Драгослав Рачић — разлика између измена

нема резимеа измене
(Спашавам 4 извора и означавам 0 мртвим.) #IABot (v2.0.8)
 
| опис_слике = Драгослав Милетић-Рачић
| надимак =
| датум_рођења = [[{{Датум рођења|1905]].<!-- nema na wikidata -->|3|24}}
| место_рођења = [[Годачица]], код [[Краљево|Краљева]]
| држава_рођења = [[{{застава|Краљевина Србија]]}}
| датум_смрти = [[{{Датум смрти|1945]].<!-- nema na wikidata -->|11||1905|3|24}}
| место_смрти = [[Савковић]], код [[Љубовија|Љубовије]]
| држава_смрти = [[Федеративна Народна Република{{застава|ФНР Југославија|ФНРЈ]]}}
| школа =
| војска =[[Југословенска војска]] и [[Југословенска војска у отаџбини]]
| потпис=
}}
'''Драгослав Милетић''', ратнопознат по ратном имеимену '''Драгослав Рачић''' (рођен [[24. март]]а [[1905]], у [[Годачица|Годачици]], код [[Краљево|Краљева]], [[Краљевина24. Србијамарт]] — погинуоа [[новембар|новембра1905]] [[1945]]. године, у [[Савковић]]у, код [[Љубовија|Љубовије]], [[Социјалистичкановембар]] Федеративна Република Југославија|ФНРЈ[[1945]]) био је био артиљеријски капетан прве класе [[Југословенска војска|југословенскеЈугословенске војске]] у [[Краљевина Југославија|Краљевини Југославији]] и командант Церско-мајевичке групе корпуса [[Југословенска војска у отаџбини|Југословенске војске у отаџбини]] током [[Други светски рат|Другог светског рата]].
 
== Биографија ==
Драгослав Рачић је рођен у селу [[Годачица]], у чијем се атару Гледићке планине спуштају у Гружу. Његово крштено презиме је Милетић., Поа током рата је по прадеди Радославу-Рачи, свом најчувенијем претку, узео је презиме Рачић. ДрагослављевДрагославов отац Стеван био је трговац у Годачици, а мајка Симка домаћица. Имали су још троје деце: Аранђела, Милисава и Десанку. После завршене основне школе у Годачици, уписали су га у Крагујевачку гимназију. У [[Крагујевац|Крагујевцу]], Драгослав Милетић се више проводио са друштвом него што је учио, па је изгубио једну годину. Родитељи су сматрали да је њиховом сину потребна ''чврста„чврста рука''рука”, па су га, после завршеног шестог разреда гимназије, [[1926]]. године уписали на Војну академију у [[Београд]]у. Као један од најбољих питомаца у класи, упућен је на двогодишњу специјализацију у [[Француска|Француску]], где је завршио постдипломске студије. По струци је био [[артиљерија|артиљеријски]] [[капетан]] прве класе. Службовао је у [[Сарајево|Сарајеву]], [[Скопље|Скопљу]], [[Алексинац|Алексинцу]], [[Марибор]]у и [[Љубљана|Љубљани]].
 
ДрагославПо сечину ожениоје био [[артиљерија|артиљеријски]] [[капетан]] прве класе. Службовао је у [[Сарајево|Сарајеву]], [[Скопље|Скопљу]], [[Алексинац|Алексинцу]], [[Марибор]]у и [[Љубљана|Љубљани]]. Оженио се Верицом, кћерком бана [[Зетска бановина|Зетске бановине]]., Веридбаса јекојом се претходно обављенаверио [[18. новембар|18. новембра]] [[1934]]. године у Скопљу. Супруга Верица му је трагично преминула [[1937]]. године, посленакон једне сасвим безазлене операције - (уклањање полипа на грлу.), а Војводанакон Рачићњене никадасмрти се више није женио.
 
== Други светски рат ==
[[Априлски рат]] [[1941]]. године задесио је Драгослава Милетића у [[Љубљана|Љубљани]]. У цивилном оделу, представљајући се као свињарски трговац, што је било једно од занимања његовог прадеде Раче, после слома југословенскеЈугословенске војске стигао је у Поцерину. Када је чуо за пуковника [[Драгољуб Михаиловић|Драгољуба Михаиловића]], ступио је у његову војску. Михаиловић је овластио Драгослава Рачића да настави са организовањем војске у [[Подриње (регија)|Подрињу]], с тим што је његова главна активност имала да буде у помагању устаницима с оне стране [[Дрина|Дрине]], који су, под командом мајора [[Јездимир Дангић|Јездимира Дангића]], водили борбу против [[Усташка војница|усташа]]. Рачић је лета 1941. прелазио Дрину. Нападао је усташе, али и [[Трећи рајх|немачки гарнизон]] у [[Зворник]]у. Он је први равногорски командант за којим су Немци расписали потерницу. Септембра месеца, због преурањеног устанка против Немаца, и Рачић је морао сву своју активност да усмери источно од Дрине. Са својим Церским одредом напао је [[Шабац]], [[22. септембар|22. септембра]]. Под притиском Немаца, којима је из [[Срем]]а дошла у помоћ комплетна 342. дивизија, Рачићева јединица се повлачила према [[Цер (планина)|Церу]]. Рачићева јединица, сада Церска бригада, прешла је Дрину, да би још једном помогла мајору Јездимиру Дангићу. Дангић је имао да издржи напад две немачке дивизије и усташа, као и партизана. Пред надмоћнијим непријатељем, четници су наредних месеци губили позиције. Најзад је Рачић морао да се повуче источно од Дрине, док је Дангић пао у немачко заробљеништво. Другу половину [[1942]]. и прву половину [[1943]]. године Драгослав Рачић је посветио јачању своје јединице. Добио је чин мајора и оформио Церски корпус. У селу [[Савковић]]и подигао је цркву посвећену кнезу [[Лазар Хребељановић|Лазару]], која и данас постоји, а у селу [[Горње Кошље]] зграду основне школе.<ref>[http://www.nacionalnarevija.com/tekstovi/br6/Visogorja%20-%20Tornicka%20Bobija.html Национална Ревија - National Review], Приступљено 2. 4. 2013.</ref> Јанко Туфегџић истакнути предратни књижевник и новинар је све време издавао пропагандни часопис „Глас Цера“ и сатирички часопис „Уљез“. У зиму 1942/1943. Немци су мањим акцијама специјалних јединица покушавали да заробе Рачића, али без успеха. У лето 1943. године мајор Драгослав Рачић је био на челу северног крила у четничкој офанзиви према приморју, у сусрет очекиваном [[антихитлеровска коалиција|савезничком]] искрцавању.
[[Датотека:Manastir Radovašnica 006.jpg|мини|лево|Споменик припадницима церско мајевичке групе корпуса и пуковнику Д. Рачићу ([[Манастир Радовашница]])]]
Рачић је ослободио [[Бајина Башта|Бајину Башту]] и друга мања места са десне обале Дрине, учествовао је у ослобађању [[Вишеград]]а [[5. октобар|5. октобра]], а затим наставио да напада Немце и усташе према Сарајеву. Церски корпус се борио против Немаца на Соколцу, када га је са десног бока напао партизански [[Трећи босански корпус НОВЈ|Трећи корпус]], а са левог партизанска [[5. крајишка дивизија НОВЈ|Пета дивизија]]. Истовремено, четнике су са леђа упорно нападали Немци, са својим новим, свежим снагама. У таквој ситуацији четничке јединице успеле су да се повуку на полазне положаје без већих губитака. Одмах после овога, генерал Драгољуб Михаиловић наредио је да се образују крупније јединице за одбрану Србије од партизана, који су у захваљујући [[Уједињено Краљевство|британској]] помоћи били знатно наоружанији. Мајор Драгослав Рачић најпре је био на челу Церско-мајевичке групе корпуса, а затим, од пролећа [[1944]]. године на положају команданта Четврте групе јуришних корпуса, најелитније и најбројније четничке јединице, састављена најпре од пет, а потом, крајем лета, и од седам јуришних корпуса. Ови јуришни корпуси формирани су од најбољих бригада из постојећег корпуса. Под Рачићевом командом, као команданти јуришних корпуса, тада су били капетани [[Предраг Раковић]], [[Никола Калабић]], Војислав Туфегџић, Миломир Коларевић и Милош Марковић. Начелник Рачићевог штаба био је капетан Нешко Недић. Четврта група јуришних корпуса, ојачана локалним јединицама, током [[Топличко-јабланичка операција|Операције „Трумпф“]] тешко је поразила партизанске дивизије које су, под командом [[Коча Поповић|Коче Поповића]] и енглеског мајора Џона Хејникера Мејџора, из Топлице продрле до падина [[Копаоник]]а и [[Гоч]]а. Од [[5. јул|5.]] до [[27. јул]]а комунисти су непрестано гоњени све до [[Радан|Радан планине]]. Рачић се затим вратио на Копаоник да сачека нову групу партизанских дивизија, које су, под командом [[Пеко Дапчевић|Пеке Дапчевића]], долазиле из правца запада. Са променљивом срећом, Рачић се током августа борио против ових партизанских дивизија. Партизани нису успели да пређу [[Западна Морава|Западну Мораву]] и стигну до [[Шумадија|Шумадије]], мада су били неупоредиво боље наоружани, а Рачић није успео да их врати преко Копаоника.