Петар Лековић — разлика између измена

Након дугог и тешког марша, Први ужички батаљон је 11. јуна стигао под брдо [[Живањ]], у близини села [[Врба (Гацко)|Врба]] и [[Чемерно (Гацко)|Чемерно]], код [[Гацко|Гацка]], где је заједно са другим јединицама — Шести београдски батаљон [[Прва пролетерска ударна бригада|Прве пролетерске бригаде]] и Дурмиторски партизански батаљон{{Напомена|Овим јединицама се у току борбе придружили и Други чачански батаљон [[Друга пролетерска ударна бригада|Друге пролетерске ударне бригаде]], као и Херцеговачки ударни и Комски партизански одред.{{sfn|Урошевић|1988|p=78}}}} заузео положај. Задатак ових јединица је био да пруже жесток отпор непријатељу и на тај начин омогуће извлачење партизанске болнице и других јединица од села [[Изгори]] према [[Тјентиште|Тјентишту]]. Непосредно пре почетка борбе командант батаљона [[Радослав Ковачевић|Радослав Ковачевић Буђони]], партијски руководилац [[Мићо Матовић]] и заменик команданта Петар Лековић извршили су смотру бораца и прочитали им наређење Врховног команданта:

 

 

Први ужички батаљон је распоредио своје јединице — Прва пожешка чета је била на десном крилу, Трећа моравичка чета у средини, а Друга ариљска чета на левом крилу. Петар Лековић се налазио са борцима пожешке чете, којима је давао последња упутства пред борбу и савет да штеде муницију. У зору [[Хронологија Народноослободилачке борбе јун 1942.#13. јун|13. јуна 1942.]] године јаке [[Италијанске јединице у Југославији у Другом светском рату|италијанско]]-[[Југословенска војска у отаџбини|четничке]] снаге из правца Гацка су отпочеле напад. Први напад отпочео је на положојима ариљске и моравичке чете и био је брзо одбијен. Након тога уследио је нови напад, праћен нападима авијације и артиљерије, која је тукла из правца Гацког. Батаљон је успео да одбије и овај напад, чекајући непријатеља на блиском одстојању да би му, сигурним погодцима и ручним бомбама нанео што више губитака. Током борбе, командант Буђони и његова заменик Петар Лековић обилазили су положаје својих чета. Они су храбрили борце да издрже, а Лековић је борце саветовао да на непријатеља одваљују камење са стена и на тај начин штеде муницију, које је било мало. Одваљене громаде камења силовито су падале ка подножју у коме се налазио непријатељ и у првом моменту створиле панику, јер је непријатељ мислио да се стене руше услед јаких удара авијације и артиљерије.{{sfn|Радовановић|1986|pp=235—241}}{{sfn|Гончин|1972|pp=158—160}} {{sfn|Урошевић|1988|pp=70—80}}

Вест о погибији Петра Лековића, али и тешком рањавању команданта Буђонија, борци су сазнали тек након завршетка борбе. Лековић и Буђони били су омиљени борци и руководиоци, не само Првог ужичког батаљона, већ и читаве Друге пролетерске ударне бригаде. Борци су посебно волели Петра Лековића, који је с правом први понео звање „[[Народни херој Југославије|народног хероја]]”. У свим борбама је увек био први, најчешће на челу [[Бомбаши у Народноослободилачком рату|бомбаша]] или ударних група, само је у одступању био у заштитиници, да зазаштити млађе борце, које је све звао синовима, а они њега чика Пера. Вест о његовој смрти посебно је погодила борце Прве пожешке чете, међу којима су били и Петрови синови Милован и Бошко. У записима [[Мате Ујевић]]а, политичког комесара Првог ужичког батаљона остало је сећање на расположење [[Милинко Кушић|Милинка Кушића]], политичког комесара Друге пролетерске бригаде, када је примио вест о погибији Лековића:{{sfn|Радовановић|1986|pp=235—241}}

 

 

=== Породица ===