Влада Обрадовић Камени — разлика између измена

Заједно са борцима Ударног вода, Камени је 29. септембра 1942. учествовао у заседи на Галовици, код Сремских Михаљеваца када је уништен немачки камион, заробљена четири немачка војника, један пушкомитраљез, три пушке и доста муниције.{{sfn|Николић|1980|pp=70—75}} Крајем септембра и почетком октобра 1942. чете Трећег посавског батаљона изводиле су готово свакодневне акције током којих су паљене општинске архиве, разоружаване окупаторско-квислиншке посаде, пресретане жандармеријске патроле, убијани петоколонаши по селима и др. На посебном удару биле су непријатељска упоришта у Шимановцима, Ашањи, Купинову, Хртковцима, Грабовцима и др, док су сва села са српском већином окупаторске посаде напустиле. Акције сремских партизана толико су узеле маха, да су домаћи Немци ретко појављивали на њивама изван села. У већини акција истицао се Ударни батаљон, а међу његовим борцима посебно је предњачио Камени. Храбар и искрен, брзо се зближио са свим борцима у Посавском батаљону, па су га сви волели и ценили. Залагањем Живојина Контића Корчагина, секретара четне партијске ћелије, Влада Обрадовић је октобра 1942. примљен у чланство Комунистичке партије Југославије (КПЈ) и убрзо потом постављен за командира Ударног вода. Заједно са Подунавском четом, чији је командир био Марко Тањурџић Шифтар, који је Каменог годину дана раније укључио у Народноослободилачки покрет, његов Ударни вод је 18. октобра 1942. на путу Прхово—Сремски Михаљевци водио једночасовну борбу са немачком казненом експедицијом, која је дошла да изврши одмазду за раније уништени немачки камион. У тешкој борби убијено је више немачких војника, али су у току борби Немци успели да побију већину од 20 талаца које су повели из Михаљеваца.{{sfn|Николић|1980|pp=75—83}}

 

 

У јесен [[1943]]. постао је члан Месног Народноослободилачког одбора, али је убрзо као командир прешао у [[Србија|Србију]] пратећи групу војно-политичких руководилаца које је [[Врховни штаб НОВЈ|Врховни штаб НОВ и ПОЈ]] упутио преко [[Срем]]а у Србију. Када је у рејону села [[Дучина|Дучине]], погинуо [[Јован Вуксан Моша]], командант батаљона, преузео је његову дужност. Овај батаљон се после месец дана борбе у Србији вратио у Срем, у састав [[Први сремски партизански одред|Првог сремског партизанског одреда]], да би јуна [[1944]]. постао Трећи батаљон [[Шеста војвођанска ударна бригада|Шесте војвођанске ударне бригаде]].

 

Погинуо је [[2. јун]]а [[1944]]. године, у борби с групом [[Трећи рајх|Немаца]], на Галовичком каналу, између села [[Карловчић]]а, [[Сремски Михаљевци|Михаљеваца]] и [[Шимановци|Шимановаца]]. После његове погибије, један батаљон Шесте војвођанске бригаде носио је његово име.