Стефан Лазаревић — разлика између измена

У то доба, крајем 1408. године, против Стефанове владавине се побунио његов млађи брат [[Вук Лазаревић|Вук]]. Разлог његовог незадовољства било је то што Стефан није желео да подели власт са њим и преда му део државе на управу. Он је због тога отишао код [[Сулејман Челебија|Сулејмана]] и од њега затражио војну помоћ за борбу против Стефана. Заузврат, обећао је да ће признати његову врховну власт, када добије своју државу, а у томе су му се прикључили и [[Бранковићи]].

 

Већ почетком 1409. године, османске снаге су упале у Србију. Поприште сукоба било је [[Косово]], а нарочито је страдала [[Приштина]], о чему сведоче писма која су у фебруару стигла у [[Дубровник]], од њихових трговаца из града<ref name="ИСН" />. Дубровчани у Србији су такође добили инструкције да се, као грађани Републике, позову на њену неутралност током сукоба, али им је исто тако речено да не наносе штету Стефановим људима, као и да у случају напада на градове у којима се налазе, узму активног учешћа у њиховој одбрани. Стефану је у борбама помоћ пружио Жигмунд, чије су снаге, под командом [[Филип Мађарин|Филипа де Сколариса]], већ крајем јануара, преко [[Ковин (тврђава на Дунаву)|Ковина]], ушле у Србију. Његова брза реакција сведочи о томе да су Стефан и Жигмунд били свесни Вуковог одласка и предстојећег османског напада<ref name="ИСН" />. Почетком маја, ка Србији је кренуо и сам Жигмунд, коме се прикључио и [[мачва]]нски бан [[Јован Моровић]], а већ у јуну је започела нова османска офанзива. После жестоких борби које су вођене током лета, снаге деспота Стефана и његових савезника су потиснуте, а сам Стефан се повукао и затворио у утврђени [[Београд]]. Он је одбио да се потчини Сулејману, али је био приморан на преговоре са братом, који су практично довели до поделе земље. Вуку је предат на управу њен јужни део, који је обухватао области јужно од [[Западна Морава|Западне Мораве]]<ref name="Андрија" />. Он је у њему самостално владао и признао је Сулејманову врховну власт, што су учинили и Бранковићи.