Влада Обрадовић Камени — разлика између измена

Пар дана потом, у село су из правца [[Деч]]а ушли немачки војници, које су свечано дочекали домаћи Немци. За председника сеоске општине тада је постављен Јохан Шмит Панчевац, богати газда, код кога је Влада извесно време радио као слуга. Иако је још у току Априлског рата, у [[Загреб]]у [[Хронологија радничког покрета и КПЈ април 1941.#0. април|10. априла 1941.]] проглашена [[Независна Држава Хрватска]] (НДХ), у чији је састав ушао и [[Срем]], сву власт на простору југоисточног Срема (од [[Стари Сланкамен|Сланкамена]] на [[Дунав]]у до [[Бољевци|Бољеваца]] на [[Сава|Сави]], са селима земунског и старопазовачког среза) преузели су домаћи Немци ([[фолксдојчери]]), с обзиром на велики број немачког становништва на овом подручју. [[Усташе]] нису биле задовољне овим стањем, па је између њих и домаћих Немаца водила стална борба за власт у овим селима.{{sfn|Николић|1980|pp=27—34}} Овакво стање потрајало је до октобра 1941, када је југоситочни Срем и формално ушао у састав НДХ. До тада [[Словаци у Србији|Словаци]], заједно са Србима, нису имали никаква права, али услед недостатка [[Хрвати|Хрвата]], један број Словака се тада прикључио усташама, а међу њима се нарочито истицао таборник Јанко Ковач. Поред Јохана Шмита, међу фолксдојчерима у Ашањи се истицао и Мартин Шефер, који је био шеф полиције.{{sfn|Николић|1980|pp=43—47}}
 
[[Датотека:Vlada Obradović Kameni, Ašanja.jpg|250px|мини|лево|Спомен-биста Владе Обрадовића Каменог у центру Ашање]]
Након окупације, избегавао је сусрет са домаћим Немцима, посебно оним млађима, са којима је као младић често знао да се потуче. Заједно са другом Живком Миловановићем, смишљао је начин како да се супротставе окупатору, посебно након вести о нападу на [[Совјетски Савез]], што је ојачало њихову наду у победу [[Савезници у Другом светском рату|Савезника]]. Једне јулске вечери, у припитом стању, одлучили су да камењем заспу аутомобил са немачким официрима, који је из правца [[Обедска бара|Обедске баре]] улазио у Ашању. Након ове несмотрене акције, побегли су ка каналу [[Јарчина|Јарчини]], али су исте ноћи ухваћени од „маншафтоваца”{{напомена|Назив за припаднике Дојче Маншафта ({{јез-нем|Deutsche Mannschaft}}) паравојне организације коју су сачињавали [[Подунавски Немци|домаћи Немци]] ([[фолксдојчери]])}} и спроведени у зграду општине. На саслушању су се правдали како су мислили да је у питању аутомобил извесног Мије Чобановића из [[Петровчић]]а, који је Живка преварио приликом куповине јагањаца. Сутрадан су по њих дошле усташе из [[Купиново|Купинова]] и спровеле их тамо, где су у жандармеријској станици били тучени и малтретирани. На интервенцију председника ашањске општине Јохана Шмита, Живко је пуштен из притвора, док су Владу усташе након пар дана спровеле у затвор у [[Рума|Руми]].{{sfn|Николић|1980|pp=27—34}}
 
Након неколико дана проведених у затвору у Руми, Влада је искористио непажњу, још увек неискусних чувара, који су били припадници „Дојче Маншафта” и успео да побегне преко затворског зида. Успео је да дође до кукурузних поља, која су му пружила сигурну заштиту и након пар дана лутања по сремским пољима дође до атара села [[Ашања|Ашање]]. Ноћу се привукао кући и јавио породици, а потом се сакрио на тавану код комшија Марка и Софије Иванишин, досељеника из [[Доњи Лапац|Доњег Лапца]], којима је Влада доста помогао након њиховог досељења у [[Срем]]. У кући која је делила њихову и Владину кућу, живели су домаћи Немци, али они нису били профашистички оријентисани, па нису представљали велику претњу. Док се скривао на тавану, размишљао је како да се пребаци у [[Србија под немачком окупацијом|Србију]], где је чуо да је избио [[Србија у Народноослободилачкој борби|устанак против окупатора]]. Покушао је да се повеже са Марковим рођаком из [[Београд]]а, који је био [[подофицир]] [[Југословенска војска|Југословенске војске]], али је овај покушај пропао јер Марко није добио дозволу да напусти село и потражи рођака.{{sfn|Николић|1980|pp=34—43}}
 
[[Датотека:Spomenik Poziv na Ustanak Beograd.jpg|десно|мини|250п|[[Скулптура Позив на устанак|Споменик „Позив на устанак“]]]]
Како је тензија између [[Усташе|усташа]], којима је приступио понеки [[Словаци у Србији|Словак]] из Ашање и домаћих Немаца, била доста напета, ово је стварало добру прилику за Србе, које су и једни и други покушавали да придобију за себе. Владин напад на немачке официре је полако заборављен, а преко комшије Адама, који је као домаћи Немац морао да учествује у сеоским стражама, сазнао је да немачка полиција трага за бегунцем из [[Купиново|Купинова]], пошто се Влада у затвору у Руми представио да је из Купинова, јер су га усташе из тог места довеле у затвор. Након што је увидео да су околности повољне одлучио је да се више не крије и истог дана упрегао коње и пошао у поље. Како је извукао поуку из претходног хапшења, ретко је спавао код куће, а чешће у пољу или код пријатеља, који су живели на крају села и у близини шуме и избегавао је сусрете са фолксдојчерима и усташама.{{sfn|Николић|1980|pp=34—43}}
 
Као кандидат за члана КПЈ, Влада је још активније наставио са радом на окупљању људи и њиховом укључивању у Народноослободилачки покрет. Као једном од најодлучнијих, поверавани су му најтежи задаци. [[Хронологија Народноослободилачке борбе септембар 1942.|Августа 1942.]] организовао је прихват групе од десетак младића и девојака из [[Деч]]а, коју је Стеван Жутић Баћа повео у партизане, али пошто су били откривени на Страјиновом салашу, код [[Сремски Михаљевци|Сремских Михаљеваца]], морали су се под борбом повући према [[Ашања|Ашањи]]. Сместили су се у оближњој шуми, а Влада је пуних десетак дана бринуо о њиховој безбедности и исхрани. Упоредо је пратио ситуацију у селу и слао активисте у Деч и [[Карловчић]], како би успоставио везу са [[Посавски партизански одред (Срем)|Посавским партизанским одредом]]. Током боравка групе у околини Ашање, придружили су им се Јоца Станишић и Ђока Миливојевић, који су били први Ашањци који су ступили у партизане. Након успостављања везе са Одредом, Влада је са једним водичем групу партизана отпратио до Марића Беговине, где се налазио Посавски одред.{{sfn|Николић|1980|pp=50—55}}
 
[[Датотека:Vlada Obradović Kameni, Ašanja.jpg|250px|мини|лево|Спомен-биста Владе Обрадовића Каменог у центру Ашање]]
[[Датотека:Spomenik Poziv na Ustanak Beograd.jpg|десно|мини|250п|[[Скулптура Позив на устанак|Споменик „Позив на устанак“]]]]
Након партизанских акција у [[Шимановци]]ма, [[Суботиште|Суботишту]], [[Попинци]]ма, Дечу и другим местима, Влада је све више размишљао о могућностима ликвидација окупаторско-усташке посаде у Ашањи. Ову идеју предложио је члановима Месног Народноослободилачког одбора, а потом и руководиоцима Посавског одреда — команданту [[Милан Степановић Матроз|Милану Степановићу Матрозу]] и [[Политички комесар|политичком комесару]] Воји Јовановићу Томи. Штаб Одреда такође је сматрао да се напад на Ашању може успешно извести, па је почео са његовим припремама. Заједно са Станиславом Лазићем и Слободаном Кнежевићем, Влада је тада дошао у Одред, како би као водичи помогли у нападу на село. Додељен је за водича једној десетини из чете чији је командант био [[Милан Јешић Ибра]], чији је задатак био да се пре напада уђе у село и смести на тавану једне штале, са које се могло видети место где се прикупља немачко-усташка стража и одакле би било згодно да је нападне и разоружа, а потом заузме зграду поште.{{sfn|Николић|1980|pp=56—62}}
 
Напад Посавског одреда на непријатељску посаду у Ашањи извршен је у ноћи [[Хронологија Народноослободилачке борбе септембар 1942.#3. септембар|3/4. септембар 1942.]] године. Партизанска група, која се из правца Марића Беговине, Широким шором кретала ка центру села пошла је мало раније од других група, а на ивици села спазио је један фолксдојчер, који је отрчао у центар села и подигао узбуну, што је омогућило немачко-усташкој посади да заузме положаје за одбрану, чиме је у потпуности изостало планирано изненађење. У оштрим борбама, које су вођене у центру села, тешко је рањен комесар Одреда Воја Јовановић{{напомена|Од тада задобијених рана преминуо је након неколико дана.}} Група у којој се налазио Влада успела је да заузме зграде основне школе и општине и запали општинску архиву. Најјачи отпор пружан је из зграде у којој су се налазиле пошта и усташки табор и која је била заштићена зидом од цигле и бункером. Неколико партизанских покушаја да се пребаце преко улице и приближе згради поште осујећено је жестоком митраљеском ватром из ове зграде и са црквеног торња. Међу најактивнијима у пружању отпора била су браћа Јохан и Петер Рис, који су забарикадирани у утврђеној пошти, претили да ће убити сваког ко буде хтео да се преда. У једном од неуспелих напада на зграду поште погинуо је политички комесар чете Васа Рајчевић Стрина. Док су вођене борбе у центру, групе партизана су вршиле претрес фолксдојчерских и усташких кућа тражећи оружје и другу опрему. Највећи број насилно мобилисаних припадника Дојче Маншафта, који су сваке ноћи чували страже око села, током борбе се посакривао и није пружао отпор. Како је време пролазило, а нарочито након погибије комесара чете и рањавања двојице бораца, било је јасно да се упориштем неће овладати до краја ноћи па је Штаб Одреда донео одлуку о повлачењу. У току акције убијен је председник општине Јохан Шмит, заробљена тројица фолксдојчера, као и заплењено 18 пушака и доста војне опреме.{{sfn|Николић|1980|pp=56—62}}
 
Након повлачења, Влада и његов кум Станислав Лазић ступили су у Посавски одред, а поподне истог дана су од другова из Штаба Одреда добили нова конспиративна (партизанска) имена{{напомена|Давање тајних „партизанских” имена био је чест случај у [[Срем у Народноослободилачкој борби|Срему у току Другог светског рата]], како међу партизанским борцима, тако и међу сарадницима Народноослободилачког покрета, посебно онима који су долазили са стране. На овај начин сакривао се прави идентитет особе и окупаторско-квислиншким снагама је било теже да открију о коме се ради и да врше репресалије над породицама}} — Станислав се помало бавио браварским занатом па је добио надимак ''Гвоздени'', а Влада је због своје „прве акције” са почетка окупације, када је каменицама засуо аутомобил са немачким официрима, добио назив ''Камени''.{{sfn|Николић|1980|pp=56—62}}{{sfn|Narodni heroji 2|1982|p=38}} После партизанског напада, у Ашању је дошло појачање из Земуна, Деча и Бечмена, након чега је у центар села доведено 70 ухапшених мушкараца и жена. Према мерама одмазде за убијеног председника општине Јохана Шмита Панчевца требало је да се стреља 50 мештана српске националности, али је ово спречила његова мајка Марија Шмит,{{напомена|Након завршетка рата и делом одласка, а делом протеривања, немачког становништва из Срема, Марија Шмит и њен млађи син Кришан остали су да живе у Ашањи.{{sfn|Николић|1980|pp=64—65}}}} која није желела да због смрти њеног сина страдају недужни људи са којима је годинама живела у слози. Након њеног енергичног протеста, немачки мајор и група усташких функционера отишла је у Земун, а већина похапшених пуштена је исте вечери, док су у затвору остала само њих дванаесторица.{{sfn|Николић|1980|pp=64—65}}
 
Касније се повезао са [[Народноослободилачки покрет Југославије|Народноослободилачким покретом]] и [[3. септембар|3. септембра]] [[1942]]. године ступио у [[Посавски партизански одред (Срем)|Посавски партизански одред]] и већ од првог дана учествовао у акцијама.
=== Народноослободилачка борба ===
Крајем [[1942]]. године са Посавским батаљоном, који се укључио у састав [[Шеста пролетерска источнобосанска ударна бригада|Шесте источнобосанске ударне бригаде]] прешао је у источну [[Босна|Босну]] и постао члан [[Савез комуниста Југославије|Комунистичке партије Југославије]]. Касније је постао командир у Другом батаљону [[Друга војвођанска ударна бригада|Друге војвођанске ударне бригаде]] и учествовао је у разним борбама; за ослобођење [[Сребреница|Сребренице]], [[Власеница|Власенице]], [[Зворник]]а, цапардаЦапарде, на [[Мајевица|Мајевици]] и [[Брич]]у. Више пута је био рањен и због тога пребачен у [[Срем]] на лечење и опоравак.
 
У јесен [[1943]]. постао је члан Месног Народноослободилачког одбора, али је убрзо као командир прешао у [[Србија|Србију]] пратећи групу војно-политичких руководилаца које је [[Врховни штаб НОВЈ|Врховни штаб НОВ и ПОЈ]] упутио преко [[Срем]]а у Србију. Када је у рејону села [[Дучина|Дучине]], погинуо [[Јован Вуксан Моша]], командант батаљона, преузео је његову дужност. Овај батаљон се после месец дана борбе у Србији вратио у Срем, у састав [[Први сремски партизански одред|Првог сремског партизанског одреда]], да би јуна [[1944]]. постао Трећи батаљон [[Шеста војвођанска ударна бригада|Шесте војвођанске ударне бригаде]].