Момчило Настасијевић — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
Додата је једна фотографија. |
Додата је једна фотографија. |
||
Ред 18:
}}
[[Датотека:Bista Momčila Nastasijevića.jpg|лево|мини|237x237пискел|[[Биста]] Момчила Настасијевића, рад Илије Коларовића, лула и табакера (поклон омиљеном професору и разредном старешини од генерације матураната [[1922]]. године)]]
'''Момчило Настасијевић''' ([[Горњи Милановац]], [[6. октобар]] [[1894]] — [[Београд]], [[13. фебруар]] [[1938]]) је био српски песник који је припадао модерним тенденцијама у српском песништву између два рата.
== Биографија ==
Момчило Настасијевић је рођен у [[Горњи Милановац|Горњем Милановцу]] [[1894]]. године у [[Породица Настасијевић|породици Настасијевић]] која је дала неколико уметника.<ref name=starigm>[[Миломир Глишић]], Душан Илић, Александар Лазаревић, [[Радмило Лале Мандић]], [[Мирослав Лаф Марковић]], Миодраг Ристић: ''Стари Милановац'', треће допуњено издање. {{page|year=2003|isbn=978-86-7152-018-8|pages=}}</ref>[[Датотека:Živorad Nastasijević, Moj brat Momčilo, ulje na platnu, 1927.jpg|мини|233x233px|[[Живорад Настасијевић]], ''Мој брат [[Момчило Настасијевић|Момчило]]'', [[Уљано сликарство|уље]] на платну, [[1927]].|лево]]Основну школу је учио у Горњем Милановцу, затим у Чачку, да би је завршио у Београду, где касније студира [[француски језик]] и [[Француска књижевност|књижевност]]. За време [[Први светски рат|Првог светског рата]] поново живи у Милановцу. После рата, цела породица се сели у [[Београд]], а Момчило наставља студије и живи у кругу песника и пријатеља заинтересованих за уметност. Године [[1923]]. проводи лето у Паризу, помоћу феријалне стипендије. По завршеним студијама ради у Београду као гимназијски професор и на том послу остаје до своје смрти. Са објављивањем својих дела почиње касније него његови генерацијски другови [[Растко Петровић]], [[Милош Црњански]], [[Десанка Максимовић]] и други. Пише споро, развија се, експериментише. Одсуствује из јавног живота и са годинама се све више усамљује. Године [[1932]]. објављује своју прву песничку збирку „Пет лирских кругова“, која одјекује у ужим читалачким круговима, а у антологијама поезије тога времена заступљен је обично са по само једном песмом. Крхке грађе, Настасијевић оболева од туберкулозе и умире [[1938]]. у четрдесет четвртој години живота.<ref name="Настасијевић1">Миодраг Павловић: МОМЧИЛО НАСТАСИЈЕВИЋ, у: ''Књижевност између два рата II'', Српска књижевност у књижевној критици, Нолит, Београд, 1972</ref>
Годину дана после његове смрти, његови пријатељи издају целокупна дела: ''Песме'', ''Ране песме и варијанте'', ''Хроника моје вароши'', ''Из тамног вилајета'', ''Ране приче'', ''Драме'', ''Музичке драме'', ''Мисли'' и ''Есеји''. Ни ово издање није афирмисало Момчила Настасијевића у широј јавности.<ref name="Настасијевић1" /> Касније се о Настасијевићу поново говори, али се ни данас ([[2010]]. године) не може рећи да је омиљен и општепознат песник, као ни да је потпуно откривена његова величина и значај.
Линија 31 ⟶ 28:
== Песништво ==
[[Датотека:Fotografija Momčila Nastasijevića sa pasoša.jpg|лево|мини|303x303пискел|Фотографија Момчила Настасијевића са пасоша]]
[[Датотека:Članska karta PEN-a Momčila Nastasijevića.jpg|мини|200x200пискел|Чланска карта P. E. N.-a Момчила Настасијевића]]Момчило Настасијевић је песник који се појавио, развио и умро између два светска рата.<ref name="Настасијевић1" /> У својим схватањима поезије Настасијевић је дужник симболистима. Основни појам његове поетике, „родна“ или „матерња“ мелодија, произлази из [[симболизам|симболистичког]] схватања музике као бића поезије. У трагању за том мелодијом песник прониче с ону страну појава и долази у непосредан додир с оним што је неизрециво, тајанствено, мистично. Матерња је [[мелодија]], пре свега, звук изворног, архаичног језика, у нашем случају то је, с једне стране, мелодија језика народне песме, а с друге, средњовековних текстова. На овој тачки Настасијевићева неосимболистичка заокупљеност музиком и неизрецивим укршта се с [[експресионизам у српској књижевности|експресионистичком]] тежњом к непосредном и праисконском. Огроман рад уложио је Настасијевић док је стигао до својих ''Лирских кругова'' и док је био задовољан њима. Испробавао је сва могућа сазвучја међу речима српског језика, све преливе смисла и различите односе вербалних знакова. Његова [http://www.vokabular.org/?search=%D0%BA%D0%BE%D0%BD%D1%86%D0%B8%D0%B7%D0%B0%D0%BD&lang=sr концизност], као особеност његовог песничког [[идиом]]а, није производ некакве ћудљивости или произвољног опредељења, већ је израз борбе против мана у које упадају они који поезију пишу олако.<ref name="Настасијевић1" />
У песничком језику Момчила Настасијевића једносложне речи су врло честе, и то не случајно. "У звуку једносложне речи, без обзира на природу [[самогласник]]а, увек има нечег одсечног, тврдог и као силом откинутог из неке целине. ''[[Топ]], [[смех]], [[хук]], [[лав]], [[хир]], [[башта|врт]]''." Као да Настасијевић намерно изазива нејасност у значењу речи, али он то чини првенствено због тога да јасно значење речи не би потиснуло значења [[звук]]а и ритма. Песник настоји да нађе један особени звук и један особени ритам за свако песничко казивање. У његовој поезији није заступљен само [[парадокс]] значења речи, него и парадокс звукова речи; постоје противречни односи између речи и ћутања (као основног), између светлости и таме, добра и зла, постојећег и непостојећег, живог и неживог. При томе, Настасијевић се клонио савременог језика, у тежњи да створи песнички језик у којем би била садржана прошлост у којој је човек можда био ближи себи и [[Бог]]у. "Настасијевићева борба са речима била је изузетно тешка, јер је то била и борба са ћутањем."<ref>Светлана Велмар-Јанковић: МОМЧИЛО НАСТАСИЈЕВИЋ, у: ''Књижевност између два рата II'', Српска књижевност у књижевној критици, Нолит, Београд, 1972</ref> Настасијевић, кога је [[Станислав Винавер|Винавер]] назвао свецем српскога језика и српскога књижевног израза, наслућивао је стални ток тајних и тајанствених сила, трудећи се да у склад доведе слутњу (која није од овога света) са разложним сазнањем, и мирећи истину духа са истином свакидашњице, односно утврђујући њихову истоветност. "Он је сневао своју јаву, он је контролисао свој сан."<ref>Станислав Винавер: ''Момчило Настасијевић'', предговор књиге ИЗ ТАМНОГ ВИЛАЈЕТА, Бисери српске књижевности, књига 35, Политика/Народна књига, 2005</ref>
| |||