Данило Калафатовић — разлика између измена

м
 
== Активна служба ==
[[Датотека:Danilo KalafatovićKalafatovic uID Italiji,in 1920.Toronto godine(photo by Djuradj Vujcic).jpg|мини|лево|195п235п|КалафатовићВојна токомархива потписивањагенерала [[RapalskiКалафатовића sporazumданас (1920)|Рапалскогсе споразума]],налази 1920.у године[[Торонто|Торонту]]]]
 
По завршетку школовања, [[1900]]. године, одређен је за командира [[чета|чете]] и ордонанса краља. Од [[1902]]. именован командиром 5. батерије 2. дивизијона хаубичког артиљеријског пука па потом од [[28. октобар|28. октобра]] [[1903]]. године, командир 3. батерије 1. дивизијона Дунавског артиљеријског пука. Након тога поново је постављен [[6. април]]а [[1907]]. године, за ордонанса краља. Помоћником начелника генералштаба Дунавске дивизијске области именован је [[3. децембар|3. децембра]] 1907. године, поред редовне дужности. Почетком [[1909]]. године, постављнен за начелника генералштаба Тимочке дивизијске области. На тој дужности се задржао кратко јер је већ [[8. април]]а послат за војног изасланика у [[Краљевина Бугарска|Бугарску]] а од [[27. април]]а [[1911]]. године и у [[Краљевина Румунија|Румунију]], и на тим дужностима је остао до [[1913]]. године. Почетком [[Балкански ратови|Балканских ратова]] био је у штабу 2. армије. Дана [[2. септембар|2. септембра]] 1913. постављен за команданта 3. батаљона 7. пешадијског пука а потом од [[1. април]]а до [[13. април]]а [[1914]]. и за команданта Брегалничког пешадијског пука. Током Арнаутске побуне 1913. године, био је командант 7. пешадијског пука.{{sfn|Бјелајац|2004|p=179}}
Почетком [[Први светски рат|Првог светског рата]] од [[28. август]]а 1914. до [[16. април]]а [[1916]]. године, био је начелник штаба Моравске дивизије -{II}- позива, да би током укрцавања трупа у [[Валона|Валони]] (1916) био је именован председником Комитета. Након тога послат у Врховну команду на место начелника Обавештајног одсека. Дана [[25. август]]а [[1917]]. године па све до [[4. мај]]а [[1920]]. године, постављен за начелника Оперативног одељења Врховне команде. У новоформираној [[Југословенска војска|Војсци Краљевине СХС]] 1920. године, као француски ђак послат у Париз и [[Рапало]] на место војног експерта. Од [[12. април]]а 1920. до [[1922]]. године, био је војни изасланик у [[Париз]]у. Другим помоћником начелника Главног генералштаба именован је [[15. јануар]]а 1922. године, након повратка из Француске. За шефа секретаријата Савета земаљске одбране и помоћника министра војске и морнарице постављен је од [[29. јануар]]а [[1923]]. до [[26. фебруар]]а [[1924]]. године. Командант Дравске дивизијске области постао је [[30. април]]а [[1925]]. да би од [[1. јануар]]а [[1928]]. године, био именован првим помоћником начелника Главног генералштаба. Од [[11. април]]а [[1929]]. године вршилац дужности па потом командант II армијске области. Инспектор земаљске одбране постао је [[2. август]]а [[1930]]. и са те позиције по својој молби стављен у пензију 25. октобра 1930. године. Директор [[Радио Београд|Радио Београда]] био је од 1930. до [[1936]]. године.{{sfn|Бјелајац|2004|p=179}}
 
[[Датотека:Army (then divisional) general Danilo Kalafatović and Brigadier (later Army) general Živko Stanisavljević with Polish military delegation 1928.jpg|мини|десно|300п275п|Дивизијски генерал Данило Калафатовић и бригадни генерал Живко Станисављевић са пољском војном делегацијом на челу са пуковником Јозефом Кодианом Заморским (х) 1928. године.]]
 
Пред сам почетак [[Априлски рат|Априлског рата]] реактивиран је и постављен је за Команданта позадине Врховне команде. Председник владе [[армијски генерал]] [[Душан Симовић]] поставио га је [[14. април]]а, за начелника штаба Врховне команде [[Југословенска војска|Војске Краљевине Југославије]] са овлашћењем да поведе разговоре о примирју.{{sfn|Терзић|1983|pp=}} Калафатовић је за ту дужност одредио бившег [[Списак министара иностраних послова Југославије|министра иностраних послова]] [[Александар Цинцар-Марковић|Александра Цинцар-Марковића]] и [[дивизијски генерал|дивизијског генерала]] [[Радивоје Јанковић|Радивоја Јанковића]] да преговарају са [[Силе Осовине|силама Осовине]]. Силе Осовине су то одбиле и захтевале су да Краљевина Југославија потпише безусловну капитулацију. Капитулација је потписана у Београду [[17. априла]]. Са строго правне тачке гледишта, капитулација југословенске војске је била нелегитимна, пошто је Калафатовић од Симовића добио овлашћење да само преговара о примирју и он као ратни заробљеник није имао право да иступа у име југословенске државе или војске.{{sfn|Tomasevich|1975|pp=73}} Након тога је интерниран у [[Трећи рајх|Немачку]] где је и преминуо [[1946]].{{sfn|Бјелајац|2004|p=179}}