Историја сликарства — разлика између измена

Озбиљни стил Мантење, нервозног потеза, богате модулације и смјеле употребе перспективе, утјецао је на умјетност његовог брата Ђованија Белинија, који је радио искључиво у Венецији. Белини ће такође имати велики утицај не само преко својих изузетних слика, већ такође као учитељ неких од сликара наредних генерација, међу којима су [[Себастијано дел Пјомбо]], [[Ђорђоне]] и [[Тицијан Вечели|Тицијан]]. Свијетле, богате и јаке боје које је Белини уврстио у своју палету, постале су суштинска карактеристика по којој се идентификује наредна генерација венецијанских сликара. Свијетли венецијански колорит је контрапункт линеарном фирентинском стилу. Олтар св. Гиобе (1488. Академија у Венецији), је једно од најбољих Белинијевих дјела. Живахан колорит, замагљени обриси и фигуре представљене у једној атмосфери скоро позлаћене свјетлости, су карактеристика овог посљедњег стила. Такође је био врстан сликар пејзажа, жанра који се убрзо претворио у специјалитет венецијанских сликара. Именован је за званичног сликара палате дужда у Венецији, и убрзо је постао њихов главни портретиста. Један изванредан примјер је портрет дужда Леонарда Лореданума ([[1501]], Национална галерија у Лондону). Његов престиж се ширио изван граница Италије, тако да је у Венецију привукао [[Албрехт Дирер|Албрехта Дирера]], с којим је размијенио идеје и дјела. Белини је промовисао сликарство у уљу, умјесто [[темпера|темпере]] на зиду; у [[16. вијекувијек]]у [[уљано сликарство|сликарство у уљу]] ће постати најчешће употребљавана техника.

[[Датотека:Sandro Botticelli - La nascita di Venere - Google Art Project - edited.jpg|мини|десно|250п|''[[Рођење Венере]]'', [[Сандро Ботичели]]]]

Другу генерацију сликара представља [[Сандро Ботичели]], умјетник који је уживао покровитељство Медичија у Фиренци. Његов, лирски, течни и често декоративни стил обухвата религиозне и паганске теме. Његове слике су под великим утицајем [[новоплатонизам|неоплатонске]] мисли, по којој се хришћанске идеје могу помирити са идејама античке класике. Ботичелијева два најпознатија дјела, оба у [[Галерија Уфици|галерији УфичиУфици]] су „Рођење„[[Рођење Венере“Венере]]’’ (након [[1482]].) и „Прољеће“„Прољеће’’ (око [[1478]].). Модел за фигуру у Рођењу Венере потјече из античког [[вајарство|вајарства]], али је богиња овдје приказана како у стојећем ставу извире из блиједоплавог мора. Ботичели истиче обрисе фигуре једном линијом која им обезбјеђује посебну елегантност, међутим тек у одређеним и малобројним ситуацијама користи [[светло-тамно|свјетло-сјену]] (кјароскуро).