Влада Обрадовић Камени — разлика између измена

У почетку је заједно са другом сеоском децом чувао свиње, а касније, када је физички ојачао, бавио се и тежим пољопривредним пословима. Извесно време је радио код [[Дунавске Швабе|домаћег Немца]] Јохана Шмита Панчевца, а најдуже се задржао код Милоша Лазића, са чијим је сином Станиславом био у добрим односима, а касније се и окумио. Како је доста волео коње, са посебно пажњом је водио бригу о њима и био веома умешан у њиховом обучавању. Године [[1932]]. поново је отишао у родни крај, како би у Бихаћу обавио регрутацију, након чега је отишао на одслужење војног рока у [[Љубљана|Љубљану]]. [[Југословенска војска|Југословенску војску]] одслужио је у митраљеској чети, где је стекао доста знања око руковања митраљезима и пушкама, као и другим борбеним радњама.{{sfn|Николић|1980|pp=15—18}}
 
Након Владиног повратка из војске, умро је његов очух Гаја, па је брига о породици, мајци и њено двоје деце — сину Томи и ћерци Споменки, пала на њега. Недуго потом, оженио се Иванком Даниловић из Ашање, али је овај брак потрајао само неколико година, због њене преране смрти на порођају почетком 1941. године. У потрази за бољим послом и већом зарадом, радио је на разним местима. Касније је уз помоћ кума Станислава Лазића, набавио два коња и кола, са којима је сечена дрва носио у [[Земун]] ради продаје.{{sfn|Николић|1980|pp=18—20}}
 
Тежак сељачки живот, али и неписменост, нису Влади дозвољавали да се бави политиком, али је одређена политичка сазнања добијао од свог кума, који је редовно читао новине и био опозиционо расположен. Посебно интересовање мештана Ашање за актуелне политичке догађаје почело је почетком [[1941]], када је наступила криза око могућег приступања [[Краљевина Југославија|Краљевине Југославије]] [[Тројни пакт|Тројном пакту]]. Ово је изазивало позорност између већинских Срба и мањинских Немаца у Ашањи, али и евоцирало успомене из [[Први светски рат|Првог светског рата]], код старијих мештана. Влада је тада често слушао ратне приче старијих Ашањаца. Они који су били српски добровољци причали су му како су из [[Добруџа|Добруџе]] стигли на [[Солунски фронт]], о [[Освајање Кајмакчалана|борбама на Кајмакчалану]] и гоњењу непријатељских снага, док су они који су били мобилисани у аустроугарску војску говорили о борбама у Италији и на [[Галиција|Галицији]], као и својим махинацијама како би избегли фронт и вратили се кући.{{sfn|Николић|1980|pp=22—23}}