Александар II Николајевич — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
Додат наслов о почетку владавине, поднаслов о наставку Кримског рата и опсади Севастопоља. |
Додат поднаслов о рату на Кавказу, уз референце. |
||
Ред 96:
15. марта 1855. године на Бечкој конференцији почели су преговори о миру, који су се завршили без резултата, услед неслагања око питања ревизије трактата о мореузима 4. јуна 1855. године.<ref name=":5">{{Cite book|title=Александр I и его время, книга 1|last=Толмачев|first=Евгений|publisher=Терра-книжный клуб|year=1998|isbn=5-300-02052-4|location=Москва|pages=128}}</ref>
=== Последње
Војна дејства у Севастопољу су се наставила. Савезничка војска се повећала на 120 000 војника (80 000 Француза, 15 000 Енглеза и 25 000 Турака). Непријатељ је користио тешку артиљерију, чија је количина стално расла. 7. марта је приликом опсаде Камчатског утврђења погинуо шеф одбране Малаховог кургана контра-адмирал Владимир Иванович Истомин.<ref name=":5" />
Ред 112:
На тај начин, након 11 месеци, завршила се опсада Севастопоља. Без обзира на изузетно тешке услове, недостатак људства, муниције, хране, транспортних средстава, слабу организацију медицинске помоћи, севастопољски гарнизон успео је да издржи против огромне војске 349 дана, избацивши из строја 73 000 непријатељских војника, не рачунајући болесне и преминуле од последица болести. Руска војска изгубила је око 102 000 људи.<ref>{{Cite book|title=Александр II и его время, книга 1|last=Толмачев|first=Евгений|publisher=Терра-книжный клуб|year=1998|isbn=5-300-02052-4|location=Москва|pages=135}}</ref>
Наполеон III је маштао о крупном прекрајању руских граница и о изменама европског поретка које би му омогућиле да припоји леву обалу Рајне. Његови планови укључивали су обнову Пољске, Черкезије, повратак Финске Шведској, али и почетак цепања Аустрије- издвајање из ње независне Мађарске, замена Ломбардије и Венеције за Дунавске кнежевине и још тога. Амбиције императора нису се поклапале са његовим могућностима. Режим, настао као резултат преврата, није могао себи да дозволи превише дуг и тежак рат. Расположење француског друштва искључивало је могућност даље активне сарадње Француске и Британије и влада није могла да на то не узме у обзир. У јесен 1855. године. Наполеон III је у разговорима са страним дипломатама почео да говори о одвратности које у њему изазива неизбежна суровост рата. Не одричући се својих планова, почео је да размишља о могућности њиховог макар и делимичног остварења путем преговора на мировном конгресу, који би обавезно морао да се састане у Паризу и уништи систем настао у Бечу 1815. године. Међутим, рат се настављао. Достигнућа савезника унеколико су неутралисана дешавањима на Закавказју и у Малој Азији.<ref name=":6">{{Cite book|title=История внешней политики Российской империи. 1801-1914. Внешняя политика императоров. Том 3|last=Айрапетов|first=Олег|publisher=Кучково поле|year=2018|isbn=978-5-9950-0905-4|location=Москва|pages=34}}</ref>
=== Рат на Кавказу ===
У пролеће 1855. године генерал Муравјев је прешао у офанзиву. У лето исте године, руска војска је блокирала Карс, који је имао изузетно важан значај за становнике Мале Азије, имајући улогу симбола читавог региона. У почетку дејства руске војске на том делу ратишта нису много бринули савезничку команду. Правилна опсада те тврђаве захтевала је успостављање линије дуге 50 врста, за шта Муравјев није имао довољно људства. Линија одбране се знатно продужила у односу на 1828. годину. Противник је научио лекцију из Пашкевичевих јуриша и није штедео средства на утврђивање узвишица ван зидина старе тврђаве. Савезници су планирали удар на Тифлис од стране турске војске из Абхазије и окруживање руске војске у Малој Азији. Планирано је да се у рејону Тифлиса изврши обједињавање са горским добровољцима и потискивање Руса из Мале Азије. Блокада Карса текла је успешно, покушају каравана са храном да се пробију до тврђаве сасецани су, некад чак и под самим зидинама тврђаве, која је имала залихе хране за 40 дана и чији је гарнизон бројао 13 221 војника.<ref>{{Cite book|title=История внешней политики Российской империи. 1801-1914. Внешняя политика императоров. Том 3|last=Айрапетов|first=Олег|publisher=Кучково поле|year=2018|isbn=978-5-9950-0905-4|location=Москва|pages=35}}</ref>
По успостављању блокаде и појаве назнака хладноће, у тврђави су почели епидемија и дезертерство. Већ средином августа из града су у руски логор свакодневно бежали како војници, тако и башибозлуци и цивили. Покушај пробоја у Ерзурум од стране 2500 турских војника, завршио се потпуним неуспехом. Већ у септембру од последица глади падало је на стотине турских коња, а број избеглица растао је из дана у дан. Главнокомандујући тврђавом, британски пуковник Вилијамс, одржавао је дисциплину унутар тврђаве строгим казненим мерама и ширењем вести о скорој помоћи. Између осталог, забранио је турским војницима да секу главе заробљеницима, што их је веома изненадило. Међутим, та забрана је замењена докрајчивањем рањених и услед своје суровости Турци нису изазивали симпатије британских команданата. Постепено, нада је почела да напушта браниоце Карса. Гладовању се убрзо придружила и хладноћа. Већ у септембру почело је захлађење, што је утицало и на логор нападача. У руској војсци су се појавили први знаци колере. Како би онемогућио поправљање ситуације у корист бранилаца Карса, Муравјев је наредио да предстраже задржавају избегле и након испитивања да их врате назад. Изузетак се правио једино када су у питању хришћани, које су слали у руски логор.<ref name=":6" />
Према турским плановима, помоћ опсађенима је требало да стигне из Аџарије. 14. септембра је у Батум стигао Омер-паша Латас са 8000 људи. Бројност одреда ускоро се повећала до 25 000. Велике наде турска команда је полагала на Абхазију. Њен кнез М.Г. Шервахидзе видевши колико су Турци ојачали, ипак није изгубио веру у руске снаге. С озбиром на то да је био веома опрезан човек, чинио је све што је могао како би седео на две столице. Међутим, Турци нису успели да остваре оно што су замислили. Черкеска племена одбијала су да се потчине Турцима, а камо ли Британцима и Французима. Више успеха имали су британски официри, који су веома активно радили у позадини опсађеног Карса, под Ерзурумом. Њима је чак било дозвољено да обећају локалним хришћанима да ће у будућности бити равноправни у правима са Турцима. Другог начина за ефикасно организовање радова на изградњи утврђења није било.<ref>{{Cite book|title=История внешней политики Российской империи. 1801-1914. Внешняя политика императоров. Том 3|last=Айрапетов|first=Олег|publisher=Кучково поле|year=2018|isbn=978-5-9950-0905-4|location=Москва|pages=36}}</ref>
Вест о искрцавању Омер-паше стигла је у Карс готово истовремено с вешћу о паду Севастопоља. Гарнизон тврђаве је ликовао и његово морално стање се прилично побољшало. Те новости утицале су на одлуку Муравјева да се одрекне првобитног плана да присили тврђаву на предају путем опсаде. Плашећи се опасности из позадине и желећи да поправи утисак које су изазвале вести о савезничким успесима на Криму, Муравјев је решио да убрза ток догађаја, при чему је морао да узме у обзир и колебања Техерана. У руски логор под Карсом стигле су вести о искрцавању Енглеза у Персијском заливу. Осим тога, на његову одлуку утицала је и чињеница да су сви генерали, команданти пукова и батерија, као и војска, желели да се крене у јуриш тврђаве. Одлука о томе донета је 27. септембра.<ref>{{Cite book|title=История внешней политики Российской империи. 1801-1914. Внешняя политика императоров. Том 3|last=Айрапетов|first=Олег|publisher=Кучково поле|year=2018|isbn=978-5-9950-0905-4|location=Москва|pages=36-37}}</ref>
29. септембра 1855. године почео је јуриш. У почетку напад се успешно развијао, руска артиљерија је одлично деловала и освојена је прва линија утврђења противника. Успех јуриша зависио је од ефекта изненађења. Међутим, Вилијамс је држао гарнизон у стању сталне бојне готовости, већи део његове пешадије налазио се на положајима, што је несумњиво помогло Турцима да одрже одбрану. Посебно ефикасно деловали су турски артиљеристи и њихово ватрено оружје. Руска војска је ишла напред, не водећи рачуна о губицима, што се одразило на резултат напада. Турски гарнизон је одбио руски јуриш, уз велике губитке. Убијено је 74, а рањено и контузовано 174 официра и 4 генерала. Број обичних војника који су изгубили живот износио је 2278, а рањених и контузованих било је 4784, док је њих 164 нестало без трага. Из строја је избачена готово половина армије. Укупни губици противника нису прелазили 2000 људи. Међутим, руска војска је пред јуриш у свом логору успоставила покретну болницу, што је битно олакшало катастрофалну ситуацију после напада. Кроз неколико дана рањене су почели да евакуишу у Александропољ. Захваљујући веома пажљивом и брижном односу према рањеницима, руска војска је успела да избегне велике санитарне губитке.<ref>{{Cite book|title=История внешней политики Российской империи. 1801-1914. Внешняя политика императоров. Том 3|last=Айрапетов|first=Олег|publisher=Кучково поле|year=2018|isbn=978-5-9950-0905-4|location=Москва|pages=37}}</ref>
Кључни допринос одбрани Карса дао је пуковник Вилијамс, који је, у знак захвалности, унапређен од стране султана у чин дивизијског генерала, што је изазвало ликовање у Цариграду, Паризу и Лондону. На руску армију, неуспешан јуриш произвео је најтежи могући утисак. Вилијамс је био уверен да ће Муравјев неизоставно морати да се повуче и да ће се његово повлачење завршити поразом приликом сусрета са војском Омер-паше. Међутим, Турци су, иако одушевљени привременим успехом, брзо пали у очајање када су видели упорност са којом је настављена блокада. На резерве хране више нису могли да рачунају. Муравјев је схватио своју грешку и био је чврсто решен да је исправи и доведе опсаду тврђаве до краја. Он је одмах поправио снабдевање војске и повлачење рањеника, што је добро утицало на морал војника. У пустињској области, лишеној ма каквих шумских површина, никао је град са топлим дрвеним касарнама и коњушницама, а војници су добили зимску униформу и вунене капуте. Ово се показало као врло правовремена одлука јер је провођење зиме у шаторима већ било немогуће. Као резултат Муравјевљевих мера, значајно је смањен број оболелих, а колера је сасвим нестала.<ref>{{Cite book|title=История внешней политики Российской империи. 1801-1914. Внешняя политика императоров. Том 3|last=Айрапетов|first=Олег|publisher=Кучково поле|year=2018|isbn=978-5-9950-0905-4|location=Москва|pages=38}}</ref>
Блокада Карса је поново успостављена. У граду је недостајало свега, између осталог и дрва за огрев. Читав кварт дрвених кућа је расформиран, но ни те залихе нису дуго трајале. Услед смањења војничких следовања у храни драстично се повећала смртност од глади и хладноће. Вилијамс је отпустио тешко рањене руске заробљенике, што је оставило веома јак утисак на Турке. Међутим, то није спасло гарнизон, који је сваке ноћи имао по неколико десетина дезертера. Одбегле војнике Руси су слали у логор за војне заробљенике, добровољце су пуштали кућама, а цивиле су хранили и враћали назад ради доказивања тога да се они неће светити незаштићеним људима, како су тврдили официри из Вилијамсовог штаба, што је додатно повећало број избеглих.<ref>{{Cite book|title=История внешней политики Российской империи. 1801-1914. Внешняя политика императоров. Том 3|last=Айрапетов|first=Олег|publisher=Кучково поле|year=2018|isbn=978-5-9950-0905-4|location=Москва|pages=38-39}}</ref>
Почетком октобра, Турци су покушали да деблокирају Карс из Трапезунта, где се искрцао њихов корпус од 12 000 војника. Међутим, руска војска је зауставила њихово кретање према тврђави. Добивши вести о неуспелом јуришу, Омер-паша је отпочео напад на Кутаис. Турски главнокомандујући није журио. Његова војска од 20 000 људи и 37 тиоива сукобила се са Гуријским одредом кнеза Багратиона-Мухранског, који је, заједно са добровољцима, бројао 9000 људи и 28 топова, при чему снаге његове снаге нису биле сконцентрисане на једном правцу. У тим условима, Багратион-Мухрански је желео да избегне одлучујућу битку, не дајући иницијативу противнику. По његовом наређењу, систематски су се уништавали путеви и мостови, утврђивала су се села и у шумама успостављале блокаде. Турци су поново почели да зову имама Шамила на деловање. Султан му је обећао да ће му после заузимања Тифлиса предати владавину над Закавказјем. Омер-паша је дошао у Сухум, где је покушао да придобије Абхасце и њихове старешине. По његовом наређењу, Турци су за све производе плаћали новцем. Омер-паша је брзо прешао на дела, започевши напад на Тифлис (тада престоницу кавкаског намесника). 25. октобра 1855. године дошло је до битке на реци Ингури, где је турску војсу од скоро 20 000 војника, наоружаних најбољим ватреним оружјем, задржао руски одред од 2000 војника. Битка је била веома жестока. Кнез Багратион-Мухрански је у последњем трентуку лично повео козаке у контранапад, што је приморало Турке да зауставе напад- помислили су да је Русима стигло појачање.<ref>{{Cite book|title=История внешней политики Российской империи. 1801-1914. Внешняя политика императоров. Том 3|last=Айрапетов|first=Олег|publisher=Кучково поле|year=2018|isbn=978-5-9950-0905-4|location=Москва|pages=39-40}}</ref>
Кнез Багратион-Мухрански није имао поверења у добровољце, чији се велики део разбежао након битке. Сматрао је да је боље да се повуче. 7. новембра Турци су заузели Зугдиди, престоницу Мингрелије. Међутим, нису наишли на очекивано радостан дочек. Удовица кнегиња Јекатерина Дадиани, била је жена јаке воље. Из тих разлога, напад на Тифлис се показао много тежим јер није дошло до лаког удара по огољеном крилу Кавкаске армије. Своју улогу одиграли су и велики губици под реком Ингури. 25. новембра, тачно месец дана након битке, турска офанзива је заустављена. Турски успех на реци Ингури оставио је веома јак утисак у Мингрелији. Људи су масовно бежали пред њиховом војском. Омер-паша је покушао да успостави ред у Зугдидију. Забранио је пљачкање, а црква у граду је стављена под заштиту. Упркос томе, неколико стотина добровољаца-башибозлука из Абхазије је почело да врши масакр над сељацима и отима децу, коју су слали ради продаје у Сухум. У Имеретију је, такође, дошло до панике.<ref>{{Cite book|title=История внешней политики Российской империи. 1801-1914. Внешняя политика императоров. Том 3|last=Айрапетов|first=Олег|publisher=Кучково поле|year=2018|isbn=978-5-9950-0905-4|location=Москва|pages=40-41}}</ref>
Ради појачања Гуријског одреда, Муравјев је послао Багратион-Мухранскому све слободне снаге и објавио мобилизацију добровољаца. Колебање становништва Мингрелије је преброђено када су на челу добровољаца видели своју кнегињу и њену децу. У шумовитим планинама, мингрелијски добровољци су пружили турцима веома жесток отпор. Предлоге савезника о независној Мингрелији кнегиња је игнорисала, при чему није била одушевљена дејствима Багратиона-Мухранског у вези са уништавањем путева ради онемогућавања кретања Турака. Гуријци и Имеретинци су били веома чврсти када је у питању оданост Русији. Становништво Грузије се латило оружја и, такође, помагало Русима. Што се тиче Черкеза, они су послали Омер-паши свега 11 војника и то је било све. Турци су били принуђени да се зауставе. Лоши путеви, киша, блато, епидемије грознице и тифуса искључивале су могућност брзог кретања Турака. Из истих разлога, у њихово брзо кретање није веровао ни Муравјев. Сам пут који је изабрао Омер-паша уверио је генерала да Турци покушавају да га одвуку од опсаде обичном демонстрацијом. Локални услови су, такође, искључивали могућност стварања реалне претње Тифлису. Услед свега тога, Муравјев је продужио опсаду.<ref>{{Cite book|title=История внешней политики Российской империи. 1801-1914. Внешняя политика императоров. Том 3|last=Айрапетов|first=Олег|publisher=Кучково поле|year=2018|isbn=978-5-9950-0905-4|location=Москва|pages=41-42}}</ref>
Омер-паша се зауставио на 25 врста од Кутаиса, где се скупило око 28 000 руских војника кнеза Багратиона-Мухранског, што је било сасвим довољно за заустављање Турака. Међутим, Омер-паша није журио. Лази, војници из Сирије и Анадолије покушавали су да се извуку из тврђаве и оду кући. 15. новембра тврђава је капитулирала. Пре предаје Турци су почели да уништавају своје залихе муниције пуцајући у празно. Падом Карса нестали су остаци Анадолске армије, која је у јуну бројала до 30 000 војника. Предало се 8677 војника, 6500 редифа и добровољаца пуштено је кућама, 8500 је погинуло за време опсаде, 2000 је пребегло Русима, 2000 се налазило у болницама и само 3000 је успело да допре до Ерзурума. Официрима је, на огромну радост Вилијамса, враћено њихово лично наоружање. Према заробљеницима руска војска се опходила веома пажљиво. За начелника Карске области постављен је пуковник Лорис-Меликов, чији је главни задатак био да помогне гладнима и организује снабдевање града храном, што у том тренутку није било нимало лако. На пијацама је царила скупоћа, а снежна зима је онемогућавала сређивање снабдевања. Такође, било је много жалби Турака и Јермена на рачун Курда и Карапаха. Било је неопходно поново успоставити ред. <ref>{{Cite book|title=История внешней политики Российской империи. 1801-1914. Внешняя политика императоров. Том 3|last=Айрапетов|first=Олег|publisher=Кучково поле|year=2018|isbn=978-5-9950-0905-4|location=Москва|pages=42-44}}</ref>
Заузимање Карса и уништење Анадолске армије нису били једини успеси Муравјева. 25. новембра турски главнокомандујући је изненада променио план деловања. Артиљерија, са изузетком брдске, понтонски парк и сва тешка опрема у највећој журби послати су назад, за Техур, где су, са искључењем позадине, кренуле и главне турске снаге. Неуспешни напад, журно повлачење кроз једва проходно блато, довели су до крајњег растројства сва превозна средства турске војске. Људи су услед недостатка хране, топле одеће и обуће били потпуно исцрпљени. Разлог таквог понашања Омер-паше била је вест о предаји Карса. По речима Муравјева, сада Карс више није зависио од Омер-паше, већ Омер-паша од Карса. У тврђави је остављен невелики руски гарнизон, док је основни део војске одведен у зимски логор. Ускоро, Турци су се повукли до обале Црног мора. За њима се дала у потеру малобројна руска коњица. Пад Карса представљао је озбиљан савезнички пораз, који је краљица Викторија окарактерисала као "праву срамоту".<ref>{{Cite book|title=История внешней политики Российской империи. 1801-1914. Внешняя политика императоров. Том 3|last=Айрапетов|first=Олег|publisher=Кучково поле|year=2018|isbn=978-5-9950-0905-4|location=Москва|pages=44-45}}</ref>
== Политички ангажман ==
| |||