Вук Маринковић — разлика између измена

Др '''Вук Маринковић''' ([[Нови Сад]], [[24. децембар]] [[1807]]/[[5. јануар]] [[1808]] — [[Београд]], 7/19. август [[1859]]), српски лекар, педагог, доктор медицине, лекар у Новом Саду, професор и ректор [[Лицеј|Лицеја]] у Београду.

Родио се у Новом Саду, његов отац Коста био је свештеник и књижевни радник, имао је три брата: Павла, Максима, и Димитрија и три сестре Анастасију, Христину и Јулијану. У свом родном месту завршио је и основну школу и гимназију, где му је један од професора био [[Павел Јозеф Шафарик|Павле Шафарик.]] [[Филозофија|Филозофију]] је слушао у [[Јегра|Јегри]], а медицинске науке у [[Беч|Бечу]] и [[Пешта|Пешти]] где је докторирао медицину одбранивишиодбранивши дисертацију „''Dissertatio inauguralis medica de epilepsia''“, [[1830]]. године, када му је било 23. године.<ref>{{Cite book|title=Живот и дело Вука Маринковића|last=Вуца|first=Петар|publisher=уредник М. С. Димитријевић, Публикација друштва, број 13, Астрономско друштво „Руђер Бошковић|year=2014|isbn=|location=Београд|pages=}}</ref> Након тога вратио се у Нови Сад где је радио као лекар све до [[Мађарска револуција 1848.|револуције 1848]]. Оженио се Софијом, ћерком [[Јован Павловић (министар)|Јована Павловића]].

Радио је све до револуције када се, после уништења Новог Сада након бомбардовања, јуна [[1849]]. године, сели у [[Београд]] где је до своје смрти био професор на [[Београдски Лицеј|Лицеју]].<ref>Михаило Полит-Десанчић: "Покојници: успомене", Нови Сад 1899.</ref> Предавао је Елементарну [[Физика|физику]] школске 1849/50, у оквиру физике је предавао и [[Хемија|хемију]] све до школске 1853/54. године када је она издвојена као самосталан предмет. На Лицеју је за десет година колико је радио, четири школске године обављао функцију ректора 1850/51, 1856/57, 1857/58. и 1858/59. Творац је српске физикалне терминологије,<ref name=":1">{{Cite book|title=Знаменити Срби XIX века III том|last=Уредник Гавриловић|first=Андра|publisher=Наклада и штампа Српске штампарије|year=1904|isbn=|location=Загреб|pages=65-66}}</ref> и његовим залагањем физика је постала обавезан предмет у школама. После реформе Лицеја до краја живота је предавао физику и [[Физичка географија|физичку географију]] са [[Метеорологија|метеорологијом]].<ref>{{Cite web|url=http://www.dfs.rs/?strana=VukMarinkovic|title=Вук Маринковић|last=|first=|date=|website=Друштво физичара Србије|archive-url=|archive-date=|dead-url=|access-date=05.10.2020.}}</ref>

Био је редовни члан [[Друштво српске словесности|Друштва српске словесности]] од јануара [[8. јануар|8. јануара]] [[1850]].

Још у 19 години је, незадовољан преводом са латинског, који је пре њега урадио [[Јован Хаџић|Светић]], превео другу књигу „[[Енејида|Енејиде]]“, римског писца [[Вергилије|Вергилија]]. Аутор је уџбеника [[Јестаствена повестница|„Јестаствена повестница (за младеж србску)“]], која је имала широку употребу, користила се као уџбеник у Гимназијама и на лицеју, све до појаве уџбеника [[Јосиф Панчић|Јосифа Панчића]] и „Начела физике“ из два тома и на 515 страна, као први високошколски уџбеник физике у Србији, обе штампане [[1851]]. године. Такође је написао „Мочникову геометрију“, али је она изашла без његовог потписа. Сви стручњаци његовог и каснијег доба сматрали су га великим ауторитетом.

Преминуо је [[7. август|7. августа]] [[1859]]. године, сахрањен је на [[Ташмајданско гробље|старом београдском гробљу]] код цркве Св. Марка.<ref name=":1" /> Како није била сачувана ни једна његова слика, јер су оне које је имао у Новом Саду изгубљене у пожару, а по доласку у Београд више се није сликао, на посмртном одру га је сликао његов пријатељ и фотограф [[Анастас Јовановић]]. На основу фотографије, заједно са описима који су дали породица и његови ученици насликан је његов лик.<ref name=":1" />