Ташмајданско гробље — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
Ред 84:
Многи ондашњи варошани су бурно протестовали због те сеобе, {{цитат|''јер су тврдили да је гробље премештено на „ужасно“ далеку периферију и да ће бити потребно много времена док поворка испрати покојника на вечни починак.''|}} Градске власти на челу са ондашњим председником београдске општине [[Владан Ђорђевић|др Владаном Ђорђевићем]] биле су неумољиве, па су незадовољни Београђани још дуго Ново београдско гробље у знак протеста звали и „Владановац“.
Када је у августу 1886. отворено Ново гробље, "закључено" је сахрањивање на Старом, осим у породичним гробницама,<ref>[https://digitalna.nb.rs/wb/NBS/novine/politika/1934/10/15?pageIndex=00015 ''Сто хиљада Београђана почива на Новом гробљу'']. "Политика", 15. окт. 1934</ref> па је спорадично сахрањивање вршено све до почетка 20. века. Видоје Голубовић, научни сарадник Института за међународну политику и економију у Београду, у својој књизи о старом Београду наводи да су се сахране вршиле све до 1927. године, мада ову информацију треба узети са резервом. У напуштеним гробницама је било бескућника, последња је још стајала 1938.<ref>[https://digitalna.nb.rs/wb/NBS/novine/politika/1938/04/20?pageIndex=00007 "Политика", 20. април 1938]</ref>
На месту некадашњег Ташмајданског или Старог гробља, у наредним деценијама изграђен је велелепни [[Ташмајдански парк]] са бројним садржајима. Међутим и данас, након више од једног века, још увек се у Ташмајданском парку и његовој ближој околини могу пронаћи остаци надгробних споменика, нпр. одмах поред зграде Сеизмолошког завода, који су се тако уклопили у амбијенталну целину парка да ничим не подсећају да су део нечијег гробног места.
| |||