Влада Обрадовић Камени — разлика између измена

Након неколико дана проведених у затвору у Руми, Влада је искористио непажњу, још увек неискусних чувара, који су били припадници „Дојче Маншафта” и успео да побегне преко затворског зида. Успео је да дође до кукурузних поља, која су му пружила сигурну заштиту и након пар дана лутања по сремским пољима дође до атара села [[Ашања|Ашање]]. Ноћу се привукао кући и јавио породици, а потом се сакрио на тавану код комшија Марка и Софије Иванишин, досељеника из [[Доњи Лапац|Доњег Лапца]], којима је Влада доста помогао након њиховог досељења у [[Срем]]. У кући која је делила њихову и Владину кућу, живели су домаћи Немци, али они нису били профашистички оријентисани, па нису представљали велику претњу. Док се скривао на тавану, размишљао је како да се пребаци у [[Србија под немачком окупацијом|Србију]], где је чуо да је избио [[Србија у Народноослободилачкој борби|устанак против окупатора]]. Покушао је да се повеже са Марковим рођаком из [[Београд]]а, који је био [[подофицир]] [[Југословенска војска|Југословенске војске]], али је овај покушај пропао јер Марко није добио дозволу да напусти село и потражи рођака.{{sfn|Николић|1980|pp=34—43}}

 

Како је тензија између [[Усташе|усташа]], којима је приступио понеки [[Словаци у Србији|Словак]] из Ашање и домаћих Немаца, била доста напета, ово је стварало добру прилику за Србе, које су и једни и други покушавали да придобију за себе. Владин напад на немачке официре је полако заборављен, а преко комшије Адама, који је као домаћи Немац морао да учествује у сеоским стражама, сазнао је да немачка полиција трага за бегунцем из [[Купиново|Купинова]], пошто се Влада у затвору у Руми представио да је из Купинова, јер су га усташе из тог места довеле у затвор. Након што је увидео да су околности повољне одлучио је да се више не крије и истог дана упрегао коње и пошао у поље. Како је извукао поуку из претходног хапшења, ретко је спавао код куће, а чешће у пољу или код пријатеља, који су живели на крају села и у близини шуме и избегавао је сусрете са фолксдојчерима и усташама.{{sfn|Николић|1980|pp=34—43}}

 

 

Након повлачења, Влада и његов кум Станислав Лазић ступили су у Посавски одред, а поподне истог дана су од другова из Штаба Одреда добили нова конспиративна (партизанска) имена{{напомена|Давање тајних „партизанских” имена био је чест случај у [[Срем у Народноослободилачкој борби|Срему у току Другог светског рата]], како међу партизанским борцима, тако и међу сарадницима Народноослободилачког покрета, посебно онима који су долазили са стране. На овај начин сакривао се прави идентитет особе и окупаторско-квислиншким снагама је било теже да открију о коме се ради и да врше репресалије над породицама}} — Станислав се помало бавио браварским занатом па је добио надимак ''Гвоздени'', а Влада је због своје „прве акције” са почетка окупације, када је каменицама засуо аутомобил са немачким официрима, добио назив ''Камени''.{{sfn|Николић|1980|pp=56—62}}{{sfn|Narodni heroji 2|1982|p=38}} После партизанског напада, у Ашању је дошло појачање из Земуна, Деча и Бечмена, након чега је у центар села доведено 70 ухапшених мушкараца и жена. Према мерама одмазде за убијеног председника општине Јохана Шмита Панчевца требало је да се стреља 50 мештана српске националности, али је ово спречила његова мајка Марија Шмит,{{напомена|Након завршетка рата и делом одласка, а делом протеривања, немачког становништва из Срема, Марија Шмит и њен млађи син Кришан остали су да живе у Ашањи.{{sfn|Николић|1980|pp=64—65}}}} која није желела да због смрти њеног сина страдају недужни људи са којима је годинама живела у слози. Након њеног енергичног протеста, немачки мајор и група усташких функционера отишли су у Земун, а већина похапшених пуштена је исте вечери, док су у затвору задржана њих дванаесторица.{{sfn|Николић|1980|pp=64—65}} Неколико дана касније, група партизана успела је да на путу између Сремских Михаљеваца и Карловчића ухвати и потом убије браћу Јохана и Петера Риса и Артура Таберта, који су руководили отпором немачко-усташке посаде приликом напада на Ашању.{{sfn|Николић|1980|pp=65—70}}

 

=== Народноослободилачка борба ===