Котроманић|Твртко I]] (бан 1353—1377, [[краљ]] 1377—1391) на гробу [[Свети Сава|Светог Саве]] у [[Манастир Милешева|манастиру Милешева]] [[Вијенац|овенчао]] за краља уздигавши Босну на ранг краљевине.<ref>{{Cite web|url=http://www.rastko.rs/rastko-bl/istorija/corovic/istorija/3_11_l.html|title=Vladimir Corovic: Istorija srpskog naroda|website=www.rastko.rs|access-date=20. 04. 2019.}}</ref><ref>{{Cite web|url=http://rastko.rs/istorija/zfajfric-kotromanici.html#_Toc486040907|title=[Projekat Rastko] Dr. Zeljko Fajfric: Kotromanici|website=rastko.rs|access-date=20. 04. 2019.}}</ref> Током целог овог периода банови Босне су номинално признавали врховну власт [[Списак угарских владара|краља Мађарске]], осим у периоду од [[1167]]. до [[1180]]. године када се Босна, попут [[Рашка|Рашке]] нашла у саставу [[Византијско царство|Византијског царства]] током владавине [[Манојло I Комнин|Манојла Комнина]] (1143—1180). Државна вера у бановини Босни била је тзв. ''[[црква босанска]]'' што је за последицу имало како сиромашнију [[Култура|културу]] у односу на суседну Рашку односно [[Српско краљевство|Србију]], тако и сталне ратове са краљевином Мађарском која је своје нападе правдала потребом да се искорени [[јерес]] која је завладала у Босни, пошто су и [[Православна црква|православна]] и [[католичка црква]] сматрале ''цркву босанску'' јеретичком.
 
=== Дубровачка република ===
 
=== Зета у доба Црнојевића, пад Црне Горе ===
'''Зета у доба Црнојевића''' је историографски назив за [[Историја Срба|српску]] средњовековну област [[Зета|Зете]] у доба владавине династије [[Црнојевићи|Црнојевића]], од око [[1451]]. до [[1496]]. године. Током тог раздобља, Зета је обухватала средишње и јужне делове данашње [[Црна Гора|Црне Горе]], са [[Жабљак Црнојевића|Жабљаком]] и [[Цетиње]]м као главним градовима. Настала је након повлачења [[Зета у саставу Српске деспотовине|Српске деспотовине]] са тог подручја у раздобљу од 1451. до 1456. године, а постојала је све до 1496. године, када потпада под власт [[Османско царство|Османског царства]].<ref name="аутоматски генерисано7">{{Cite book|url=https://books.google.ba/books?id=0ugJAQAAIAAJ&redir_esc=y|title=Istorija srpskog naroda|last=Gavrilović|first=Slavko| year=1981|publisher=Srpska književna zadruga|language=sr}}</ref> Током овог раздобља, за подручје [[Горња Зета|Горње Зете]] почиње се користити и назив ''[[Историја Црне Горе|Црна Гора]]''. На овај период се непосредно надовезује рано раздобље турске власти, од 1496. до око 1530. године, током кога су значајну улогу на том простору имали последњи представници породице Црнојевића, [[Стефан II Црнојевић]] и црногорски санџакбег [[Скендер Црнојевић]]. '''Пад Црне Горе''', односно [[Зета у доба Црнојевића|Зете]], означен је одласком [[Ђурађ Црнојевић|Ђурђа Црнојевића]] са [[Цетиње|Цетиња]] у јесен [[1496]]. године. Црна Гора је након тога потпала под непосредну власт [[Османско царство|Османског царства]]. Пад [[Црна Гора|Црне Горе]], односно Зете је уједно био и пад последње [[Срби|српске]] средњовековне државе.<ref name="аутоматски генерисано7" />
 
=== Српски деспоти у егзилу ===
== Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца/Југославија и Бановина Србија ==
{{Главни чланак|Краљевина Југославија|Бановина Србија}}
[[Датотека:Yugoslavia proposed banovinas 1939 1941.png|лево|мини|Мапа која приказује предлоге за стварање Бановине Србије, Бановине Хрватске и Словеначке Бановине (1939-1941). ]]
Још током Првог светског рата, [[Нишка декларација|Нишком декларацијом]] из [[1914]]. године, Србија као свој ратни циљ одређује „ослобођење и уједињење у једну државу свих јужнословенских народа на Балканском полуострву“. Сходно овој одлуци тадашње Скупштине Србије, српска војска је [[1918]]. године ослободила од Аустроугарске окупације територију читаве касније Југославије, а у Београду је [[1. децембар|1. децембра]] 1918. проглашена ''Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца'' (»троједног народа«) на челу са српском династијом Карађорђевић. Краљевина СХС је 1929. године преименована и назива се ''Краљевина Југославија'' и као таква постоји до [[Други светски рат|Другог светског рата]], односно до њеног комадања на окупационе зоне и квислиншке државе. Србија своју државност уноси у Југославију, која има карактер унитарне државе све до формирања [[Бановина Хрватска|Бановине Хрватске]] 1939. године. Након формирања ове националне бановине [[Хрвати|Хрвата]], износе се предлози да се од остатка Југославије формирају [[Бановина Србија]] и Бановина Словенија. Краљ Александар је убијен 1934. године, што је довело до краја диктатуре. Током 1939. године, суочена са убиствима, корупцијским скандалима, насиљем и неуспехом централизоване политике, српско руководство сложило се са компромисом са Хрватима. Бановине су касније, 1939. године, еволуирале у коначни предлог за поделу заједничке државе на три дела или три бановине, једну словеначку бановину, једну хрватску и једну српску, од којих је свака обухватила већину етничког простора сваке етничке групе. Сва територије данашње Црне Горе, већина БиХ, цела Северна Македонија, Косово, Војводина требало је да буду део Бановине Србије, јер је већина тих територија била насељена већином српским становништвом, а Срби су чинили укупну већину. Дана 24. августа 1939. године председник Хрватске сељачке странке [[Влатко Мачек|Владко Мачек]] и [[Драгиша Цветковић]] склопили су споразум ([[Споразум Цветковић—Мачек|споразум Цветковић-Мачек]]) према којем је [[Бановина Хрватска]] створена уз многе и велике уступке на српској страни. Срби у [[Херцеговина|Западној Херцеговини]], делу [[Босна|Босне]], [[Далмација|Далмацији]], [[Славонија|Славонији]], делу [[Срем]]а, Српској [[Република Српска Крајина|Крајини]], Дубровнику и [[Посавина|Посавини]] налазили су се у хрватском ентитету унутар Југославије, док практично ниједан Хрват није остао у српском федералном ентитету 1939. године.
 
[[2. јун]]а 1941. затворене су све православне школе.
 
[[4. јун]]а 1941. у Загребу је одржана конференција усташких и немачких представника са темом исељења [[Словенци|Словенаца]] из Рајха у Хрватску и [[Србија|Србију]], и Срба из Хрватске у Србију. Требало је преселити 180.000 Словенаца и 205.000 Срба. Прогнаници су смели понети по 50 &nbsp;kg пртљага и 500 динара готовог новца. Протокол је извршен тако што је 7.174 Словенца и 11.235 Срба пребачено у Србију под наведеним условима. Још око 200.000 Срба пребегло је илегално у Србију.<ref>{{Cite journal| year=2002|title=Conference Announcements|url=http://dx.doi.org/10.1632/adfl.33.2.86|journal=adfl|doi=10.1632/adfl.33.2.86|issn=0148-7639| pages = 86–88}}</ref>
 
[[25. јун]]а укинут је патријаршијски прирез од 10 %, који су плаћали православни.
=== Стварање Савезне Републике Југославије ===
{{Главни чланак|Савезна Република Југославија}}
Када је дошло до [[Распад Југославије|распада СФРЈ]], представници [[Србија|Србије]] и Црне Горе су се договорили да те две републике очувају заједничку државу. [[27. април]]а [[1992]]. године, у [[Београд]]у преостали чланови [[Скупштина СФРЈ| Савезног већа Скупштине СФРЈ]], у којој су били посланици из Србије и Црне Горе, прогласили прогласили су [[Савезна Република Југославија|Савезну Републику Југославију]] и [[Устав Савезне Републике Југославије]].{{sfn|Логос|2019|p=166-167}}
 
Убрзо после проглашења СРЈ се суочила са великим тешкоћама. На почетку [[Рат у Босни и Херцеговини|грађанског рата у БиХ]] у Сарајеву један инцидент у коме је погинуло 16 лица довео је до осуде СРЈ у [[Савет безбедности Организације уједињених нација|Савету Безбедности УН]]. Резолуцијом 757 [[30. мај]]а [[1992]]. године, Савет безбедности [[Организација уједињених нација|УН]] увео је потпуни [[ембарго]] на размену са СРЈ, која је кажњена као главни кривац за грађански рат у [[Босна и Херцеговина|БиХ]].{{sfn|Логос|2019|p=174-175 са напоменом 723. Од свих држава у свету Резолуција 757 тражила је да прекину економску размену са СРЈ, а да на поштовање те забране приморају све своје грађане. Забрањен је саобраћај бродовима и авионима са СРЈ. Казна није примењивана само на економску и политичку сарадњу, него и на научну и културну сарадњу чланица УН са СРЈ. Резолуција је одредила и да се спречи учешће тимова и појединаца који представљају СРЈ у спортским догађајима. Резолуција 757 тражила је смањење нивоа дипломатских веза свих чланица УН са СРЈ}} Због [[Санкције СР Југославији|Резолуције 757]] СРЈ је трпела велике штете,{{sfn|Логос|2019|p=181-182}} а у њој су склониште нашле и стотине хиљада Срба из ратом захваћених подручја.{{sfn|Логос|2019|p=269}}
'''Република Српска Крајина''' (скраћено '''РСК''', или '''Српска Крајина''' или само '''Крајина'''), била је краткотрајна [[држава]] у [[Југоисточна Европа|југоисточној Европи]], међународно непризната. Српска Крајина се већим дијелом своје територије простирала на подручју некадашње [[Војна крајина|Војне крајине]], и то на подручју сљедећих округа: [[Хрватска војна крајина]], [[Славонска војна крајина]] и Дунавска војна крајина. Српска Крајина је настала као одговор на поступке хрватских власти, које су водиле политику сецесије од Југославије, као и тежња [[Срби у Хрватској|Срба у Хрватској]] да остану у Југославији.
 
Српска Крајина је постојала између [[1991]]. и [[1995]]. године и основана је на територији [[Хрватска|Републике Хрватске]] у саставу [[Социјалистичка Федеративна Република Југославија|Социјалистичке Федеративне Републике Југославије]]. Главни град је био [[Книн]] са 12.331 становника. Осим Книна, већи градови су били [[Вуковар]] (44.639 становника) и [[Петриња]] (18.706 становника). Српска Крајина је 1991. године имала 470.000, а [[1993]]. године 435.000 становника. Простирала се на површини од 17.040 &nbsp;km².
 
Већину територије је Српска Крајина изгубила током хрватских војних операција [[Операција Бљесак|Бљесак]] и [[Операција Олуја|Олуја]] 1995. године. Остатак Српске Крајине у источној Славонији, Барањи и Западном Срему, према [[Ердутски споразум|Ердутском споразуму]] кроз прелазну управу [[Организација уједињених нација|Организације уједињених нација]], интегрисан је у састав Републике Хрватске [[1998]]. године.
Током већег дијела рата босански Срби су се борили против Бошњака (Муслимана) и босанских и херцеговачких Хрвата. За вријеме бошњачко-хрватских непријатељстава Срби су углавном сарађивали са Хрватима. Међутим, било је изузетака, јер су и српске снаге биле у савезу са пројугословенским Бошњацима Аутономне Покрајине Западне Босне под [[Фикрет Абдић|Фикретом Абдићем]]. Током већег дијела рата, Република Српска је држала око 70% територије сада већ бивше СР БиХ. Током читавог рата, Војска Републике Српске извршила је фактичку, иако ненамјерну опсаду Сарајева, како би везала муслиманске снаге и њихове ресурсе. Опсада је углавном била оправдана разлогом одбране сарајевских српских села која су била готово искључиво насељена етничким Србима. [[Република Српска]] је одржавала блиске везе са Републиком Српском Крајином и добијала добровољце и залихе из СР Југославије(Црне Горе и Р. Србије) током рата. РС је примила велики број српских избјеглица из других југославенских крајева, посебно из несрпских подручја у Сарајеву, [[Хрватска Република Херцег-Босна|Херцег-Босни]] и Хрватској. Године 1993. предложен је [[Овен—Столтенбергов план|Овен-Столтенберг]] мировни споразум којим би се 52% БиХ дало српској страни. Бошњачка страна га је одбила као превелику концесију.
[[Датотека:Čelebići camp.jpg|мини|Логор Челебићи, мјесто гдје су затварани српски ратни заробљеници.]]
СР Југославија је 1994. године увела санкције након што је Народна скупштина Републике Српске одбила [[Венс—Овенов план|Венс-Овенов]] мировни план. [[Операција Олуја]] 1995. године елиминисала је [[Република Српска Крајина|Републику Српску Крајину]]. Хрватска војска је наставила офанзиву у Републику Српску. Око 250.000 Срба побегло је у Републику Српску и Србију из Хрватске, јер је српска страна наставила потпуно повлачење Срба из Уне у Сану. Хрватска војска, уз подршку бошњачких(муслиманских) снага, стигла је на 20 &nbsp;km од de facto главног града Републике Српске, Бања Луке, али су их зауставили српски бранитељи близу Приједора и широм Босанске Крајине, када су њихови авиони коначно могли летјети без НАТО интервенције на хрватској страни . Рат је заустављен Дејтонским мировним споразумом којим је Република Српска призната као један од два територијална ентитета(као федерална јединица и држава) Босне и Херцеговине, који чини 49% укупне територије. Српска страна је претрпјела укупно 22.779 жртава - 15.298 војних лица и 7.480 цивила, према Демографској јединици [[Међународни кривични суд за бившу Југославију|МКСЈ]]-а.<ref>{{Cite book|url=https://www.oxfordscholarship.com/view/10.1093/acprof:oso/9780199977307.001.0001/acprof-9780199977307-chapter-11|title=A Review of Estimation Methods for Victims of the Bosnian War and the Khmer Rouge Regime|last=Zwierzchowski|first=Jan|last2=Tabeau|first2=Ewa|date=12. 06. 2013.|publisher=Oxford University Press|isbn=9780199346172|language=en-US|doi=10.1093/acprof:oso/9780199977307.001.0001/acprof-9780199977307-chapter-11}}</ref> Иако су тачни бројеви спорни, генерално се слаже да је босански грађански рат однио животе око 100.000 људи свих етничких група.
 
Године 1996. било је око 435.346 етнички српских избјеглица из Федерације Босне и Херцеговине у Републици Српској, док је још 197.925 отишло у Србију.<ref>{{Cite web|url=http://www.respiratio.info/index.php/sr/?option=com_content&view=article&id=61|title=Respiratio - Medical Journal|last=Super User|website=www.respiratio.info|language=en-gb|access-date=18. 05. 2019.}}</ref> Према подацима Комесаријата за избјеглице Србије, до 1995. године у Србији је смештено 266.000 избеглица из Босне и Херцеговине, а укупно 70.000 избеглица вратило се у земљу свог порекла. Након југословенских ратова, Србија је постала домовина највећем броју избеглица (међу којима су били и босански Срби) и расељених лица у Европи.<sup>[[Срби у Босни и Херцеговини#cite note-35|[35]]][[Срби у Босни и Херцеговини#cite note-36|[36]]][[Срби у Босни и Херцеговини#cite note-37|[37]]]</sup> Срби су масовно протјерани из главног града Сарајева почетком 1996. године.
{{Главни чланак|Србија и Црна Гора}}
САД и Европска унија су наставили да воде политику кажњавања Србије, али и помагања противника [[Слободан Милошевић|Слободана Милошевића]] до његовог пораза на изборима 24. септембра [[2000]]. године.{{sfn|Логос|2019|p=352, 354-355, 559}} После престанка економског кажњавања, Србија је бележила значајан привредни раст од 2001. до 2008.{{sfn|Логос|2019|p=373, 375. Бруто друштвени производ повећан је за приближно 5 пута са око 11,81 милијарди $ на 50,946 милијарди $}}
Ипак, и после промене носилаца власти у Србији, у Црној Гори и на Космету настављен је процес одвајања од Србије.{{sfn|Логос|2019|p=360-361}} Вођени Милом Ђукановићем представници Црне Горе су приморали представнике Србије да се Савезна Република Југославија преуреди, 4. фебруара [[2003]]. у савезну државу која је названа „Србија и Црна Гора” (СЦГ).{{sfn|Логос|2019|p=376-377}} Србија и Црна Гора није била јединствена држава, већ заједница две државе, која је организационо била нешто више од конфедерације. Обе државе чланице су у унутрашњој политици задржале високи степен самосталности и функционасале су као савез две државе, док су у спољној политици наступале као једна држава.
 
Убрзо 12. марта [[2003]]. на улазу у зграду Владе Србије у [[Београд]], убијен је председник владе Србије [[Зоран Ђинђић]], а убиство су организовале вође тзв. [[Земунски клан|Земунског клана]].{{sfn|Логос|2019|p=382-383}}
{{Главни чланак|Република Српска}}
Поред Србије, Срби су задржали положај сувереног народа и у БиХ, али су њихова права сужавана. На захтев високог представника УН, извршене су промене [[Устав Републике Српске|Устава РС]] (2002) и уведено је Веће народа (други дом) у Народној скупштини [[Република Српска|РС]].{{sfn|Логос|2019|p=387}} Убеђивањима и притисцима ентитетске владе Републике Српске и Федерације БиХ су приморане да се одрекну својих права, а створиле су заједничке оружане снаге. Тако је у односу на Дејтонски споразум БиХ од конфедералног прелазила у федерални облик уређења.{{sfn|Логос|2019|p=384}} Односи Срба и Бошњака остали су оптеређени неповерењем и насиљем, а, у присуству бројних међународних званичника, 11. јула 2015. године у [[Меморијални центар Сребреница — Поточари|Поточарима (код Сребренице)]] [[Бошњаци|бошњачки]] насилници покушали су убити [[Александар Вучић|Александра Вучића]] председника владе Србије.{{sfnm|1a1=Антић|1a2=Кецмановић|1y=2016|1p=375}}
 
 
== Етногенеза ==
147.421

измена