Серђо Матарела — разлика између измена

'''Серђо Матарела''' ({{јез-итал|Sergio Mattarella}}; [[Палермо]], [[23. јул]] [[1941]]) [[италија]]нски је [[политичар]], [[професор]] и [[судија]]. За председника Италијанске Републике изабран је [[31. јануар]]а [[2015]]. године.<ref>[http://www.rts.rs/page/stories/sr/story/10/Svet/1816224/Ser%C4%91o+Matarela+novi+predsednik+Italije.html Serđo Matarela novi predsednik Italije], Приступљено 11. 2. 2015.</ref>

Серђо Матарела је син Бернарда Матареле, италијанског демохришћанског политичара и вишекратног министра педесетих и шездесетих година, те брат Пјерсантија Матареле, председника Области Сицилије, кога је мафијашка [[Сицилијанска мафија|Коза ностра]] убила 1980. године у Палерму.<ref>[http://www.alo.rs/vesti/aktuelno/novi-predsednik-italije-odobrio-napad-na-srbiju/84101 Novi predsednik Italije odobrio napad na Srbiju] {{Wayback|url=http://www.alo.rs/vesti/aktuelno/novi-predsednik-italije-odobrio-napad-na-srbiju/84101 |date=20150211222438 }}, Приступљено 11. 2. 2015.</ref> Дипломиравши право, изабран је за професора парламентарног права на Универзитету у Палерму.

У младости је био активиста Студентског покрета Католичке акције, те је био његов водитељ у Лацију од 1961. године до 1964. године, а затим Италијанске католичке универзитетске федерације (FUCI). На листи [[Хришћанска демократија|Хришћанске демократије]] изабран је у Представнички дом италијанског Парламента 1983. те је у њему остао непрекидно до 2008. Нови политички секретар те странке Ћиријако Де Мита задужио га је да очисти странку на Сицилији од мафијаша, у које су се убрајали и градоначелници Палерма Вито Ћианћимино, односно Салво Лима.

Био је министар образовања у седмој [[Ђулио Андреоти|Андреотијевој]] влади (1989), али је поднео оставку с другим министрима из демохришћанске левице протестујући против закона који допустио [[Силвио Берлускони|Берлусконију]] да задржи у власништву 3 телевизијске мреже (у земљама чланицама Европске заједнице појединац је смео поседовати највише 50 посто једне телевизијске мреже). Подсекретар Хришћанске демократије био је од 1990. године до 1992. године, када је именован за главног уредника страначког листа ''Ил Пополо''.

Предложио је изборни закон, прихваћен 1994. године, којим су три четвртине мандата стицане у униноминалним изборним јединицама, а четвртина на страначким листама. Тај је закон Ђовани Сартори назвао Матарелум. Тада се тај закон сматрао вододелницом између италијанске „Прве републике“ и „Друге републике“. По њему су одржани избори 1994, 1996. и 2001.

У распаду Хришћанске демократије услед антикорупцијске истраге Чисте руке био је међу оснивачима [[Италијанска народна странка (1994)|Италијанске народне странке]] (ППИ), те се заузимао да та странка заједно са посткомунистичком [[Демократска партија левице|Демократском партијом левице]] (ПДС) ступи у коалицију [[L'Ulivo|Маслина]] под [[Романо Проди|Продијевим]] вођством. Држао је више ресора у владама Маслине до 2001. године. Док је био министар одбране укинуо је обавезни војни рок.