Радивоје Керовић — разлика између измена

нема резимеа измене
(Поништена измена - упитна лиценца слике, треба се разјаснити)
ознаке: поништење враћено
ознака: ручно враћање
 
| ширина_слике = 250п
| опис_слике = Радивоје Керовић (у средини у првом реду) са немачким тенкистима
| пуно_име = Радивоје Керовић
| датум_рођења = 1913
| место_рођења = [[Тобут]]
| држава_смрти = [[Социјалистичка Федеративна Република Југославија|ФНРЈ]]
| школа =
| војска = [[Југословенска војска у отаџбини]]
| године_служења = 1941—1946.
| чин = војвода мајевички
| род =
| јединица = [[Мајевички корпус - Горски штаб 124]] ЈВуО
| битке =
| награде =
 
== Биографија ==
Радивоје Керовић је рођен 1913. године у селу [[Тобут]] испод планине [[Мајевица|Мајевице]] у североисточној [[Босна и Херцеговина|Босни и Херцеговини]] у имућној породици са дугом традицијом учествовања у националним питањима [[Срби|српског]] народа и великим бројем родољуба. Радивојев отац Благоје Керовић био је члан Сокола и [[Млада Босна|Младе Босне]]. После [[Сарајевски атентат|Сарајевског атентата]] пребегао је у Србију и као добровољац у српској војсци учествовао је у низу битака, укључујући и пробој Солунског фронта. Стекао је више одликовања. После рата, као најугледнији домаћин из области Мајевице, био је народни посланик и председник општине [[Прибој (Лопаре)|Прибој]]. Његов деда Митар и стриц Неђо преминули су током [[Први светски рат|Првог светског рата]] у аустроугарском логору [[Мелерсдорф]]. Други стриц, Јован, дезертирао је из аустроугарске војске и придружио се добровољцима при руској армији. Погинуо је 1916. у [[Добруџа|Добруџи]].
Радивоје (Благоја) Керовић рођен је 1913. године у селу [[Тобут]], испод планине [[Мајевица|Мајевице]], у надалеко познатој и национално опредељеној породици Керовић. Његов деда Митар, заједно са својим синовима, био је укључен у организовање Сарајевског атентата. Убрзо после атентата, Митар и његов син Неђо били су откривени и осуђени од стране аустроугарских власти на дугогодишњу робију. Обојица су преминула у злогласном аустријском затвору [[Малерсдорф-Пфафенберг|Мелерсдорф]], Неђо 25. марта 1916, а Митар 1. октобра 1916. године. Други Митров син, Јован, био је мобилисан у аустроугарску војску и упућен на руски фронт. Првом згодном приликом Јован је пребегао [[Руси|Русима]], прикључио се новоформираним добровољачким јединицама и јуначки погинуо 1916. године у [[Добруџа|Добруџи]]. Трећи Митров син, Благоје, војводин отац, исто тако национално активан, био је члан Сокола у [[Тузла|Тузли]] од 1910. године, а затим члан покрета Млада Босна. После Сарајевског атентата пребегао је у [[Србија|Србију]] и прикључио се српској војсци, учествујући као добровољац у многим борбама српске војске и коначно у пробоју [[Солунски фронт|Солунског фронта]]. За осведочену храброст Благоје је неколико пута одликован. Важио је за најугледнијег становника [[Мајевица|Мајевице]]. Био је народни посланик и председник Општине [[Прибој (Лопаре)|Прибој]] (мајевички). Домаћинство Благоја Керовића поседовало је велике земљишне поседе, било је економски врло јако и у сваком погледу напредно за оно доба. Примењивали су све тада познате агротехничке мере у пољопривреди и поседовали разне машине, а запошљавали су десетак радника. Благоје је имао четири сина Перу (1904), Радивоја (1913), Митра (1918) и Неђу (1921). Сви његови синови касније ће се активно укључити у [[Југословенска војска у отаџбини|ЈВуО]] и трагично положити своје животе за краља и Отаџбину. Радивоје Керовић основно образовање стекао је у [[Прибој (Лопаре)|Прибоју]] (мајевичком) и наставио школовање у трговачкој школи у [[Бијељина|Бијељини]]. Био је истакнути члан Сокола од 1930. године и као одличан атлетичар учествовао је и освајао награде на соколским слетовима у [[Брчко|Брчком]] и [[Тузла|Тузли]]. Оженио се 1934. године са Љепом Петковић, а већ идуће, 1935. године, пошао је на одслужење војног рока у [[Марибор]]. Са одслужења војног рока вратио се 1936. године и наставио миран живот у великој породичној задрузи у [[Тобут|Тобуту]].
 
=== Други светски рат и смрт ===
У [[Други светски рат|Другом светском рату]], чим је чуо за [[Драгољуб Михаиловић|Драгољуба Михаиловића]], Благоје је пошао на [[Равна гора (висораван)|Равну гору]], али су га [[Трећи рајх|Немци]] ухапсили на друму Лозница - Ваљево и стрељали. Када је средином 1942. године створена Мајевичка четничка бригада на кратко је њен командант био Керовић, иако је Михаиловић 4. марта. 1942. за њеног првог команданта именовао [[Стеван Дамјановић Леко|Стевана Леку Дамјановића]].
После брзе капитулације краљевске војске и окупације земље, уследило је распарчавање [[Краљевина Југославија|Краљевине]] и формирање тзв. [[Независна Држава Хрватска|Независне Државе Хрватске]]. [[Босна и Херцеговина]] је ушла у састав нове фашистичке хрватске државе. Одмах по успостављању новог усташког поретка, започели су прогони [[Срби|Срба]] на целој територији хрватске државе. На мети усташких власти били су, на првом месту, угледни Срби, српски интелектуалци, привредници и свештеници. Почетак рата затекао је Благојевог трећег сина, Радивојевог брата Митра, на одслужењу редовног војног рока на бугарској граници. Митар се после слома наше војске разочаран вратио с оружјем кући у родни [[Тобут]]. Тих априлских дана група српских војника оставила је своје лично наоружање у кући Керовића. Свесни опасности, али пуни слободарског духа и пркоса, Керовићи нису ни тада седели скрштених руку. Заједно са својим кумом Миланом Стјепановићем (касније, у рату командантом батаљона у Мајевичком корпусу) Радивоје је, у знак протеста и непризнавања нових власти, уништио усташку таблу у оближњим [[Лопаре|Лопарама]]. Због тог чина усташе су ухапсиле Радивоја и спровеле у затвор у [[Брчко|Брчком]]. Интервенцијом једног породичног пријатеља фолксдојчера, а највише понуђеним златницима, спасао се сигурне смрти и докопао слободе. Од тада Радивоју је било јасно да више не може остати у кући и јуна 1941. године одметнуо се у шуму.
 
Знајући да је обезбеђење Штаба Мајевичког одреда слабо, Керовић и Дамјановић су са својим четницима опколили село [[Вукосавци (Лопаре)|Вукосавце]] и напали Штаб одреда, који се налазио у једно сеоској кући. У кућу је тада упала група четника с бомбама и пиштољима и на лицу места убила доктора Мустафу Мујбеговића, Перу Ћускића и Крсту Попова. На ту пуцњаву су из суседне собе истрчали [[Иван Марковић Ирац]] и [[Фадил Јахић Шпанац]] и ликвидирали четнике. Видевши да су опкољени, покушали су да бегом из куће, покушају да побегну. Искочили су кроз један од прозора куће и потрчали према једном потоку, где их је дочекала четничка заседа и обојицу убила. У овом четничком нападу, погинуло је укупно 30 људи - чланова Штаба и бораца Мајевичког партизанског одреда.
Радивојев отац, Благоје, одмах се укључио у припрему устанка и био је један од организатора првих борбених група на терену [[Мајевица|Мајевице]]. На вест да је на [[Равна гора (Србија)|Равној гори]] организован центар отпора Благоје се упутио у Србију ради повезивања и даљих договора и инструкција. Ухваћен је од Немаца код села Недељица, на путу између [[Лозница|Лознице]] и [[Ваљево|Ваљева]], и одмах стрељан. Била је то прва жртва породице Керовић у новом рату.
 
Због разилажења између Керовића и Дамјановића, Михаиловић је био принуђен да ову јединицу преименује у Мајевичко-посавску бригаду и да за команданта именовао капетана 1. класе [[Драгослав Рачић|Драгослава Рачића]], а Керовић је тада именован за команданта позадине у бригади.
'''Заједно са партизанима'''
 
Радивоје Керовић је 30. маја 1942. са представницима НДХ у [[Лопаре|Лопарама]] склопио [[Споразуми о сарадњи четника са НДХ|споразум]].<ref>{{Cite web |url= http://www.znaci.net/00001/4_14_1_91.htm|title= ZAPISNIK O PREGOVORIMA PREDSTAVNIKA MAJEVIČKE ČETNIČKE GRUPE I KOMANDANTA 3. DOMOBRANSKE DIVIZIJE OD 30. MAJA 1942. O PRIZNAVANJU NDH I SARADNJI SA VLASTIMA NDH|accessdate= |last= |first= |coauthors= |date= |work= |publisher=}}</ref>
Радивоје Керовић је био врло толерантан и попустљив према новоформираним партизанским групама. Веровао је да је свима једини циљ била борба против фашиста и заштита народа од усташког терора. У [[Тобут|Тобуту]] је тада постојала заједничка устаничка чета која је имала 80 четника и око 40 партизана. У току августа 1941. ова устаничка чета извршила је неколико успешних диверзија и напада на усташе. Због тих устаничких акција усташке власти су организовале велику офанзиву. Тада су усташе попалиле многе куће у Тобуту, а међу првима страдале су куће породице Керовић. У каснијим устаничким акцијама, посебно у заузимању Кораја, увиделе су се разлике у схватању борбе између партизана и четника. Наиме, партизани су олако и неодговорно усред борбе одустајали од даље акције и тако доводили у опасност остале четничке борце. У свим устаничким борбама посебно се истицао Радивоје Керовић, чиме је стекао још већи углед међу борцима. Захваљујући угледном пореклу, великој храбрости и организационим способностима, убрзо је постао један од најомиљенијих устаничких вођа на Мајевици. Крајем децембра 1941. године, формиран је Мајевички четнички одред под Радивојевом командом, а током 1942. године број бораца је толико нарастао да је формирана Четничка група мајевичких одреда. Нешто касније формирана је Мајевичка бригада, а први командант ове јединице био је војвода Радивоје Керовић.
 
Током деловања у источној Босни, [[13. СС брдска дивизија Ханџар (1. хрватска)|13. СС дивизија Ханџар]] је успоставила везе са четницима, и редовно их укључивала у своје акције. Први контакт између 13. CC дивизије и Керовићевих четника начињен је 16. маја 1944. Две стране су се сложиле да учествују у антипартизанским акцијама. Представници 27. СС пука позвани су да присуствују четничкој свечаности код [[манастир Тавна|манастира Тавна]] 4. јуна{{sfn|Lepre|1997|pp=199}}, а у јулу се командант дивизије Дезидериус Хампел састао се Керовићем.{{sfn|Lepre|1997|pp=231}}
'''Разлаз са партизанима'''
 
Стеван-Леко Дамјановић, и Радивоје Керовић састајали су се током [[Антипартизанска операција у источној Босни прољећа 1944|антипартизанске операције у источној Босни]] марта и априла [[1944]]. са члановима штаба [[13. СС брдска дивизија Ханџар (1. хрватска)|13. СС „Ханџар“ дивизије]]<ref>Љубо Керовић, Попис српских жртава и биљешке за историју, 1995.</ref>, са којима су се договорили о сарадњи у откривању и уништавању партизанских сарадника и партизанских [[болница]] које су остале у североисточној Босни.
Почетком 1942. године дошло је до коначног разлаза са партизанима и већ фебруара 1942. године партизани су протерани са Мајевице. У борбама против партизана учествовале су јединице Радивоја Керовића, Ђуре Бижића и Стеве Дамјановића Леке.
 
Војвода Радивоје Керовић погинуо је 20. јануара 1946. на падинама Мајевице, изнад [[Сребреник]]а, после дводневне операције чишћења терена који је спроводила јединица [[Корпус народне одбране Југославије|КНОЈ]]-а којом је командовао [[Бранко Стојановић]]. Уз сталну размену ватре, Бранко Стојановић је у потери, по највећем снегу гонио Керовића око тридесет километара, сустигао га, и убио.
'''1942. - 1944. година'''
 
Усташе су, крајем 1941. и почетком 1942. године, покренуле велику офанзиву решене да потпуно униште четничка села на Мајевици па су борбе устаника биле сталне. Усташе су успеле да продру преко територије под партизанском контролом до села Пипери и Лукавица и потпуно их спале. Јаком и одлучном одбраном четници су зауставили даљи продор усташа и тако спречили покољ цивилног српског становништва. Популарност војводе Керовића засметала је другим српским официрима, а и понека његова самовољна и непромишљена одлука, те самоиницијативно наметање као команданта довело је у питање његову војничку каријеру. После писма Стеве Дамјановића упућеном Дражи, у коме је војвода Керовић оптужен за сарадњу са партизанима, дошло је до озбиљне поделе у четничкој организацији. Једни су били уз Керовића, а други уз Дамјановића. Да би се сачувало јединство организације, за новог команданта четничких јединица Дража је поставио прво Драгослава Рачића, потом Ђуру Бижића и, на крају, Стевана Дамјановића Леку. Отада војвода Керовић је био командант позадине и члан команде. Четнички успеси навели су усташке власти да траже излаз из овакве, по њих неповољне ситуације. У мају 1942. године, дошло је до преговора између хрватских власти и војводе Керовића. Примирје са непријатељем потписано је у [[Лопаре|Лопарама]] 30. маја 1942. године. Да ли је војвода Радивоје Керовић то примирје потписао самовољно или уз сагласност виших команди, никада до краја није разјашњено. Комунистички историчари ово примирје, односно уговор о ненападању и разграничењу територија, узимају као крунски доказ сарадње четника и усташа. Резултат овог потписаног примирја је стварање огромне слободне територије од четири среза (Бијељински, Брчански, Тузлански и Зворнички), у које усташе више нису могле улазити. Тако је спречен планирани геноцид над српским живљем у овом значајном делу српске територије. У току 1943. године, на просторима Семберије и Мајевице владао је релативни мир загарантован ранијим четничким успесима и потписаним примирјем. Борбе су вођене углавном против партизанских јединица. У чувеној бици, 28. новембра 1942. године, на Малешевцима четници су доживели тежак пораз, а том приликом погинуо је командант [[Семберија|Семберије]] и [[Мајевица|Мајевице]] Ђуро Бижић. Улога војводе Керовића у овом догађају је доста замагљена јер се претпоставља да је без борбе пропустио партизанску групу Ратка Перића, која се припремала за ову битку.
 
'''Крај рата'''
 
С приближавањем краја рата и доласком јединица ЈВуО из других крајева, прилике у Семберији и Мајевици додатно су се компликовале. Постало је јасно да ЈВуО пролази кроз најтежи период са све извеснијим неповољним крајем. Војвода Радивоје Керовић није прихватио одступање на запад и остао је на терену Мајевице у одметништву. По завршетку рата започели су комунистички обрачуни са свима који нису били за бољшевичке идеје, са четницима и њиховим сарадницима. Дошло је до масовних ликвидација људи без суда и закона. Број Срба које су побили партизани премашио је број страдалих од немачког окупатора.
 
'''Смрт'''
 
Одметнути војвода водио је групу својих највернијих бораца и месецима успешно одолевао комунистичким потерама. Признањем ухваћеног четника из његове групе, припадници Озне сазнали су за место војводиног скривања. Група од 25 четника била је опкољена изнад [[Сребреник|Сребреника]], на падинама [[Мајевица|Мајевице]], 18. јануара 1946. године. Дошло је до велике борбе и пробоја главнине војводиних бораца, али бројна потерна одељења [[Одељење за заштиту народа|Озне]] наставила су гоњење под сталном борбом и, на крају, ликвидирали су већину четника. Неколико преживелих и заробљених одметника одведени су у [[Сарајево]] и сви су били осуђени на дугогодишње казне затвора. Борбе су трајале до 20. јануара када је погинуо војвода Керовић. Војводино тело је бачено, а глава одсечена, набијена на колац и однесена у [[Тузла|Тузлу]]. Тамо је била изложена неколико дана и, на крају, бачена на непознато место. Обезглављено тело војводе Керовића породица је пронашла и сахранила на сеоском гробљу у [[Тобут|Тобуту]].
 
== Референце ==
== Литература ==
* {{Cite book | ref= harv|last= Lepre|first= George |authorlink= |coauthors= |title= Himmler's Bosnian Division: The Waffen-Ss Handschar Division 1943-1945|year= 1997|url=http://books.google.rs/books/about/Himmler_s_Bosnian_Division.html?id=rPZmAAAAMAAJ&redir_esc=y|publisher= Schiffer Publishing|location= |id=}}
*"Биографије војвода ЈВуО" Бранко М. Јефтић
 
{{Четничке војводе у Другом светском рату}}