Здравко Печар — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
мНема описа измене |
|||
Ред 23:
== Детињство и младост ==
Здравко Печар рођен је 2. фебруара 1922. године у Чаковцу, [[Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца]]. Његов отац Фрањо био је власник трговачке радње. Мајка му се звала Марија. На основу фотографија из његове заоставштине очито је да је имао безбрижне дечачке и младићке дане, које је проводио на излетима, у позоришној трупи и на мору.<ref name="
У Загребу је 1940. године завршио „[[Прва класична гимназија витешког краља Александра I Ујединитеља|Прву класичну гимназију витешког краља Александра I Ујединитеља]]”, у коју је дошао из [[Вараждинска гимназија|Вараждинске гимназије]], где му није пријала „строгост фрањеваца.”<ref name="
== Други светски рат ==
Здравко Печар је тврдио да је у НОБ, и то у Прву загребачку ударну групу, ступио 15. новембра 1941. године. Исте године, 6. децембра, уписао је [[Правни факултет у Загребу]]. Крајем 1941. и почетком 1942. године Печар је био најпре у [[Народноослободилачка војска Југославије|партизанским]] одредима, а затим на ослобођеној територији. О сличности идеја које је делио са својом супругом Ведом говори то да је у рат понео само „[[Баладе Петрице Керемпуха]]” [[Мирослав Крлежа|Мирослава Крлеже]]. Од самог почетка НОБ-а Печар углавном ради у пропаганди и пише за партизанске листове, најпре за [[Напријед|„Напријед”.]]
Рат проводи у извештавању са различитих крајева, нарочито из [[Славонија|Славоније]]. Учествовао је у неким већим борбама, попут [[Битка за Лудберг|битке за Лудберг]], коју су партизани изгубили, а Печар је био међу малобројним преживелима. Рањен је у нападу немачког авиона код [[Воћин|Воћина]] у Славонији 1943. године. Рат завршава у чину капетана, те извештава са граница нове [[Југославија|Југославије]].<ref name="
== Након Другог светског рата ==
Ред 44:
[[File:Zdravko Pečar - Nasser Interview.tif|thumb|Печар интервјуише [[Гамал Абдел Насер|Насера]]]]
[[File:National Liberation Army Soldiers with Zdravko Pečar (3).jpg|thumb|Печар са војницима [[Алжирска ослободилачка војска|Алжирске ослободилачке војске]]]]
Описујући у својој капиталној монографији „Африка” своје доживљаје са овог континента, Здравко Печар каже: „Бубњеви већ увелико зову на узбуну од Конакрија до Акре, све до југа Африке, а бели људи као да не желе да их чују.”<ref name="
Африка је у време најинтензивнијег деловања брачног пара Загорац-Печар била веома узбудљиво место. Пролазила је кроз „запањујуће брзу деколонијализацију” и борба између два блока полако се премештала на тај континент.<ref name="
Производ заједничког рада Здравка Печара и Веде Загорац била је и прва монографија која се бави Египтом у Југославији - „Републикански Египат” из 1955. године.Три године касније, проширењем овог текста настала је и капитална монографија „Египат. Земља - народ - револуција”.<ref name="
Пошто је француска војска од 1956/7. протерала већи део алжирских устаника у суседни Тунис, Печар је ускоро стигао тамо. Лета 1958. године он је са командантом једног батаљона [[Алжирска ослободилачка војска|Алжирске ослободилачке војске]] прешао француску утврду и провео два месеца у блиском праћењу алжирске борбе. Печар је у [[Алжир|Алжиру]] био по партијском задатку и преносио је поруке директно југословенском државном врху.
У [[алжирски рат]] била је укључена и Веда Загорац, такође на пољу пропаганде. С позиције аташеа за културу у југословенској амбасади у [[Тунис|Тунису]], она је допринела организовању огромне помоћи за алжирски народ.<ref name="
Своје највеће путовање по Африци Печар је започео 1959. године. Тада се сусрео са најзначајнијим вођама афричког ослобођења као што су: [[Патрис Лумумба]], [[Кваме Нкрума|Кваме Нкрумах]], [[Холден Роберто]], [[Леополд Седар Сенгор]], [[Џулијус Њерере]], [[Хејстингс Камузу Банда]] и други.<ref name="
Године 1964. Печар је на [[Филозофски факултет Универзитета у Београду|Филозофском факултету]] одбранио дисертацију „Историја ослободилачке борбе народа Алжира”, а ову је дисертацију касније претворио у монографију „Алжир до независности”. Књиге „Африка” из 1964. године и „Афричка кретања” из 1965. године представљале су дотад најкомлетнији увид у период афричке деколонизације, који су истраживачи заинтересовани за Африку у Југославији користили и деценијама касније.<ref name="
== Здравко Печар и Музеј афричке уметности ==
Ред 62:
После деценија проведених у Африци, 1977. године Здравко Печар и Веда Загорац приближили су се југословенском врху, који је подржао њихов нови пројекат - [[Музеј афричке уметности (Београд)|Музеј афричке уметности.]] Ипак, њих двоје нису присуствовали самом отварању Музеја, већ су за ту прилику послали из Гане писмо које је јавно и свечано прочитано присутнима.
Идеја о оснивању музеја, према казивању Здравка Печара, добила је прве обрисе у размишљањима Веде Загорац. „Она је тежила формирању репрезентативне збирке која би била груписана на једном месту и приказана у целини.”
Здравко Печар је 1988. године изабран за почасног члана Удружења југословенских африканиста, а Музеју афричке уметности је оставио и своју архиву.
Ред 94:
== Литература ==
* Сладојевић, Ана
* {{cite book|ref={{harvid|Ко је ко у Југославији|1970}} |title=Ко је ко у Југославији |year=1970|publisher=Хронометар |location=Београд |id=}}
▲* Сладојевић, Ана, Епштајн, Емилиа (2017). ''Nyimpa kor ndzizi: Човек не може опстати сам. (Ре)концептуализација Музеја афричке уметности - збирке Веде и др Здравка Печара''. Београд: Музеј афричке уметности. стр. 106. [[Međunarodni standardni knjižni broj|ISBN]] [[Посебно:КњижевниИзвори/978-86-85249-21-1|978-86-85249-21-1]].
== Спољашње везе ==
|