Мит — разлика између измена

Мит је у ствари света прича. Као предање у које се верујевјерује, мит исказује колективне представе наивне свестисвијести. Првобитни мит потиче из релативно неразвијене свестисвијести човекачовјека првобитне заједнице. СветСвијет богова, хероја и других натприродних бића о коме говоре класични митови фантастична је слика међусобних односа и трајних тежњи чланова [[патријархат|патрајархалне]] заједнице. И неизмерненеизмјерне моћи митских јунака, и чудесност светасвијета који они настањују одговарају некритичности архаичног човекачовјека: слике које му даје уобразиља он тешко разазнаје од представа које му пружа искуство и слабо познаје границе могућег.

Ово наивно поверењеповјерење према творевинама фантазије није искључиво обележјеобиљежје човекачовјека са раног ступња историјског развитка; на известанизвијестан начин оно се изнова јавља код сваког дететадјетета, а такође се одржава и код одраслих људи на одговарајућем ступњу духовног развоја. Отуд ни [[цивилизација|цивилизовано]] човечанствочовјечанство није без својих митова.

Прво сазнање о миту истовремено је разбијање мита, одлучан прекид с наивним прихватањем традиције као светиње. Први пут у историји европске културе такав тренутак наступа са [[грчка филозофија|грчким]] [[филозофија|филозофима]] [[6. век п. н. е.|6. векавијека преприје н. е]]. који су започели рационалистичку критику мита. Док [[Ксенофан]] објављује да су богови замишљени по човековомчовјековом [[подобије|подобију]], [[Хераклит]], [[Солон]] и други филозофи у име мудрости осуђују [[песништво|песникепјеснике]] због заступања народних веровањавјеровања и измишљања.

На сличан начин просветитељипросвјетитељи много каснијих времена, редовно под драматичним околностима, одбацују мит као измишљотину, плод незнања или обмане. Најранији покушај да се митовима нађе оправдање пред пробуђеном критичком свешћусвијешћу чини [[алегорија|алегоричко]] тумачење мита ([[алегореза]]). Почев од [[Теаген из Региона|Теагена из Региона]] (6. веквијек преприје н. е.) бројни [[теологија|теолози]], филозофи и [[филологија|филолози]] настојали су да открију скривене мисли које се налазе иза свега онога што се у миту непосредно казује.

Посебан правац тумачења огледао се у тражењу историјског језгра сваког мита. Античком писцу [[Еухемер]]у се приписује да је у спису ''Свети запис'' први објашњавао како су богови и хероји заправо јунаци и краљеви легендарних времена; славећи их због изузетних заслуга као богове, људи су заборавили њихово земаљско поријекло. Као [[психологија|психолошка]] основа митотворства чешће је истицан [[страх]], нарочито страх од [[смрт]]и. Митови су такође тумачени као старо песништвопјесништво.

У [[18. веквијек]]у нарочито је Г. Вико широко развио учење према коме су све митове створили песниципјесници у времена која још нису познавала апстрактно [[размишљање]]. Сматрајући да суштину мита чине песничкипјеснички карактери, који представљају „фантастичне универзалије”, истакао је у својој ''Новој науци'' (''Scienza nuova'') да су такве типове „деца„дјеца људскога рода” изграђивала спонтано, служећи се језиком [[метафора]] и [[персонификација]], који бејаше једна врста песништвапјесништва.

Систематичнији покушај да се мит објасни као самосталан светсвијет свестисвијести, несводив на било коју другу њену познату форму, донеладонијела је [[Шелинг|Шелингова]] филозофија. Учитељ многих [[романтизам (књижевност)|романтичара]], овај класик њемачког филозофског [[идеализам|идеализма]] уложио је напор да тај светсвијет спонтаности одреди законитошћу која му је иманентна. Али у његовој филозофији је остављен битан удеоудио ''Апсолуту'', који у миту сам себе почиње да открива.

Са становишта критичке филозофије знатнији покушај објашњења природе мита учинио је Е. Касирер у делудјелу ''Philosophie der symbolischen Formen (Филозофија симболичких форми)'', чији је други деодио (1925) посветио митском мишљењу. Посматрајући мит као такав вид [[симболизам|симболичког]] изражавања гдегдје се [[симбол]]и не разликују од предмета које симболизују (речиријечи од значења, слике од ствари, идеално од реалног), он подржава новије [[етнологија|етнологе]] који су извор мита тражили у [[ритуал]]има. Драматичност изненадних [[метаморфоза]], које чине да се у митском свету све може преобратити, он објашњава спонтаним увиђањем унутарње солидарности свих видова живота. У том смислу се мит Касиреру указао као објективација човековогчовјековог друштвеног искуства, гдегдје се [[емоција]] претвара у слику; приказана у миту и сама смрт постаје подношљивија.

Полазећи са својих становишта, [[митологија|митологијом]] се живо баве етнологија, [[психоанализа]], [[семиотика]], али трагања за суштином мита у савременој [[антропологија религије|антропологији]] се настављају и стара колебања у одређивању његове суштине трају. У свим митовима пада у очи јединство извесногизвијесног схватања и осећањаосјећања светасвијета и воља да се тај светсвијет сачува у виду који је пожељан. Као објашњење култа митска прича је истовремено и [[морал]]ни кодекс, [[политика|политичко]]-[[право|правна]] [[повеља]], [[историја]] и [[економија]] племена, [[алхемија|алхемијска]] формула, песничкапјесничка речријеч – и истовремено није још ниједно од тога. Гледан из перспективе развијеније свестисвијести, мит је израз културе у којој посебне форме друштвене свестисвијести, као што су [[религија]], право, морал, [[наука]] и [[уметностумјетност]], још нису диференциране.