Влада Обрадовић Камени — разлика између измена

Убрзо након вести о [[Војни пуч 27. марта 1941.|војном пучу од 27. марта 1941.]] Влада је мобилисан у [[Југословенска војска|Југословенску војску]]. Налазио се у пуку, који су углавном сачињавали [[Крајишници]] и који се налазио у [[Бачка|Бачкој]], у близини границе са [[Краљевина Мађарска|Краљевином Мађарском]]. Иако је маштао о великим борбама, попут оних на [[Церска битка|Церу]] и [[Колубарска битка|Колубари]], Влада се разочарао одмах након [[Априлски рат|напада на Југославију]], [[Хронологија радничког покрета и КПЈ април 1941.#6. април|6. априла 1941.]] јер се његова јединица непрекидно повлачила. Након доласка јединице на [[Фрушка гора|Фрушку гору]], очекивао је да ће одатле пружити отпор, али је настављено повлачење према Београду. На путу између [[Инђија|Инђије]] и [[Голубинци|Голубинаца]], добили су информацију да је [[Most kralja Aleksandra|мост на Сави]] срушен, након чега је наступило потпуно расуло јединице. Влада је тада са четворицом другова отишао у [[Ашања|Ашању]]. Из војске је доне пушку, коју је сакрио у штали и пиштољ, који је чувао у спаваћој соби.{{sfn|Николић|1980|pp=24—26}}
 
Пар дана потом, у село су из правца [[Деч]]а ушли немачки војници, које су свечано дочекали домаћи Немци. За председника сеоске општине тада је постављен Јохан Шмит Панчевац, богати газда, код кога је Влада извесно време радио као слуга. Иако је још у току Априлског рата, у [[Загреб]]у [[Хронологија радничког покрета и КПЈ април 1941.#0. април|10. априла 1941.]] проглашена [[Независна Држава Хрватска]] (НДХ), у чији је састав ушао и [[Срем]], сву власт на простору југоисточног Срема (од [[Стари Сланкамен|Сланкамена]] на [[Дунав]]у до [[Бољевци|Бољеваца]] на [[Сава|Сави]], са селима земунског и старопазовачког среза) преузели су домаћи Немци ([[фолксдојчери]]), с обзиром на велики број немачког становништва на овом подручју. [[Усташе]] нису биле задовољне овим стањем, па је између њих и домаћих Немаца водила стална борба за власт у овим селима.{{sfn|Николић|1980|ppp=2727—34}}
 
Након окупације, избегавао је сусрет са домаћим Немцима, посебно оним млађима, са којима је као младић често знао да се потуче. Заједно са другом Живком Миловановићем, смишљао је начин како да се супротставе окупатору, посебно након вести о нападу на [[Совјетски Савез]], што је ојачало њихову наду у победу [[Савезници у Другом светском рату|Савезника]]. Једне јулске вечери, у припитом стању, одлучили су да камењем заспу аутомобил са немачким официрима, који је из правца [[Обедска бара|Обедске баре]] улазио у Ашању. Након ове несмотрене акције, побегли су ка каналу [[Јарчина|Јарчини]], али су исте ноћи ухваћени од „маншафтоваца”{{напомена|Назив за припаднике Дојче Маншафта ({{јез-нем|Deutsche Mannschaft}}) паравојне организације коју су сачињавали [[Подунавски Немци|домаћи Немци]] ([[фолксдојчери]])}} и спроведени у зграду општине. На саслушању су се правдали како су мислили да је у питању аутомобил извесног Мије Чобановића из [[Петровчић]]а, који је Живка преварио приликом куповине јагањаца. Сутрадан су по њих дошле усташе из [[Купиново|Купинова]] и спровеле их тамо, где су у жандармеријској станици били тучени и малтретирани. На интервенцију председника ашањске општине Јохана Шмита, Живко је пуштен из притвора, док су Владу усташе након пар дана спровеле у затвор у [[Рума|Руми]].{{sfn|Николић|1980|pp=27—34}}
 
=== Народноослободилачка борба ===