Хуморална имуност — разлика између измена

Садржај обрисан Садржај додат
Нема описа измене
Нема описа измене
Ред 7:
Иако механизмима хуморалне имуности није могуће уклонити микроорганизме који су већ инфицирали ћелију, овај тип имунског одговора је од значаја и у целуларној имуности, ради спречавања ширења интрацелуларних патогена на друге ћелије, када се они нађу у ванћелијском простору.<ref name=Janeway5>{{cite book | author = Janeway CA Jr | author-link = Charles Janeway | title = Immunobiology. | edition = 5th | publisher = Garland Publishing | year = 2001 | url = https://archive.org/details/immunobiology00char | isbn = 0-8153-3642-X | url-access = registration }}</ref>
 
== Историјат ==
Концепт хуморалне имуности развијен је на основу [[:en:antibacterial|антибактеријских]] особина компоненти серума. [[Ханс Бухнер (биолог)|Ханс Бухнер]] је заслужан за развој теорије хуморалне имуности.<ref name= Metch>[[Elie Metchnikoff|Metchnikoff, Elie]] (1905) [https://archive.org/details/immunityininfec01metcgoog <!-- quote=history of humoral immunity. --> Immunity in infectious disease] (Full Text Version) Cambridge University Press</ref> Године 1890, Бухнер описује алексине као „заштитничке супстанце” садржане у [[Krvni serum|серуму крви]] и другим [[телесна течност|телесним течностима]] и које имају способност убијања [[микроорганизам|микроорганизама]]. Алексини, у новијој номенклатури „комплементи”, по [[Паул Ерлих|Паулу Ерлиху]], показало се да су [[Растворљивост|растворљиве]] компоненте урођеног одговора који доводи до комбинације [[ћелијски-посредована имуност|ћелијски-посредоване]] и хуморалне имуности. Ово откриће је помогло да се повежу карактеристике [[урођена имуност|урођеног]] и [[Adaptivni imunski sistem|адаптивног имунског одговора]].<ref name= Metch/>
 
 
 
Пратећи октриће бактерије узрочника [[дифтерија|дифтерије]] и [[тетанус]]а из 1888. године, [[Емил фон Беринг]] и [[Китасато Шибасабуро]] показали су да болест не мора да буде узрокована од самих микроорганизама. Они су доказали да су довољни филтрати без ћелија да се изазове болест. Године 1890, филтрати дифтерије, накнадно названи [[дифтерични токсин]]и, коришћени су у циљу [[вакцина]]ције животиња у покушају да се демонстрира да имунизовани серум садржи [[антитоксин]]е које су у могућности да неутралишу активност токсина и и могле би да пренесу имуност неимунизованим животињама.<ref name= G.E>Gherardi E. [http://nfs.unipv.it/nfs/minf/dispense/immunology/lectures/files/foundations_immunology.html The experimental foundations of Immunology] {{Webarchive|url=https://web.archive.org/web/20110530013459/http://nfs.unipv.it/nfs/minf/dispense/immunology/lectures/files/foundations_immunology.html |date=2011-05-30 }} Immunology Course Medical School, University of Pavia.</ref> Године 1897, Пол Ерлих је показао да су формирана [[антитело|антитела]] против биљних токсина [[рицин]]а и [[абрин]]а и предложио је да хипотезу да су ова антитела одговорна за имуност.<ref name= Metch/> Ерлих, уз свог колегу фон Беринга, развили су [[дифетерични антитоксин]]. Ово откриће је постало први велики успех савремене [[имунотерапија|имунотерапије]].<ref name= G.E/> Проналазак специфичних компатибилних антитела постало је главно средство за стандардизацију имуности и идентификацију хроничних инфекција.<ref name= G.E/>
 
{| class="wikitable" style="margin: 1em auto 1em auto"
|+ '''Главна открића у истраживању хуморалне имуности'''<ref name= G.E/>
! Супстанца || Активност || Откриће
|-
| Алексин(и)/[[Систем комплемента|Комплемент]] (допуњујући чинилац)||Растворљиве компоненте серума<br>способне за уништавање микроорганизама||Бухнер (1890),<br>Ерлих (1892)
|-
| [[Антитоксин]]и||Супстанце у серуму које могу да неутралишу активност токсина, омогућавајући пасивна имунузиацијапасивну имунизацију ||фон Беринг и Шибасатуро (1890)
|-
| [[Бактериолизин]]и ||Серумске супстанце које у садејству са<br>протеинима допуњујућих чиниоца изазивају бактеријску [[лиза|лизу]]|| [[Рихард Фридрих Јохан Фајфер|Рихард Фајфер]] (1895)
|-
| Бактеријски [[аглутинин]]и <br>и [[преципитин]]и|| Серумске супстанце које скупљају бактерије<br>и издвајају бактеријске токсине ||[[Mакс фон Грубер|фон Грубер]] и [[Херберт Дурхам|Дурхам]] (1896),<br>[[Рудолф Краус|Краус]] (1897)
|-
| [[Хемолизин (микробиологија)|Хемолизини]] || Серумске супстанце које у садејству са допуњујућим чиниоцима<br>лизарају еритроците || [[Жул Борд]] (1899)
|-
| [[Опсонин]]и|| Серумске супстанце које облажу спољну мембрану страних супстанци и повећавају ниво фагоцитозафагоцитозе од стране макрафоги|макрофага||[[Алмрот Врајт|Врајт]] и [[Стјуарт Ранкен Даглас|Даглас]] (1903)<ref>Hektoen, L. (1909). Opsonins and Other Antibodies. Science, 29(737), 241-248. http://www.jstor.org/stable/1634893</ref>
|-
| [[Антитело]] || Првобитно откриће (1900), хипотеза о везаном комплексу (1938), продуковано од стране Б-ћелија (1948), структура (1972), гени за имуноглобулине (1976)|| Ерлих<ref name= Metch/>
|}
 
== Референце ==