Котор — разлика између измена

Након формирања Кнежевине Зете (1042 — 1078) под Војислављевићима, Котор је делимично аутономан град., а илиро-романско градско становништво бива постепено асимиловано од досељеника из оближњих словенских жупа. Котор је делимично аутономан град и у Краљевини Зети, од 1078. године до првих деценија XII века. Због покушаја укидања аутономије, Котор прилази Византији, а Зета 1143. губи статус краљевине и постаје вазална кнежевина Византије. Освајањем Котора од стране Рашке (Србије) Стефана Немање, 1187. године, постаје остаје дјелимично аутономан град и главна лука касније Краљевине Србије (до 1346) и Српског царства, до његове пропасти (1371). У то време град је већ био [[епископ]]ско седиште, подређено надбискупу у Барију, а у 13. веку су установљени [[Доминикански ред|доминикански]] и [[фрањевци|фрањевачки]] манастири да спрече ширење [[Богумили|богумилства]]. У 14. веку трговина града ''-{Cattaro}-'', како је тада зван у латинским изворима (у српским се назива “Котор, град краљев”), конкурисала је дубровачкој и изазивала завист Венеције. Треба споменути да је град Котор имао статут из [[1301]]. године, којим се доказује да је увијек имао статус града. За време српске власти, Котор је уживао велику аутономију и повластице.