Дезоксирибонуклеинска киселина — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
Нема описа измене ознаке: враћена измена Визуелно уређивање |
м Враћене измене корисника 87.116.160.147 (разговор) на последњу измену корисника InternetArchiveBot ознака: враћање |
||
Ред 3:
{{Biochemistry sidebar}}
'''Дезоксирибонуклеинска киселина''' ('''ДНК''') [[Нуклеинске киселине|нуклеинска]] је [[киселина]] која садржи упутства за развој и правилно функционисање свих живих организама. Заједно са [[Рибонуклеинска киселина|РНК]] и [[протеин]]има, ДНК је један од три главна типа [[макромолекул]]а који су есенцијални за све познате форме [[живот]]а. Сва жива бића свој [[Генетика|генетички]] материјал носе у облику ДНК, са изузетком неких [[вирус]]а који имају рибонуклеинску киселину (РНК). ДНК има веома важну улогу не само у преносу генетичких информација са једне на другу генерацију, већ садржи и упутства за грађење неопходних ћелијских [[органела]], протеина и РНК молекула. ДНК сегмент који преноси ова важна упутства се назива [[ген]].<ref name="Lewin_Genes6th">{{harvnb|Lewin|1997|pp=}}</ref>
У [[еукариоте|еукариотима]], [[организам|организмима]] као што су [[животиње]], [[биљке]], [[гљиве]] и [[протисти|протисте]], највећи број ДНК молекула се налази у [[једро|једру]] [[Ћелија (биологија)|ћелије]], а мањи број је у органелама, као што су [[митохондрија|митохондрије]] или [[хлоропласт]]и.<ref name="Russell_iGenetics">{{harvnb|Russell|2001|pp=}}</ref> У [[прокариоте|прокариотима]] (нпр. [[бактерија]]ма) ДНК се налази у [[цитоплазма|цитоплазми]] ћелије. За разлику од [[ензим]]а, ДНК молекул не утиче директно на друге молекуле, већ различити ензими сарађују са ДНК и [[Транскрипција (генетика)|реализују информације]] било у облику РНК молекула или у облику протеина. Овакав однос је део [[Централна догма молекуларне биологије|централне догме]] [[Молекуларна биологија|молекуларне биологије]].<ref name="Brown_Genomes3rd">{{Cite book|title=Genomes |author=Brown T.A. | publisher = Garland Science | edition = 3rd |year=2006|isbn=978-0-8153-4138-3|pages=}}</ref>
Линија 333 ⟶ 327:
Регулаторни гени ћелијског циклуса активирају прекидаче који иницирају ДНК репликацију и покрећу саму деобу. Код прокариота, иницијација репликације је догађај у коме учествује јединствено место бактеријског хромозома, и процес деобе је праћен развојем преграде. Код еукариотских ћелија, иницијација репликације је идентификована почетком [[S faza|С фазе]], дужег периода током којег долази до синтезе ДНК, и који обухвата многе индивидуалне иницијационе догађаје. Чин поделе се остварује реорганизацијом ћелије током митозе.
Јединица ДНК у којој се јавља индивидуални чин репликације се назива ''репликон''. Сваки репликон се активира једном и само једном у сваком ћелијском циклусу. Репликон је дефинисан поседовањем контролних елемената потребних за репликацију. Он садржи ''место почетка'' на коме се иницира репликација. Он исто тако може да садржи „терминус” на коме се репликација зауставља. Свака секвенца везана за место почетка, или прецизније секвенца која није раздвојена од места почетка терминусом, се репликује као део репликона. Место почетка може да утиче само на ДНК молекул на коме се налази. Геном прокариотске ћелије је један репликон, тако да су јединице репликације и сегрегације на истом месту. Највећи такав репликон је сам бактеријски хромозом. Репликон је флексибилна јединица. У случају бактеријских хромозома, он се користи за формирање копија дуплирањем дволанчане ДНК. Он се такође може користити за генерисање једноланчаних копија генома фага или плазмида у монометријским или мултиметријским формама. Мод репродукције репликона зависи од природе интеракција које се јављају током иницијације на месту почетка. Општи принцип је да је репликација контролисана степеном иницијације. Након почетка репликације, она се наставља док се целокупни геном не дуплира.<ref name="Lewin_Genes6th"
Главна разлика у организацији бактеријских и еукариотских генома је у њиховој репликацији. Сваки еукариотски хромозом садржи велики број репликона, тако да јединица сегрегације обухвата мноштво јединица репликације. Тиме се додаје нова димензија проблему контроле. Сви репликони на хромозому се морају активирати током [[животни циклус ћелије|ћелијског циклуса]], мада они нису истовремено активни, него се активирају током дужег периода. Сваки репликон се мора активирати само једном у датом ћелијском циклусу. Сигнал мора да разликује реплициране од нереплицираних репликона, тако да до активације репликона дође само једном. Пошто су многи репликони независно активирани, мора да постоји сигнал који означава да је целокупан процес репликације завршен.
| |||