Срби католици — разлика између измена

нема резимеа измене
ознака: уређивање извора (2017)
* [[нови век|нововековни]] период, под [[Османско царство|турском]], [[Млетачка република|млетачком]] и [[хабзбуршка монархија|хабзбуршком]] влашћу (оквирно од краја 15. до почетка 20. века)
* [[Савремено доба|савремени]] период, од [[Први светски рат|Првог светског рата]] (1914-1918) до садашњег доба.
 
 
== Историја ==
Почевши од [[9. век]]а, стара (правоверна) Римска црква се постепено удаљавала од свеопштег (васељенског) [[Православље|православља]], а затим је почетком [[11. век]]а и формално одступила од изворног [[Никејско-цариградски симбол вере|симбола вере]], прихвативши уметак [[Filioque]],{{sfn|Siecienski|2009|p=113}} што је потом довело и до [[Велики раскол|Великог раскола]] (1054).{{sfn|Пузовић|2008|p=}} Та збивања су утицала на развој верских односа у тадашњим [[српске земље|српским земљама]], а првенствено у [[Српско Поморје|приморским областима]].
Српска православна црква је својом бригом о народу, као некада једини ауторитет штитећи исконску веру и историјски континуитет исте одвојила и отуђила. Знало се за '''српски народ''' и изведено од тога за православље - '''српску веру'''.<ref>"Срђ", Дубровник 31. јануар 1902. године</ref> Постојала је пракса код православних народа, међу којима и Срба да су ''потчињавали своју цркву начелу народности, и кад изгубише своју државу.'' Срби су попут других ''употребљавали православну цркву за консолидовање своје народности.'' Дошло је до употребе цркве као оружја против "разрођења". Само је такво изграђено српско православље успело да очува народна предања и обичаје. Типичан примјер у том смислу је патријархат који је обновио [[Мехмед-паша Соколовић]], чији је циљ консолидација Срба на њиховој земљи - [[босански еjалет|босанског еjалета]]. Нешто касније, током [[дуги рат|дугог рата]], други католички Србин, наиме [[Мавро Орбини]] (рођен је у [[Дубровник]]у [[1563]]., у трговачкој породици пореклом из [[Котор]]а), покушао је да консолидира [[Јужни Словени|јужне Славене]] на основу њихове славне прошлости и краљевстава. Сврха окупљања је транспарентна - католичка победа над Турцима.
 
=== Средњи век ===
Срби католици интелектуалци (попут фра [[Андрија Качић Миошић|Андрије Качића]]) су, да би превазишли изопштеност од својих корена, форсирали појам '''Словинство''', као замишљени народни кров, под који су лакше могли стати Срби свих вероисповести.<ref>"Стражилово", Нови Сад 1886. године</ref> Јадали су се крајем 19. века умни Срби у Дубровнику: ''наша је највећа несрећа што смо вером растављени''.<ref>"Застава", Нови Сад 10. март 1893. године</ref> Положај Срба католичке вере до сада није одређен, чак се и тенденциозно оспорава из идеолошких разлога. Наука је одавно по питању идентитета Срба затајила.
Током 11. и 12. века, у приморским српским земљама ([[Дукља]], [[Травунија]], [[Захумље]], [[Неретљанска област]]) преплитали су се различити верски утицаји. У то време, православље се ослањало на оближње источне центре ([[Охридска архиепископија]] и Драчка митрополија). На другој страни, римски утицај је оствариван преко црквених центара у [[Сплит]]у и [[Дубровачка бискупија|Дубровнику]]. Ради признања краљевског достојанства, дукљански владар [[Михајло Војислављевић|Михајло]] је успоставио везе са римским папом [[Папа Гргур VII|Гргуром VII]], који је [[1077]]. године признао Михајлово краљевско достојанство. Пошто је у приближно време успостављена и [[Барска надбискупија]],{{sfn|Живковић|2004|p=}} претпоставља се да то није могло бити остварено без изричитог сврставања уз Рим, чиме је постављена историјска основа за настанак католичког српства у приморским областима.
 
За то време, српске области у унутрашњости имале су своје православне епископе, који су били потчињени [[Охридска архиепископија|Охридској архиепископији]] све до [[2019]]. године, када је створена аутокефална [[Српска архиепископија]]. У међувремену, [[Вукан Немањић]] је као владар у Дукљи и Травунији успоставио непосредне контакте са римским папом [[Папа Иноћентије III|Иноћентијем III]], након чега је [[1199]]. године одржан сабор [[Барска надбискупија|Барске надбискупије]], један од најзначајнијих католичких сабора у српским земљама током средњовековног периода.{{sfn|Коматина|2016|p=11, 221-228}}
Појава српски покрет у 19. веку у Дубровнику је постојао дубоки историјски разлог. Земљама Дубровачке Републике су ходили и српски зборили Иван Гундулић и Андрија Качић Миошић. У 19. веку ове земље биле су дом Валтазара Богишића и Милана Решетара.
 
Током позног средњег века, поред Барске надбискупије, најзначајнија католичка установа у српским земљама била је Которска бискупија, која је имала проширену надлежност над католичким заједницама у разним трговачким местима у унутрашњости српских земаља.{{sfn|Коматина|2016|p=10, 378, 382}}
== Пионир ==
{{главни чланак|Католичка пропаганда у српским земљама}}
Пионир, идеолог и опат за стварање илирског језика у којем би се најјасније реализовала католичка пропаганда међу Србима и Бугарима је дубровачки трговац у Истанбулу — [[Марин Темперица]]. Шпијунска мрежа [[Дубровачки трговци у бугарским земљама|дубровачких трговаца у бугарским земљама]], који су били [[срби католици]], била је основа организације [[Трновски устанак (1598)|Трновског устанака (1598)]] - најзначајнијег устанка у бугарским земљама пре [[Бугарски народни препород|бугарског народног препорода]]. <ref>[https://books.google.bg/books?id=HDQn3tJkyUcC&pg=PA234&lpg=PA234&dq=%D0%B4%D1%83%D0%B1%D1%80%D0%BE%D0%B2%D0%BD%D0%B8%D1%88%D0%BA%D0%B8%D1%82%D0%B5+%D1%82%D1%8A%D1%80%D0%B3%D0%BE%D0%B2%D1%86%D0%B8+%D0%B8+%D1%82%D1%8A%D1%80%D0%BD%D0%BE%D0%B2%D1%81%D0%BA%D0%BE%D1%82%D0%BE+%D0%B2%D1%8A%D1%81%D1%82%D0%B0%D0%BD%D0%B8%D0%B5&source=bl&ots=qgEeD5GQ9Z&sig=ACfU3U00JxjFg6mycKhtBg6MEc_mtuCbug&hl=bg&sa=X&ved=2ahUKEwjQsYaGs6XpAhVFyaYKHYPLAkwQ6AEwAnoECAoQAQ#v=onepage&q=%D0%B4%D1%83%D0%B1%D1%80%D0%BE%D0%B2%D0%BD%D0%B8%D1%88%D0%BA%D0%B8%D1%82%D0%B5%20%D1%82%D1%8A%D1%80%D0%B3%D0%BE%D0%B2%D1%86%D0%B8%20%D0%B8%20%D1%82%D1%8A%D1%80%D0%BD%D0%BE%D0%B2%D1%81%D0%BA%D0%BE%D1%82%D0%BE%20%D0%B2%D1%8A%D1%81%D1%82%D0%B0%D0%BD%D0%B8%D0%B5&f=false Трновски устаници 1598. и 1686. (Историја Бугара)]</ref>
 
Поред католика латинског, односно римског обреда (римолатолици), током 15. века настају и покушаји стварања [[гркокатолицизам|гркокатоличких]] центара у српским средњовековним земљама. У време преговора око склапања [[Фирентинска унија|Фирентинске уније]] (1439), католички инквизитор [[Јован Капистран]] је покушао да поунијати српског деспота [[Ђурађ Бранковић|Ђурђа Бранковића]] (1427-1456), али тај покушај није уродио плодом.{{sfn|Andrić|2016|p=202-227}} Стога је Католичка црква уз помоћ [[Млетачка република|Млетачке републике]] покушала да средином 15. века створи посебну [[унија (католицизам)|унијатску]], односно гркокатоличку епархију у [[Зета у саставу Српске деспотовине|Зети]], са циљем сузбијања српске православне [[Зетска епархија|Зетске епархије]].{{sfn|Божић|1982|p=278-288}} Под окриљем млетачких власти, у [[Доња Зета|Доњој Зети]] је постављен посебан унијатски владика, који је покушао да се учврсти на подручју око [[Пречиста Крајинска|Пречисте Крајинске]], али без већег успеха.{{sfn|Благојевић|Спремић|1982|p=419}}{{sfn|Ћирковић|2000|p=47-54}}
== Увод међу Србе ==
Могуће је говорити о три типа Срба католика:
# Оном који је био вјеран свом српском националном осјећању и конфесионалном католичком припадању;
# Србима који су под разним околностима напустили своје православље и приступили католицизму;
# Трећи тип Срба католика створен је између 1945. и 1997. године и његово стварање још је у току. Он је постајао женидбеним или удадбеним поступком, гдје је увијек српска страна била на губитку, разлозима напредовања у каријери или неким другим. Такви православни Срби сада прије постају католици неголи је то било раније, а поготово прије постају од Срба — Хрвати.
 
=== Рани нови век ===
Други тип Срба католика који никада нису имали своју било коју српску организацију или институцију, који строго крију своје српско поријекло и у бијесу расне и вјерске мржње чине. Као [[Анте Старчевић]]. <ref>[https://www.zapadnisrbi.com/images/PDF/Svetozar-Borak-Srbi-Katolici.pdf Светозар Борак; СРБИ КАТОЛИЦИ]</ref>
{{главни чланак|Католичка пропаганда у српским земљама}}
 
Срби су стари, велики и распростањен народ који данас у себи обухвата много етничких и верских група. Све оне говоре српским језиком и живе измешани на истом простору.<ref>"Мале новине", Београд 1890. године</ref> Непријатељи Срба су перфидно (подстицали) или грубо али упорно разбијали српско народно јединство. "Секли су плодне гране, на бујном јединственом српском народном стаблу". Сметње су им биле вера, језик, родослов, епови... Измишљани су "политички народи" са својим правима и претензијама, којима су давана нова имена. Замагљивана им је српска суштина, од које води континуитет. Постојала је тенденција да се од покрајина и држава производе народи инсистирањем на ситним разликама. Радило се деценијама у Југославији од стране комунистичке "поштене интелигенције" на стварању "Југословенске" и "Војвођанске нације". Када су православни Срби из Црне Горе (вековни истински Срби) преко ноћи "постали" '''[[Црногорци]]''' (Монтенегрини), онда су по тој методологији, много лакше од Срба у Македонији (који говоре само другим дијалектом) - створени '''[[Македонци (народ)|Македонци]]'''. А ''Срби католици'' су тако постали одједном '''Хрвати''', само на основу верске припадности.
 
== Предисториja ==
Више [[Диоклејски црквени сабор]] показује да се након подјеле између источне и западне цркве (1054.) у [[Српске земље|српским земљама]] јавља поверљива конфронтација.
[[Барска надбискупија]] је постао диригент католичанства у српским земљама. [[Немањићи]] стварају у истој јурисдикцији православну [[Зетска епархија|зетску епархију]]. Дубровчани и млечани у то вријеме слиједе само своје комерцијалне интересе и током 13. века до средине 16. века није било сукоба између српских православних и српских католика.
 
Године 1557. [[Мехмед-паша Соколовић]] је обновио [[Пећка патријаршија|пећке патријаршије]] како би ојачао османско освајање српских земаља и заштитио је од ванземаљског утицаја - посебно из католичанства у Аустрији. Падом Бара под отоманску власт [[1571]]. године радикално је промијењена позиција Барске надбискупије. Барска Катедрала Св. Ђорђа је биле претворена у џамију 1579. године. У овом периоду су поједини барски надбискупи столовали изван подручја своје дијецезе, управљајући црквом из сусједних области. Од османске владавине и освајања у 16. стољећу, најповлаштенија [[Дубровачка република]]. Изградња [[Сплитска лука|сплитске луке]] радикално мења овај [[статус кво]].
[[Дуги рат]] и [[мир у Житватороку (1606)]] с којима су католици дозвољени да граде цркве у Османском царству отвара пут за католичку пропаганду у српском и бугарским земљама - [[Католичке пропаганде на бугарским земљама|католичку пропаганду у бугарским земљама]]. Природно средиште ове пропаганде је Дубровачка република, која покушава да освоји трговинске концесије на рачун Млетачке републике. Дубровачке трговце користи Ватикан за шпијуне, а католички свећеници - за проповједнике. Изумљен је [[Илирски језик (jужнословенски)|илирски језик]], а борац секуларне римске пропаганде је "[[Краљевство Словена]]". Цео 17. век пролази на Балкану у сенци католичке пропаганде. Ово је век кроз који многи срби предају своју православну веру ако је имају. Врхунац овог процеса је у вријеме [[Кандијски рат|Кандијског рата]], [[1648]]. године, кога велики број Срба православаца, предвођених епископом [[Епифаније Стефановић|Епифанијем Стефановићем]] и калуђерима [[манастир Крка|манастира Крке]], пребјегао је са турске на млетачку територију. Епифаније Стефановић је 1. новембра [[1648]]. у Виру склопио унију, уз присуство [[Капуцинери|капуцина]] Вартоломеја из Вероне. Стефановић је убрзо затим умро, а калуђери су се окренули против уније, тако да је она пропала. {{sfn|Боговић|1993|p=}}
 
Пионир, идеолог и опат за стварање илирског језика у којем би се најјасније реализовала католичка пропаганда међу Србима и Бугарима је дубровачки трговац у Истанбулу — [[Марин Темперица]]. Шпијунска мрежа [[Дубровачки трговци у бугарским земљама|дубровачких трговаца у бугарским земљама]], који су били [[срби католици]], била је основа организације [[Трновски устанак (1598)|Трновског устанака (1598)]] - најзначајнијег устанка у бугарским земљама пре [[Бугарски народни препород|бугарског народног препорода]]. <ref>[https://books.google.bg/books?id=HDQn3tJkyUcC&pg=PA234&lpg=PA234&dq=%D0%B4%D1%83%D0%B1%D1%80%D0%BE%D0%B2%D0%BD%D0%B8%D1%88%D0%BA%D0%B8%D1%82%D0%B5+%D1%82%D1%8A%D1%80%D0%B3%D0%BE%D0%B2%D1%86%D0%B8+%D0%B8+%D1%82%D1%8A%D1%80%D0%BD%D0%BE%D0%B2%D1%81%D0%BA%D0%BE%D1%82%D0%BE+%D0%B2%D1%8A%D1%81%D1%82%D0%B0%D0%BD%D0%B8%D0%B5&source=bl&ots=qgEeD5GQ9Z&sig=ACfU3U00JxjFg6mycKhtBg6MEc_mtuCbug&hl=bg&sa=X&ved=2ahUKEwjQsYaGs6XpAhVFyaYKHYPLAkwQ6AEwAnoECAoQAQ#v=onepage&q=%D0%B4%D1%83%D0%B1%D1%80%D0%BE%D0%B2%D0%BD%D0%B8%D1%88%D0%BA%D0%B8%D1%82%D0%B5%20%D1%82%D1%8A%D1%80%D0%B3%D0%BE%D0%B2%D1%86%D0%B8%20%D0%B8%20%D1%82%D1%8A%D1%80%D0%BD%D0%BE%D0%B2%D1%81%D0%BA%D0%BE%D1%82%D0%BE%20%D0%B2%D1%8A%D1%81%D1%82%D0%B0%D0%BD%D0%B8%D0%B5&f=false Трновски устаници 1598. и 1686. (Историја Бугара)]</ref>
== Историја ==
 
Срби католици чине групу неколико малих (политичких) "народа" попут [[Шокци|Шокаца]] ("папиштанци"<ref>"Даница", Нови Сад 1861. године</ref>), [[Буњевци|Буњеваца]], [[Крашовани|Карашевака]], [[Латини|Латина]] (у Турској царевини). Срби католици у Далмацији<ref>"Школски лист", Сомбор 1882. године</ref> (нарочито у [[Срби у Дубровнику|Дубровнику]]) су међутим то недвосмислено били и гласно истицали, а Хрвати католици додуше признају њихово постојање, али само као привремено и "политичко опредељење". Вук Караџић се међутим половином 19. века неуморно бавио историјом, језиком и обичајем "Срба сва три закона".<ref>Вук Ст. Караџић: "Ковчежић за историју, језик и обичаје Срба сва три закона", Беч 1849.</ref> Ђуро Даничић је своју књигу "Српска граматика", објављену на латиници у Београду 1864. године наменио (како пише у предговору) '''Србима западне цркве'''.<ref>Ђуро Даничић: "Српска граматика", трећи део, Београд 1864.</ref>
 
Срба католика је било много у Далмацији, Славонији, Босни и Албанији (као територији), од средњег века.
 
На простору Албаније, у тзв. Скадарској Крајини, у 19. веку један део се називао "Шестине", који су чинила 10 села, са становништвом искључиво "(по)арнаућеним" Србима католицима, који говоре арнаутски.<ref>"Дело", Београд 1894. године</ref>
Руски историчар и путописац [[Александар Гиљфердинг]] је још половином 19. века указао шта је проблем у вези са Србима католицима. Из свог искуства је одредио њихов идентитет, за шта би му православна црква и те како дала за право. По њему (нажалост): ''Србин католик одбацује све српско као православно и не зна за српску отаџбину, за српску старину. Он има само ужу, провинцијалну отаџбину; он каже за себе да је Босанац, Херцеговац, Далматинац, Славонац према области у којој се родио. Католик не каже за свој језик да је српски, него босански, далматински, славонски итд. Католик не уме да свој језик назове својим именом, јер он нема отаџбине, нема општега имена. Осим своје тесне области, он има само једну отаџбину - римокатоличку цркву.''<ref>"Дело", Београд 1. јануар 1912.</ref>
 
Прелаз Срба католика (Шокаца) у православље, као "враћање у прадедовску веру" у селу [[Сантово|Сантову]] догодио се почетком 20. века је значајан доказ.<ref>"Босанска вила", Сарајево 1899. године</ref>
=== Дубровачка српска ствар ===
 
=== Католички Срби у Дубровнику ===
Око [[1880]]. године<ref>"Нова искра", Београд 1900.</ref> јавио се спонтано јак [[Дубровачки српско-католички покрет|српски покрет у Дубровнику]], који је објединио Србе православце (малобројне) и католике. То је био део једног већег, Далматинског покрета усмереног против одрођавања. Ту се створило католичко Српство. Сматрали су дубровачки Срби да '''ако је околина Дубровачка прешла на католицизам, није престала бити српском''', "јер башка вјера а башка народност". Стари породични српски корени у Дубровнику су тада оживели и ојачали, јер им је приступила омладина.<ref>"Дабро-босански источник", Сарајево 1889. године</ref> "Српску ствар" носили су са одушевљењем на својим плећима, уз старе племиће - просвећени жупници, књижевни радници и новинари, образовани омладинци. Дум [[Иван Стојановић]] угледни католички свештеник и историчар дубровачки се први јавно изјаснио да је Србин католичке вере. Он ће својим говорима и написима бранити српско становиште.<ref>"Нова искра", Београд 1900. године</ref> На изборима 1890. године "Српска странка" ће преузети власт у граду, и владати пуну деценију. Када су 1940. године Дубровчани, Др Милан Решетар и сликар Марко Мурат изабрани за праве чланове СКА у Београду, професор Решетар се јавно захвалио. Његове су биле речи<ref>"Дубровник", Дубровник 6. март 1940.</ref>: ''али се веселим, вјерујте ми, ради нашега Дубровника више неголи ради себе, а особито ми је мило што је та иста почаст дата г. Марку Мурату - још једном Дубровчанину из броја старих бораца Срба католика, који изумиремо''.
 
У коренсподенцији са критичарем др Миланом Шевићем током 1932, Мурат се жали да православни Срби не признају католичке Србе за ”праве Србе” због њихове конфесије.<ref>{{Cite journal|last=Bozic|first=Sofija|date=2014-01-01|title=Umetnost, politika, svakodnevica - tematski okviri prijateljstva Marka Murata i Milana Sevica|url=https://www.researchgate.net/publication/287693559_Umetnost_politika_svakodnevica_-_tematski_okviri_prijateljstva_Marka_Murata_i_Milana_Sevica|journal=Prilozi za knjizevnost i jezik, istoriju i folklor|pages=203–217|doi=10.2298/PKJIF1480203B}}</ref> [[Гуштерица]] је био један од првих српских листова у Дуборвнику.
 
Српска православна црква је својом бригом о народуТрадиционално, као некада једини ауторитет штитећи исконску веру и историјски континуитет исте одвојила и отуђила. Знало се за '''српски народ''' ије изведено од тога завезивано православље, -као '''српскусрпска веру'''.<ref>"Срђ", Дубровник 31. јануар 1902. године</ref> Постојала је пракса код православних народа, међу којима и Срба да су ''потчињавали своју цркву начелу народности, и кад изгубише своју државу.'' Срби су попут других ''употребљавали православну цркву за консолидовање своје народности.'' Дошло је до употребе цркве као оружја против "разрођења". Само је такво изграђено српско православље успело да очува народна предања и обичаје. Типичан примјер у том смислу је патријархат који је обновио [[Мехмед-паша Соколовић]], чији је циљ консолидација Срба на њиховој земљи - [[босански еjалет|босанског еjалета]]. Нешто касније, током [[дуги рат|дугог рата]], други католички Србин, наиме [[Мавро Орбини]] (рођен је у [[Дубровник]]у [[1563]]., у трговачкој породици пореклом из [[Котор]]а), покушао је да консолидира [[Јужни Словени|јужне Славене]] на основу њихове славне прошлости и краљевстава. Сврха окупљања је транспарентна - католичка победа над Турцима.
 
Срби католици интелектуалци (попут фра [[Андрија Качић Миошић|Андрије Качића]]) су, да би превазишли изопштеност од својих корена, форсирали појам '''Словинство''', као замишљени народни кров, под који су лакше могли стати Срби свих вероисповести.<ref>"Стражилово", Нови Сад 1886. године</ref> Јадали су се крајем 19. века умни Срби у Дубровнику: ''наша је највећа несрећа што смо вером растављени''.<ref>"Застава", Нови Сад 10. март 1893. године</ref> Положај Срба католичке вере до сада није одређен, чак се и тенденциозно оспорава из идеолошких разлога. Наука је одавно по питању идентитета Срба затајила.
 
ПојаваЗа српскипојаву покретсрпског покрета у 19. веку у Дубровнику је постојао дубоки историјски разлог. Земљама Дубровачке Републике су ходили и српски зборили Иван Гундулић и Андрија Качић Миошић. У 19. веку ове земље биле су дом Валтазара Богишића и Милана Решетара.
 
=== Сплитска епизода ===
Срби католици су у Сплиту покренули [[1883]]. године [[Драшков рабош (лист)|Драшков Рабош]], као хумористичко-политички лист. Текстови су углавном излазили на латиници, а мање на ћирилици. Две године касније, 1885. од броја 34. ћирилица је постала доминантна, над латиницом. Лист се иначе бавио одбраном Срба, а то је погађало Хрвате, па и државну власт која је почела да га ограничава. Отварао је "Драшко" многа питања која су сметала режиму, а по њему се иза написа, крио панславизам, протежирање православља и Русије, уједињење Срба свих вероисповести а што значи "велеиздаја". Па су 1887. године ухапшени власник [[Јово Метличић]] и одговорни уредник [[Викентије Бутијер]], а и штампарија затворена као и њен власник.<ref>"Дело", Београд 1.јануар 1907. године</ref> Тек јуна 1888. кренуо је судски процес против Метличића и Бутијера, по очигледно политичкој кривици. Али оптужене је бранио истакнути Србин католик, др [[Игњат Бакотић]], који је изврсном аргументацијом подвргао строгој критици "политички рат против Срба и Хрвата". Судска порота је ослободила оптужене кривице, али полет народни био је дакако сапет. Адвокат Бакотић ће наставити да развија српско-католички покрет у Далмацији, те у Сплиту оснива 1898. године родољубиво "Српско братство".
 
== Питање очувања етничког идентитета ==
== Докази ==
МогућеИз угла очувања етничког идентитета, могуће је говорити о три типа Срба католика:
Прелаз Срба католика (Шокаца) у православље, као "враћање у прадедовску веру" у селу [[Сантово|Сантову]] почетком 20. века је значајан доказ.<ref>"Босанска вила", Сарајево 1899. године</ref>
# Оном који је био вјеран свом српском националном осјећању и конфесионалном католичком припадању;
# Србима који су под разним околностима напустили своје православље и приступили католицизму;
# Трећи тип Срба католика створен је између 1945. и 1997. године и његово стварање још је у току. Он је постајао женидбеним или удадбеним поступком, гдје је увијек српска страна била на губитку, разлозима напредовања у каријери или неким другим. Такви православни Срби сада прије постају католици неголи је то било раније, а поготово прије постају од Срба — Хрвати.
 
Други тип Срба католика који никада нису имали своју било коју српску организацију или институцију, који строго крију своје српско поријекло и у бијесу расне и вјерске мржње чине. Као [[Анте Старчевић]]. <ref>[https://www.zapadnisrbi.com/images/PDF/Svetozar-Borak-Srbi-Katolici.pdf Светозар {{sfn|Борак; СРБИ КАТОЛИЦИ]</ref>|1998|p=}}
 
== Пописи становништва ==
* [[Матија Петар Катанчић]], професор Универзитета у Пешти,
* проф. др [[Миља Радан]], (рођ. 1954) професор универзитета у Темишвару
 
== Види још ==
* [[Историја Барске надбискупије]]
 
== Референце ==
== Литература ==
{{refbegin|2}}
* {{Cite journal|ref=harv|last=Andrić|first=Stanko|title=Saint John Capistran and Despot George Branković: An Impossible Compromise|journal=Byzantinoslavica|year=2016|volume=74|issue=1-2|pages=202-227|url=http://www.academia.edu/34480630/Saint_John_Capistran_and_Despot_George_Brankovi%C4%87_An_Impossible_Compromise}}
* {{Cite book|ref=harv|last=Antunović|first=Ivan|authorlink=Иван Антуновић|title=Razprava o podunavskih i potisanskih Bunjevcih i Šokcih u pogledu narodnom, vjerskom, umnom, gradjanskom i gospodarskom|year=1882|location=Beč|url=https://archive.org/download/razpravaopoduna00antugoog/razpravaopoduna00antugoog.pdf}}
* {{Cite book|ref=harv|last1=Благојевић|first1=Милош|authorlink1=Милош Благојевић|last2=Спремић|first2=Момчило|authorlink2=Момчило Спремић|chapter=Слом Црнојевића|title=Историја српског народа|volume=2|location=Београд|publisher=Српска књижевна задруга|year=1982|pages=414-430|url=https://books.google.com/books?id=0ugJAQAAIAAJ}}
* {{Cite book|ref=harv|last=Божић|first=Иван|author-link=Иван Божић|chapter=Потискивање православља|title=Историја српског народа|volume=2|year=1982|location=Београд|publisher=Српска књижевна задруга|pages=278-288|chapter-url=https://books.google.com/books?id=0ugJAQAAIAAJ}}
* {{Cite book|ref=harv|last=Борак|first=Светозар|title=Срби католици|year=1998|location=Нови Сад-Београд|publisher=Српско друштво Др Јован Рашковић; Српско културно друштво Зора|url=https://bookswww.googlezapadnisrbi.com/books?id=images/PDF/Svetozar-9tcHAAACAAJBorak-Srbi-Katolici.pdf}}
* {{Cite book|ref=harv|last1=Bubalo|first1=Đorđe|author-link1=Ђорђе Бубало|last2=Mitrović|first2=Katarina|last3=Radić|first3=Radmila|author-link3=Радмила Радић|title=Jurisdikcija Katoličke crkve u Sremu|year=2010|location=Beograd|publisher=Službeni glasnik|url=https://www.academia.edu/44629798}}
* {{Cite journal|ref=harv|last=Гавриловић|first=Славко|authorlink=Славко Гавриловић|title=О унијаћењу и покатоличавању Срба у Хрватској, Славонији и Угарској (XIII-XIX век)|journal=Зборник о Србима у Хрватској|volume=3|year=1995|pages=7-44|url=https://books.google.com/books?redir_esc=y&hl=sr&id=UbxFAAAAMAAJ}}
* {{Cite book|ref=harv|last=Гавриловић|first=Славко|authorlink=Славко Гавриловић|chapter=Унијаћење Срба у Хрватској, Славонији и Барањи (XVI-XVIII век)|title=Српски народ ван граница данашње СР Југославије од краја XV века до 1914. године|year=1996|location=Београд|publisher=Завод за уџбенике и наставна средства|pages=37-47|chapter-url=https://books.google.com/books?id=VKbtLQAACAAJ}}
* {{Cite book|ref=harv|last=Живковић|first=Тибор|authorlink=Тибор Живковић|year=2004|title=Црквена организација у српским земљама: Рани средњи век|location=Београд|publisher=Историјски институт САНУ, Службени гласник|url=https://books.google.com/books?id=Z9mfAAAAMAAJ}}
* [[Јован Живојновић]]: "Крашовани (Карашани, Карашавци): белешке, народни обичаји и примери језика", Нови Сад 1907. године
* {{Cite book|ref=harv|last=Иванић|first=Иван|authorlink=Иван Иванић|title=Буњевци и Шокци у Бачкој, Барањи и Лици (историја, етнографија, култура, друштво, бројно и привредно стање, етничке особине)|year=1899|location=Београд|url=https://archive.org/download/bunjeviciokciub00ivangoog/bunjeviciokciub00ivangoog.pdf}}
* {{Cite journal|ref=harv|last=Јевтић|first=Атанасије|authorlink=Атанасије Јевтић|title=О унијаћењу на територији Српске православне цркве|journal=Теолошки погледи|year=1991|volume=24|issue=1-4|url=https://teoloskipogledi.spc.rs/files/pdfs/1991/1-4/131-146.pdf|pages=131-146}}
* {{Cite book|ref=harv|last=Коматина|first=Ивана|title=Црква и држава у српским земљама од XI до XIII века|year=2016|location=Београд|publisher=Историјски институт|url=https://books.google.com/books?id=MaOADgAAQBAJ}}
* {{Cite book|ref=harv|editor-last=Лађевић|editor-first=Петар|title=Етноконфесионални и језички мозаик Србије|year=2014|location=Београд|publisher=Републички завод за статистику|url=http://pod2.stat.gov.rs/ObjavljenePublikacije/Popis2011/Etnomozaik.pdf}}
* {{Cite book|ref=harv|last=Радонић|first=Јован|authorlink=Јован Радонић|title=Римска курија и јужнословенске земље од XVI до XIX века|year=1950|location=Београд|publisher=Научна књига|url=https://books.google.com/books?id=uQ5nAQAACAAJ}}
* {{Cite book|ref=harv|last=Пузовић|first=Владислав|title=Црквене и политичке прилике у доба Великог раскола 1054. године|year=2008|location=Београд|publisher=Хришћански културни центар|url=https://books.google.com/books?id=v1VMygAACAAJ}}
* {{Cite book|ref=harv|last=Радонић|first=Јован|authorlink=Јован Радонић|title=Римска курија и јужнословенске земље од XVI до XIX века|year=1950|location=Београд|publisher=Научна књига|url=https://books.google.com/books?id=uQ5nAQAACAAJ}}
* {{Cite book|ref=harv|last=Siecienski|first=Anthony Edward|year=2009|title=The Filioque: History of a Doctrinal Controversy|location=Oxford-New York|publisher=Oxford University Press|url=https://books.google.com/books?id=auT8VbgOe48C}}
* Никола Тоља: "Дубровачки Срби католици: истине и заблуде", Дубровник 2011. године
* {{Cite journal|ref=harv|last=Ћирковић|first=Сима|authorlink=Сима Ћирковић|title=Archiepiscopus Craynensis|journal=Историјски записи|year=2000|volume=73|issue=1-2|pages=47-54|url=https://books.google.com/books?id=La9pAAAAMAAJ|pages=47-54}}
{{refend}}