Сава Бјелановић — разлика између измена

Публицистичким и књижевним радом почео се бавити још као гимназијалац. Прве чланке објавио је у "Застави" Светозара Милетића 1871. године, да би од покретања Српског листа био не само уредник, него и најзаступљенији аутор, подједнако у политичкој публицистици, путописима, фељтонима и књижевним рецензијама. Због изразите политичке досљедности и исправности, а нарочито због залагања за "програм Српства трију вјера", уобличеног у низу чланака под насловом Вјера и народност, у току 1881. године, Бјелановића су у публицистичким текстовима оштро нападали хрватски клерикални кругови, предвођени дон Михом Павлиновићем. Након више таквих Павлиновићевих чланака у задарском Народном листу 1882. године, објављених под насловом Мисао хрватска и мисао србска у Далмацији, Бјелановић је жестоко одговорио у Српском листу, у серији текстова под заједничким насловом Дон Михо на бранику, које су савременици назвали "бисером новинарске вјештине". Сљедеће, 1883. године, наведени чланци су под истим насловом објављени и као посебна књига. Бјелановић је написао значајну студију о Божидару Петрановићу: Живот и рад Д-ра Божидара Петрановића (1883). Међу књижевним прилозима, издвајамо запажене рецензије о књигама: Љубомира П. Ненадовића (1881), Лазе К. Лазаревића (1887), о Гундулићевом Осману (1890); а посебну умјетничку вриједност имају путописи: Дан девети, путне црте из Црне Горе (1886), Снијег у Црној Гори (1890), Кроз славенске земље (1891—93), С пута, црте по Хрватској, Угарској и Србији (1895), Из српско-талијанских сватова, црте с пута по Црној Гори и Италији (1896).

 

 

Бјелановић је био писац изразите књижевне културе, тако да у његовој путописној прози долази до ненаметљиве синтезе документарног и умјетничког поступка. У путопису Кроз славенске земље, такав поступак нарочито долази до изражаја у обједињавању сажетих историјских студија о бурној судбини чешког народа, са путничким доживљајима чешке земље и људи. У историјским реминисценцијама полази од јуначког војводе Сама из 7. вијека, те кнегиње Либуше и заснивања народне династије Пшемислова, преко крвавих вјерских обрачуна католика против Хусита у средњем вијеку, а завршава их приказом савремених политичких тежњи чешког народа на крају 19. вијека. У приказу путничких доживљаја нарочито мјесто припада опису знаменитости града "златног" Прага (Вишехрад, Храдчани, готска катедрала Светога Вита, Тински храм, Народно позориште, Народни музеј, Карлов мост, Карлов универзитет, бројни мостови и тргови), као најљепше европске престонице тога времена. Међу сусретима са знаменитим чешким личностима у Прагу, нарочито мјесто припада новинару и публицисти Јозефу Холечеку, писцу чувених књига о Црној Гори и Херцеговини, које је посјетио у току Српско-турских ратова 1876—77. године, а памтио их је као "најмилију успомену свога живота".