Александар II Николајевич — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
Додат поднаслов о рату на Кавказу, уз референце. |
Додата 2 поднаслова о завршетку Кримског рата и Мировном конгресу у Паризу уз референце. |
||
Ред 139:
Заузимање Карса и уништење Анадолске армије нису били једини успеси Муравјева. 25. новембра турски главнокомандујући је изненада променио план деловања. Артиљерија, са изузетком брдске, понтонски парк и сва тешка опрема у највећој журби послати су назад, за Техур, где су, са искључењем позадине, кренуле и главне турске снаге. Неуспешни напад, журно повлачење кроз једва проходно блато, довели су до крајњег растројства сва превозна средства турске војске. Људи су услед недостатка хране, топле одеће и обуће били потпуно исцрпљени. Разлог таквог понашања Омер-паше била је вест о предаји Карса. По речима Муравјева, сада Карс више није зависио од Омер-паше, већ Омер-паша од Карса. У тврђави је остављен невелики руски гарнизон, док је основни део војске одведен у зимски логор. Ускоро, Турци су се повукли до обале Црног мора. За њима се дала у потеру малобројна руска коњица. Пад Карса представљао је озбиљан савезнички пораз, који је краљица Викторија окарактерисала као "праву срамоту".<ref>{{Cite book|title=История внешней политики Российской империи. 1801-1914. Внешняя политика императоров. Том 3|last=Айрапетов|first=Олег|publisher=Кучково поле|year=2018|isbn=978-5-9950-0905-4|location=Москва|pages=44-45}}</ref>
=== Завршетак рата и његове последице ===
Савезнички неуспеси на војном плану надокнађени су политичким успесима. 21. новембра 1855. године дошло је до потписивања одбрамбеног савеза између Шведске, Британије и Аустрије. У тајном додатку споразуму Стокхолм се обавезао да започне припрему за отпочињање војних дејстава у Финској, ради чега је требало да се 1856. године у Шведској сконцентрипе 165 000 шведских, норвешких, британских, француских и чак данских војника. Тешко је рећи колико је овај план био остварљив, али је сигурно да је северозападни фронт постајао све већа опасност по Русију. До провере његове остварљивости није дошло, највише због чврсте решености Француске да склопи мир, те није била заинтересована за ширење ратних дејстава на друге делове Русије. Док је британска дипломатија у Шведској припремала тло за кампању 1856. године, француска дипломатија је у Бечу чинила напоре како до ње не би дошло. Аустријски посланик у Британији је известио своју владу да Наполеон III жели мир и да, из тих разлога, сматра улазак Аустрије у рат најбржим начином за његово постизање.<ref>{{Cite book|title=История внешней политики Российской империи. 1801-1914. Внешняя политика императоров. Том 3|last=Айрапетов|first=Олег|publisher=Кучково поле|year=2018|isbn=978-5-9950-0905-4|location=Москва|pages=45}}</ref>
Британска влада је, добивши информацију о промени позиције Шведске и Аустрије, 6. децембра 1855. године послало у Париз и Беч пројекат будућег мировног споразума, који се састојао из 5 услова:
# Укидање руског покровитељства над Влашком и Молдавијом и његова замена колективним покровитељством великих сила, уз очување права и привилегија претходно наведених двеју земаља и сизеренства султана. Стварање новог одбрамбеног система двеју кнежевина и стварање нове границе у Бесарабији.
# Слобода пловидбе на Дунаву, подразумевајући право великих држава да на ушћу Дунава имају један или два лака војна брода ради очувања таквог режима пловидбе.
# Неутрализација Црног мора- уништење свих утврђења и морнаричког арсенала на његовој обали. Ограничење количине војних бродова приобалних држава, уз искључиво коришћење лаких војних бродова чији ће број бити договорен касније. Море се проглашава отвореним за трговачко морепловство. Војним бродовима приступ Црном мору није дозвољен и овај принцип се обезбеђује затварањем Босфора и Дарданела за бродове са војном заставом.
# Права и олакшице хришћанског становништва Османског царства морају се обезбедити без нарушавања независности и достојанства турске владе, уз учешће свих великих држава, укључујучи и Русију.
# Зараћене стране дају себи за право најављивање на општу корист Европе посебне услове мира (поред 4 претходно наведена).<ref>{{Cite book|title=История внешней политики Российской империи. 1801-1914. Внешняя политика императоров. Том 3|last=Айрапетов|first=Олег|publisher=Кучково поле|year=2018|isbn=978-5-9950-0905-4|location=Москва|pages=45-46}}</ref>
Британски мировни предлог наишао је на једнодушну подршку Француске и Аустрије. 30 децембра 1855. године је Аустрија, уз сагласност савезничке коалиције предложила руској влади пројекат мировног споразума и као одговор на примедбе у вези са неким његовим деловима захтевала је прихватање тог документа под претњом објаве рата. За прихватање ултиматума дат је рок од 6 дана. Русија се нашла у веома тешкој ситуацији. Пет дана до уручења ултиматума, Фридрих-Вилхелм IV је Александру II послао тајно писмо у коме га је молио да прихвати захтеве савезника и спасе Пруску. Своју државу упоредио је са ћурком која се налази у савезничким чељустима и коју они хоће да растргну. Француска је желела леву обалу Рајне, Аустрија је хтела да врати Шлезију, а Британија је маштала о уништењу пруске привреде. Перспектива ратник дејстава на Балтику и могућност устанка у Пољској веома су плашили Берлин. Пред лицем претње ширења коалиције Русија није могла да рачуна на помоћ свог јединог суседа у Европи, услед његовог става благонаклоне неутралности. Након дугих колебања и разматрања, током којих се већина њихових учесника заложила за уступке, 16. јануара 1856. године, Александар II је прихватио аустријски предлог.<ref>{{Cite book|title=История внешней политики Российской империи. 1801-1914. Внешняя политика императоров. Том 3|last=Айрапетов|first=Олег|publisher=Кучково поле|year=2018|isbn=978-5-9950-0905-4|location=Москва|pages=46-47}}</ref>
Након царевог прихватања аустријског предлога, дошло је до престанка војних дејстава, на немалу радост севастопољског гарнизона и његових противника. Снабдевање руске војске на Кримском полуострву по окончању војних дејстава, запало је у кризу. Такође, у болницама је дошло до епидемије тифуса. Фебруара 1856. дошло је до потпуног исцрпљивања превозних средстава Кримске армије, што је, по речима кнеза Долгорукова, довело руску војску баш у онакав положај какав су савезници желели. Она је била одсечена од остатка Русије, у којој је још увек било здравих људи и стоке, који су могли да се лате превозничког посла.<ref name=":7">{{Cite book|title=История внешней политики Российской империи. 1801-1914. Внешняя политика императоров. Том 3|last=Айрапетов|first=Олег|publisher=Кучково поле|year=2018|isbn=978-5-9950-0905-4|location=Москва|pages=47}}</ref>
Иако је Русија изгубила Кримски рат, он се ипак није завршио њеним уништењем, иако је реч о сукобу који се одвијао у веома сложеним условима. Кримски рат је показао да Русија, ма колико била јака, не може да створи флоту која би по снази превазилазила флоте две највеће поморске државе и војску која је могла да обезбеди победу у сукобу са коалицијом коју су чинили Османско царство, Британија и Француска, а у перспективи и Аустрије, из којих су две војске (аустријска и француска) припадале категорији најјачих европских војски. Управо је перспектива уласка Аустрије, а затим и Шведске у рат, односно претња ширења коалиције практично на све европске земље које су се граничиле са Русијом, приморала Петербург да прихвати савезнички ултиматум.<ref name=":7" />
Упркос томе што су планови лорда Палмерстона и Наполеона III имали све шансе за успех, они се нису обистинили. Мобилизациони потенцијал Русије, створен за време Николаја I омогућио је, без обзира на губитке и значајне недостатке, стварање, наоружавање, снабдевање и издржавање, за услове ХIХ века, колосалне армије, која је, у јануару 1856. године, заједно са добровољцима, бројала 2,3 милиона људи, што представља увећање од два и по пута у односу на мирнодопски период. 260 000 војника налазило се на Балтику, 293 000 у Пољском царству и Украјини, 121 000 у Бесарабији и на обали Црног мора, 183 000 чинило је састав Кавкаске армије. Тешко да је у Европи тога времена постојала држава која би била у стању да скоро две године издржава такав сукоб, узимајући у обзир и потребу уздржавања осталих својих суседа (Шведска, Персија) од уласка у рат на страни противника, концентрацијом војника на пријатељским и не баш тако пријатељским границама. Такво напрезање веома је скупо коштало Русију. Укупни људски губици (убијени, умрли од болести или рана, рањени) износили су око 500 000, исто колико су износили и губици савезника (не рачунајући 35 000 људи умрлих од болести у демобилисаној аустријској војсци која и није учествовала у ратним дејствима). Неповратни губици Русије износили су 153 000 људи, а савезника 156 000.<ref>{{Cite book|title=История внешней политики Российской империи. 1801-1914. Внешняя политика императоров. Том 3|last=Айрапетов|first=Олег|publisher=Кучково поле|year=2018|isbn=978-5-9950-0905-4|location=Москва|pages=48}}</ref>
Важно је истаћи и да је ово био једини рат који је Русија била у стању да води без и једног савезника, као и без крупних спољних задуживања. 1854. године у Русији је у оптицају било 311 000 000 рубаља, при чему је влада имала фонд металног новца величине 123 000 000 рубаља, што јој је омогућило да подржава курс папирне рубље ''al pari'' у односу на сребрну рубљу. По завршетку рата, резерве метала износиле су 119 милиона рубаља, а количина папирног новца попела се до 780 000 000 рубаља. Држава је два пута била принуђена, 1853. и 1855. године, да прибегне задуживању споља, у немачким банкама, оба пута по 50 000 000 рубаља уз годишњу камату од 5%. Ипак, основни извор финансирања рата били су унутрашњи зајмови. Влада је била принуђена да повећава количину новца у оптицају. Укупно задужење земље (укључујући и предратне спољне и друге зајмове) износило је астрономских 1,5 милијарди рубаља у сребру. Таква мобилизација унутрашњих средстава је веома скупо коштала Русију изазвавши финансијску кризу која је трајала првих година владавине Александра II.<ref>{{Cite book|title=История внешней политики Российской империи. 1801-1914. Внешняя политика императоров. Том 3|last=Айрапетов|first=Олег|publisher=Кучково поле|year=2018|isbn=978-5-9950-0905-4|location=Москва|pages=48-49}}</ref>
Победник Кримског рата био је, краткорочно гледано, Наполеон III, добивши реванш за 1812. годину и учврстивши положај своје династије. Француска је постала један од главних кредитора Османског царства и гарант разоружања Русије у области Црног мора. Између осталог, кроз 14 година овај поредак ствари срушен је заједно са својим творцем, а Османско царство је одбило да плаћа своје дугове према Француској. Завршетак рата није довео до изолације Русије, на шта је рачунао Лондон, нити је зауставила ширење њених поседа у Азији, близу границе са Индијом, већ обрнуто. Такође, британски извоз у Русију је стално падао, смањивши се за период 1848-1852. више од 43%. С друге стране, Британија је увозом из Русије намиривала шестину својих потреба за пшеницом и трећину својих потреба за овсем. Такав обим увоза Британија није имала чиме да замени. У вези са тим, на почетку рата Британија је одлучила да успостави блокаду, не дозвољавајући пловидбу под руском заставом, ограничила је и извоз индустријске робе која би могла да се користи у војне сврхе, али је одбила да изврши заплену непријатељске робе са неутралних бродова. У Британији су се веома плашили негативне реакције немачких држава и посебно САД. Током рата, Пруска се активно бавила реекспортом руских пољопривредних производа у Британију. Кроз њену територију у Русију су се превозили производи, чија је продаја за време рата проглашена за шверц- барут, белгијске пушке, парне машине и њихове резервне делове. За такво понашање Пруске, Велика Британија је, наравно, знала и чак је 1854. године разматрала увођење блокаде њене обале или демонстрацију силе на њеној обали, али се од тога одустало. Британска блокада руске трговине нанела је велику штету британској трговини, претворивши пруску трговачку флоту у главног превозника на Балтику, учинивши Мемел руском луком. Крајем 1855. године штетност блокаде почели су да увиђају и у Лондону, који је био принуђен да призна крах своје политике. Британија је покушала да заузме више претећи тон у односу према Пруској, али се она није обазирала на њега, све до последњег тренутка када је перспектива крупних војних дејстава на Балтику постала сасвим реална. У Берлину нису планирали да се одрекну користи од посредничке трговине, мада су сви њени економски добици неупоредиви са добицима које је остварила у периоду 1864-1870. захваљујући својој "благонаклоној неутралности" за време Кримског рата.<ref>{{Cite book|title=История внешней политики Российской империи. 1801-1914. Внешняя политика императоров. Том 3|last=Айрапетов|first=Олег|publisher=Кучково поле|year=2018|isbn=978-5-9950-0905-4|location=Москва|pages=49-51}}</ref>
=== Париски мировни конгрес ===
20. јануара 1856. године, на Бечкој конференцији, дошло је до потписивања протокола о састанку опуномоћених представника зараћених страна ради закључивања мира у Паризу. Једина држава на чију подржу је Русија могла да рачуна била је Француска. Наполеон III је желео мир, али не по цену погоршања односа са Аустријом и Британијом. Пруска је била искључена из игре, а Аустрија и Британија заузеле су отворено непријатељски став. Још током рата султан је донео низ закона који су имали за циљ допуну хатишерифа од Гилхане. 1855. године укинут је харач и немуслиманима је дозвољена служба у османској војсци, што је било од посебног значаја јер је ношење оружја до тада била искључива привилегија муслимана. Међутим, реакција на доношење тих закона била је апсолутно негативна. 18. фебруара 1856. године султан је објавио Хатих-хумајун, којим је проглашена равноправност хришћана и муслимана. Како је шејх-ул-ислам одбио да да благослов за тај чин, а муслиманско становништво империје било све незадовољније, донета је одлука да се уведе откуп од војне службе (бедел-и-аскерије), који је практично заменио харач јер су се њиме, пре свега, користили највише немуслимани.<ref>{{Cite book|title=История внешней политики Российской империи. 1801-1914. Внешняя политика императоров. Том 3|last=Айрапетов|first=Олег|publisher=Кучково поле|year=2018|isbn=978-5-9950-0905-4|location=Москва|pages=52-53}}</ref>
Руски представници на конференцији мира били су гроф Орлов и барон Брунов. 30. јануара Неселроде је Орлову дао инструкције да уклони из редакције прелиминарних услова све оно што је за Русију понижавајуће. Резерва за могуће уступке Русије били су Карс и пристанак на демилитаризацију Аландских острва. На самом доласку у Париз, Брунов је добио аудијенцију код Наполеона III, који је изразио жаљење поводом смрти Николаја I. Неселроде је упућивао Орлова на посебну опрезност приликом зближавања са Наполеоном III, као и на неприхватање ма каквих обавеза у односу на њену будућу спољну политику које би је везале за Француску. У разговору са Орловим, Наполеон III је потегао италијанско и пољско питање. О италијанском питању, Орлов се није изјаснио, притом изјавивши оштар протест против француског мешања у руску политику према Пољској. Тог дана, још увек не знајући за разговор Орлова и Наполеона III, Неселроде је саставио мемоар у коме је упозоравао на немогућност савеза са Француском. Цена сарадње са Наполеоном III могао би да буде једино руски пристанак на остварење француских планова у вези са левом обалом Рајне, што је фактички подразумевало заједничко деловање са Француском против Пруске. У закључку, Неселроде је истакао да је у интересу Русије једино монархијска и антипољска политика и да тим двема начелима мора да буде потчињено руско зближавање са Француском, које је представљало средство за уништење Кримске коалиције, којој није смело да се дозволи да преживи рат.<ref>{{Cite book|title=История внешней политики Российской империи. 1801-1914. Внешняя политика императоров. Том 3|last=Айрапетов|first=Олег|publisher=Кучково поле|year=2018|isbn=978-5-9950-0905-4|location=Москва|pages=53-55}}</ref>
Париски мировни конгрес започео је са радом 13. фебруара 1856. године. На њему су учествовале Аустрија, Британија, Османско царство, Пруска, Сардинија, Русија и Француска. Руски представници Орлов и Брунов успели су да смекшају услове мира, користећи неслагања између савезника. Иако је било очигледно да је Кримска коалиција однела победу у рату, ипак није успела да оствари планирано уништење Руске империје. Конгрес је имао тежак почетак, а и разговори су били тешки. Када су се Британци сусрели са захтевом Русије да сачува Карс уколико дође до исправке границе у Бесарабији, обузела их је јарост. На крају су, ипак, сви морали да учине уступке. Паришки мировни споразум потписан је 18. марта 1856. године, на годишњицу предаје Париза савезницима 1814. године.<ref>{{Cite book|title=История внешней политики Российской империи. 1801-1914. Внешняя политика императоров. Том 3|last=Айрапетов|first=Олег|publisher=Кучково поле|year=2018|isbn=978-5-9950-0905-4|location=Москва|pages=55}}</ref> Уговор је садржао 35 чланова, а његове најважније последице сводиле су се на следеће:
# Русија је морала да врати Карс Османском царству, у замену за повратак Севастопоља и других градова које су савезници заузели на Криму.
# Потписнице договора обавезале су се на очување независности и територијалне целовитости Османског царства. У случају неспоразума међу потписницима договора требало је да дође до посредовања осталих његових потписница, како би се избегао сукоб.
# Црно море проглашено је неутралним, уз забрану Русији и Османском царству да на његовој обали држе арсенал и војне бродове, са изузетком неопходних бродова за морску стражу.
# Пловидба Дунавом прелазила је под контролу међународне комисије.
# Русија се обавезала на демилитаризацију Аландских острва и дала је Молдавији део Јужне Бесарабије, изгубивши монополски положај у Дунавским кнежевинама, чију је аутономију, као и аутономију Србије, гарантовало шест сила потписница уговора.
# У уговору се помињао и Хатих-хумајун из 1856. године, чиме је на султана падала већа обавеза његовог испуњења.<ref>{{Cite book|title=История внешней политики Российской империи. 1801-1914. Внешняя политика императоров. Том 3|last=Айрапетов|first=Олег|publisher=Кучково поле|year=2018|isbn=978-5-9950-0905-4|location=Москва|pages=55-56}}</ref>
Александар II је 19. марта обавестио земљу о мировном споразуму путем Манифеста о престанку рата у коме је посебно подвукао да су ратни циљеви прокламовани од стране његовог оца испуњени, мислећи пре свега на доношење Хатих-хумајуна. Руски губици у Јужној Бесарабији ограничили су се на 21 насеље, чији се велики део житеља преселио у Русију. Могућности деловања које је руска политика имала на Истоку и делимично на Балкану изазивале су подозрење Европе и, ради очувања новог поретка, 3. априла 1856. године дошло је до потписивања споразума између Француске, Британије и Аустрије, који је требало да гарантује поштовање Паришког мира ("Кримског система") од стране Русије.<ref>{{Cite book|title=История внешней политики Российской империи. 1801-1914. Внешняя политика императоров. Том 3|last=Айрапетов|first=Олег|publisher=Кучково поле|year=2018|isbn=978-5-9950-0905-4|location=Москва|pages=56-57}}</ref>
Након рата у Русији је владало велико разочарење спољном политиком Николаја I. Као излаз из ћорсокака друштво је једнодушно видело реформе унутрашње политике и промену спољнополитичког курса. Потоњим је почео да се бави већ Неселроде, који је будућност руске спољне политике видео у равнотежи пријатељских односа према Француској, но без уласка у подухвате којима је нагињао Наполеон III, и Пруском, која је била једина велика држава која није била непријатељски настројена према Русији. Сви документи потписани од стране Неселрода прожети су неповерењем према Наполеону III, док је англо-франко-аустријски договор из априла 1856. године веома зачудило грофа Орлова, који се надао продужетку руско-француског дијалога у будућности.<ref>{{Cite book|title=История внешней политики Российской империи. 1801-1914. Внешняя политика императоров. Том 3|last=Айрапетов|first=Олег|publisher=Кучково поле|year=2018|isbn=978-5-9950-0905-4|location=Москва|pages=57-58}}</ref>
== Политички ангажман ==
| |||