Балистика — разлика између измена

'''Балистика''' је наука о кретању [[пројектил]]а под дејством погонског пуњења. Дијели се на унутрашњу и спољну балистику.

 

 

 

Проблемима балистике се први бави [[Леонардо да Винчи]], покушавајући да повеже утицаје дужине и пречника цијеви, положаја рупице за припалу [[барут]]а, и других, на лет пројектила. У то вријеме се сматрало да пројектил иде хоризонтално, а да по губитку енергије вертикално пада на земљу. [[Николо Тартаља]] 1538. исправно закључује у -{„Quesiti et inventioni diverse“}- да слободни лет пројектила није праволинијски ни у једном тренутку, и постулира да је домет највећи уз [[елевација|елевавију]] од 45 степени. [[Галилео Галилеи|Галилео]] 1638. описује путању лета као [[парабола|параболу]], а [[Исак Њутн|Њутн]] 1684. уводи у разматрање и [[отпор ваздуха]], сматрајући да се повећава с квадратом брзине тијела.

 

Током 19. вијека многи научници раде на усавршавању мјерења и метода. Уводи се [[крешер]] за мјерење притиска гасова у цијеви, и [[хронограф]] за мјерење брзине пројектила. Утврђена је зависност силе барута, густине пуњења, и развијеног притиска гасова у комори константне запремине позната као Ејбел-Ноублов закон. Нађен је и закон отпора средине, од којих је Гавров кориштен до [[Први СР|Првог свјетског рата]]. Италијан Анђело Сијачи с разрадама П. Шарбонијеа даје метод рјешавања једначина кретања у коначном облику, који је примјењив без обзира на кориштени закон отпора. С овим су сачињене таблице које се и данас користе.

 

 

Теорије о кретању ракетних пројектила дају Руси [[Константин Циолковски]] и Иван Мешчерски. Метод Рунге-Кута се користи данас и за ове врсте прорачуна. Кретање ракетних вођених пројектила великог домета и орбиталних летјелица се заснива на принципима [[небеска механика|небеске механике]] и астрономије.

Развој [[аеродинамика|аеродинамике]] је омогућио дефинисање аеродинамичких особина пројектила, што омогућава дефинисање услова статичке и динамичке [[стабилност]]и и кретања пројектила око тежишта. Основне услове дефинише Магнус де Спар 1894. Касније долази до великог напретка и на овом пољу балистике.

 

 

==Види још==