Лазар Арсенијевић — разлика између измена

м
Комплетирање података, убачена прецизнија година и место рођења
м (Комплетирање података, убачена прецизнија година и место рођења)
{{Научник
| име = Лазар Арсенијевић Баталака
| слика = Баталака.jpg
| ширина_слике = 250п
| опис_слике = Лазар Арсенијевић
| пуно_име =
| датум_рођења = 1793око 1795.
| место_рођења = [[Буковик (Аранђеловац)|БуковикЗемун]]
| држава_рођења = [[ОсманскоХабзбуршка царствомонархија]]
| датум_смрти = {{Датум смрти|1869|1|27|1793||}}
| место_смрти = [[Београд]]
| држава_смрти = [[Кнежевина Србија]]
|поље =
|институција =Друштво српске словесности (члан од 1842. године)
| школа =
|студенти =
|познат_по =историчар, државник, дипломата
|награде =
|напомене =
[[Датотека:Lazar Arsenijevic Batalaka.jpg|мини|250п|Баталака у старости.]]
 
'''Лазар Арсенијевић Баталака''' ([[Буковик (Аранђеловац)|Буковик]], [[АранђеловацЗемун]], [[1793]] — [[Београд]], 15/[[27. јануар]] [[1869]]) је био српски историчар, министар и државни саветник.
 
== Биографија ==
 
Родио се 1793око 1795. године у селу Буковику,Земуну. његов отац Арсеније Антонијевић се у округуСрем крагујевачком,преселио кодпосле Аранђеловцапропасти Кочине крајине 1791. Биогодине. Баталака је био синовац знаменитог буковичког проте поп Атанасија Антонијевића. Породица се та старином доселила са обала црногорске реке Пиве. ШколуОсновну школу је започеозавршио у родномЗемуну, селуа пау наставиоБеоград ује Београдуса мајком и братом прешао 1807. године.<ref>АндраРадомир Гавриловић:Ј. "ЗнаменитиПоповић, СрбиПредговор 19.у века"Лазар Арсенијевић Баталака, БеоградЖивот 1903.</ref>и Биоприкљученија јеКарађорђа, наводноЗавод ђакза Доситејевуџбенике уи Београдунаставна средства, Београд 2004, стр. 5, нап. 1.</ref> Образовање је стекао током [[Први српски устанак|Првог српског устанка]] на [[Велика школа Ивана Југовића|Великој школи]] коју је основао [[Иван Југовић]] (Јован Савић). Ту му је професор био и [[Лазар Војновић]] (1783-1812), коме је одржао посмртни говор.<ref name="bora">Бора Чекеринац: Лазар Војновић, Скица за портрет професора Велике школе, „-{Museum}-“, ISSN 1450-8540, 5/2004, Шабац, 2004. године, pp. 95 - 102.</ref>
 
По пропасти устанка, [[1813]], одлази у избеглиштво најпре у [[Аустрија|Аустрију]] где је кратко боравио у [[Нови Сад|Новом Саду]] а потом у [[Русија|Русији]] где је у [[Хоћин]]у и Кишињеву провео више од десет година. У изгнанству је био у вези са истакнутим устаничким вођама ([[Карађорђе Петровић|Карађорђе]], [[Лука Лазаревић|Луком Лазаревићем]], [[Вуле Илић|Вулом Илићем]], [[Јанићије Ђурић|Јанићијем Ђурићем]], [[Сава Филиповић|Савом Филиповићем]] и другима) а издржавао се подучавајући децу имућнијих српских избеглица. У Србију се вратио [[1827]]. године и ступио у државну службу. Најпре је служио у разним надлештвима, у [[Пожаревац|Пожаревцу]], [[Кладово|Кладову]], [[Крагујевац|Крагујевцу]] (где му је 1828. године [[Димитрије Давидовић]] наденуо надимак ''Баталака'' изведено од '''Бата Лака'''<ref>Гојко Десница: "Карађорђе - целокупна историја вожда Србије...", Београд 1977,</ref> тј. '''Бата Лазар'''), [[Београд]]у и [[Смедерево|Смедереву]]. Након династичког преврата у Србији [[1842]], нагло је напредовао у државној служби. Државни саветник постао је [[1842]], потом капућехаја у [[Цариград]]у ([[1846]] — [[1847]]), министар просвете и правде ([[1848]]) и поново министар просвете ([[1852]] — [[1854]]). Поновни династички преврат у Србији ([[1858]]) овога пута се негативно одражава на његову политичку каријеру. После краткотрајног притвора, са осталим државним саветницима у војној болници у Београду пензионисан је 1858. након тога се посветио писању мемоара (1858-1864) и делимично сарадњи са Гарашанином на националној пропаганди.