Младотурска револуција — разлика између измена

Иронично, опозицију султану предводили су млади, образовани људи, школовани у школама које је сам Абдул-Хамид реорганизовао и реформисао. Раде на идејама својих претходника, односно либералних покрета из шездесетих година и писаца са половине 19. века. Прва група отпора организована је 1889. године (Друштво Османлија) по узору на италијанске карбонаре. У иностранству они објављују часопис „Млада Турска“. Један од најистакнутијих чланова друштва био је Ахмед Риза Беј, под чијим утицајем друштво мења име у „Османско друштво за уједињење и напредак“. Циљ којем друштво тежи био је повратак Устава из 1876. године и повратак парламентаризма. Међу либералима долази до сукоба између присталица ослањања на велике силе ([[Ахмед Риза Беј|Ахмед Риза]]) и противнике стране интервенције. Османско друштво за уједињење и напредак противило се интервенцији. Оно мења име у „[[Друштво за напредак и уједињење]]“ (ИТЦ). Управо оно ће одиграти најзначајнију улогу у спровођењу Младотурске револуције.

Вођа ИТЦ-а, Ахмед Риза, имао је седиште у Паризу. Султан је основао посебан преки суд само за суђење члановима младотурског покрета. Долази до сукоба Ахмеда Ризе и Махмуда Беја (вође младотурске групације у Египту), двојице најзначајнијих чланова младотурског покрета. Султан је приволео Беја да узме учешћа у власти, што доводи до кризе у покрету (1899). Исте године Дамад Махмуд Целадин-паша, унук султана [[Махмуд II|Махмуда II]], бежи из Цариграда и приближава се младотурцима. Сабахедин, син Абдул-Хамидове сестре, такође прилази младотурцима и постаје вођа покрета уз Ахмеда Ризу и његов главни противник.

Припреме за Младотурску револуцију врше се током 1907. и 1908. године, када долази до кулминације финансијске кризе у Царству и побуне дела становништва (нарочито војника) који нису добијали плате. Такође, спољнополитички положај Царства био је незавидан јер је чак и Велика Британија стала на страну противника, те су младотурци одлучили прећи у акцију како би спречили комадање Царства.

Главно жариште устанка била је Македонија која је након [[Илиндански дани|Илинденског устанка]] била под посебном заштитом великих сила. Године 1906. ИТЦ организује огранке у војсци. Своју прву војну ћелију оснива у Дамаску под [[Кемал Паша Ататурк|Кемалом-пашом Ататурком]], касније првим председником Турске. Сличан утицај успоставили су над Трећом армијом са седиштем у Солуну који постаје друго жариште ИТЦ-а, поред Париза, односно центар младотурака у Царству.

Управо су европске силе омогућиле револуцију у Турској јер је због присутности њихових агената стање у Македонији било другачије него у остатку Царства. То је подстакло тамошње становништво да стане уз младотурке против легалних власти. Војска је била незадовољна због нередовних плата, а ИТЦ их је подстицао да се организују и траже своја права. Гласине о договору енглеског краља Едварда и руског цара Николаја о подели Македоније утицале су на ИТЦ да покрене програм мобилизације. Султан је позвао неке од вођа ИТЦ-а у Цариград, али се они нису одазвали позиву већ су се наоружали и отишли у брда како би организовали отпор.

Становништво у азијским деловима Царства није било ни свесно револуције. ИТЦ је изашао као потпуни победник, те се може рећи да је следеће две године постојало двовлашће – легална влада и ИТЦ. ИТЦ је остварио победу на расписаним изборима те је држао парламент под својом контролом.

Године 1909. извршен је покушај контрареволуције. Новоосновано [[Друштво за исламско јединство]] које се залагало за замену Устава [[шеријат]]ом придобија Прву армију и тражи уклањање Ахмеда Ризе и прекидање ИТЦ-овог утицаја у војсци. ИТЦ напушта престоницу где никада ни није био јак. Султан је искористио догађаје да обнови своју моћ. Војску ИТЦ-а која је кренула на Цариград организовао је Мустафа Кемал. Она је, наводно, заводила ред у престоници што је испочетка прихватио и султан. Кемалова војска заузима престоницу, након чега скупштина доноси одлуку о свргавању Абдул-Хамида. На његово место дошао је његов брат [[Мехмед V]]. Абдул-Хамид је мирно прихватио свргавање са власти и наставио је живети у Солуну. Због опасности да не падне у руке Грка, враћен је 1912. године у Цариград где је живео до своје смрти 1918. године.