ФК Хајдук 1912 — разлика између измена

Па ипак и у овим условима међу Хајдуцима рађа се снажан осећај заједништва, упркос социјалним, професионалним, националним, верским и политичким разликама, Хајдук је постао идеал, постао је појам који се не огледа кроз људе или материјалност већ кроз снове и емотивност. Ко ту истину уме да схвати и за њу се жртвује може се назвати навијачем, а такве је Хајдук без обзира на локалне и генералне друштвене околности увек имао.

 

У периоду Другог светског рата (1941—1945), фашистички окупатор званично декретом прекида рад клуба, али Хајдукови симпатизери наставили су са одржавањем у животу фудбалске игре, није прошло дуго а на Јарошу је лопта будила наду у слободу и неку срећнију будућност. Окупаторске власти дозволиле су обнављање рада клуба али је изричито било забрањено да се фудбалска делатност одвија под старим именом. У веома скромним и отежаним условима ипак долази до обнове клуба али под називом „Ifjusag“ – („Омладина“). Промењено име, није променило и дух. У време окупације, читава делатност клуба сводила се само на играње пријатељских утакмица, са слабашним клубовима из околине, који су одржавали имитацију живота у сличним условима.

 

Неколико играча које је окупатор затекао у домовима, задесила је страшна судбина – на мучки начин су лишени живота, били су то Борислав – Браца Пејчић, Рада Почуча, Миленко Маџарев и Лаза Путник. Међу убијенима тих првих дана окупације био је и један део клупских функционера, а велики број навијача је лишен слободе, одведен у заробљеништво, малтретиран или убијан. У току рата страдало је још Хајдукових играча, тако је Новак Пејчић обешен, а Миланко Јовановић – Гага интерниран и нестао на Источном фронту.

 

Период реорганизације фудбала у послератним годинама трајао је све до јесени 1946. године, када је отпочело са редовним државним првенствима. У првим послератним годинама Хајдук се у првенству такмичио у главном са клубовима из околних места, а како су године пролазиле и са клубовима широм Војводине, Славоније, Барање, Мачве. Карактеристика тог времена јесте рад нашег клуба по чисто аматерским принципима, са ослонцем на сопствене снаге тј. на фудбалере које смо сами одгајали из редова масовног чланства.

 

Срећом долазе и бољи дани. Бели су у сезони 1988/89. до последњег кола били кандидат за улазак у трећу лигу, но што нису успели тада, учинили су наредне сезоне – Хајдук је тада убедљиво освојио прво место и испунио циљ. Већ премијерне сезоне Куљани бележе сјајан успех и заузимањем трећег места обезбеђују пласман у Другу савезну лигу, тачније после 18 година, повратак у исту. Било је то у сезони 1990/91. године. И тада, муњевит напредак бели Зулу борци, како су их навијачи од милоште називали употпуњују остваривањем снова свих Хајдукових играча. Наиме, у сезони 1991/92. године Хајдук се пласирао у елиту, у Прву савезну лигу новоформиране СР Југославије.

 

Хајдук у овом периоду много, поред играчког кадра и организације унутар клуба, улаже и у инфраструктуру. Тако, 1992. године завршавају се радови на изградњи прелепог спортског објекта, и тада, једног од најмодернијих, најфункционалнијих али и најлепших стадиона у земљи. Почетак рата омео је његово потпуно довршавање и наткривање.