Лужички Срби у раном средњем веку — разлика између измена

Такође пише и:„Тадашњи франачки краљ Килдеберт посла Адулфа, једнога од понајбољих својих војсковођа, да се супротстави Белославу (јер тако се зваше кнез славенски) који се, затекавши се у непријатељској земљи и увидјевши како мало има Славена у успоредби с бројним франачким снагама, поколеба у свом науму. Опазивши то, Адулф му запријечи пут и затвори све пролазе. Белослав се на то повуче са својима у подножје једног брда, те се оваквом бесједом обрати својим људима: Видите, борци и судрузи моји вјерни, да нас је непријатељ тако опколио да се не можемо друкчије него снагом својих руку спасити. Побјећи се не може; па све и кад би се могло, закони нам пређа наших не допуштају то. Будући, дакле, да спас и сву наду своју полажемо у снагу руку наших, кренимо дакле драговољно у борбу за спас и част себе самих. Не треба нас уплашити бројност непријатеља, кад знамо да смо више но једном надјачали најсилније саске, данске и франачке војске. Ако нам је сада у борби с Францима погинути, погинимо славно, да се непријатељ има мало чему радовати, а да синовима и потомцима својим, штовише читавоме свијету, пружимо риједак примјер снаге и срчаности. Изговоривши то, наложи да се сви построје у борбене редове. Адулф пак не почека дуго, него одмах даде знак за почетак битке у коју се Франци, поуздајући се у своју бројност, радо упустише. Славени им, настојећи се окористити својим положајем, с једнаком храброшћу одолијеваху; штовише, готово без наде у спас, један другога потицаху на освету. На концу се тако разјарише у свом бијесу, да се Франци почеше повлачити и гинути један за другим. Видјевши што се догађа, Адулф се покаја што се уопће бијаше упустио у битку, но ни за кајање му не оста много времена, јер паде и он с великим дијелом своје војске. Погинуше такођер и многи Славени, а војсковођа њихов Белослав бје смртно рањен те недуго затим на повратку кући напусти овај свијет. Дерван, кнез славенски и брат Болеславов, у жељи да освети братову смрт крену на краља Дагоберта, који бијаше наслиједио Килдеберта на франачком пријестољу; потукавши се с Дагобертом и с његовом бираном војском Франака и Аустријанаца, потуче их до ногу. Ушавши потом у Тирингију и у крајеве уз франачке границе (како извјешћује монах Аимон у 4. књизи, поглављу 23.), нанесе велике штете и однесе са собом неизмјеран плијен. Славени Сораби, осокољени том побједом, упадоше такођер у непријатељском походу у Тирингију и Саску, те опљачкавши те двије земље, на концу све уништише и спалише. Ти Сораби припадају онима које Лаоник Халкокондил смјешта у древну покрајину Трибала у сјеверној Мезији. Према томе, дошавши са сјевера, заузеше велик дио Далмације (како извјешћује Аимон у 4. књизи, поглављу 1.). За владавине цара Константина, дакле у ИВ.IV стољећу, наставаху доњу Панонију, гдје се побунише против цара. Но он им се (како каже Авентинус у 2. књизи) обрати бесједом с проповједаонице, те их склони на мир и на концу их умири. Древно пребивалиште Сораба (према Плинију) бијаше крај око мочваре Меотид. Један их се дио запути отамо у смјеру Дунава и горње Мезије, док други дио крену на пут преко непрегледних пространстава Сарматије, то јест Пољске, да би на концу продрли у германске земље недалеко Пољске, које се данас зову Лужица. Распршивши се околним крајевима, зауставише се између ријека Саал и Лабе.”