Александар II Николајевич — разлика између измена

Победник Кримског рата био је, краткорочно гледано, Наполеон III, добивши реванш за 1812. годину и учврстивши положај своје династије. Француска је постала један од главних кредитора Османског царства и гарант разоружања Русије у области Црног мора. Између осталог, кроз 14 година овај поредак ствари срушен је заједно са својим творцем, а Османско царство је одбило да плаћа своје дугове према Француској. Завршетак рата није довео до изолације Русије, на шта је рачунао Лондон, нити је зауставила ширење њених поседа у Азији, близу границе са Индијом, већ обрнуто. Такође, британски извоз у Русију је стално падао, смањивши се за период 1848-1852. више од 43%. С друге стране, Британија је увозом из Русије намиривала шестину својих потреба за пшеницом и трећину својих потреба за овсем. Такав обим увоза Британија није имала чиме да замени. У вези са тим, на почетку рата Британија је одлучила да успостави блокаду, не дозвољавајући пловидбу под руском заставом, ограничила је и извоз индустријске робе која би могла да се користи у војне сврхе, али је одбила да изврши заплену непријатељске робе са неутралних бродова. У Британији су се веома плашили негативне реакције немачких држава и посебно САД. Током рата, Пруска се активно бавила реекспортом руских пољопривредних производа у Британију. Кроз њену територију у Русију су се превозили производи, чија је продаја за време рата проглашена за шверц- барут, белгијске пушке, парне машине и њихове резервне делове. За такво понашање Пруске, Велика Британија је, наравно, знала и чак је 1854. године разматрала увођење блокаде њене обале или демонстрацију силе на њеној обали, али се од тога одустало. Британска блокада руске трговине нанела је велику штету британској трговини, претворивши пруску трговачку флоту у главног превозника на Балтику, учинивши Мемел руском луком. Крајем 1855. године штетност блокаде почели су да увиђају и у Лондону, који је био принуђен да призна крах своје политике. Британија је покушала да заузме више претећи тон у односу према Пруској, али се она није обазирала на њега, све до последњег тренутка када је перспектива крупних војних дејстава на Балтику постала сасвим реална. У Берлину нису планирали да се одрекну користи од посредничке трговине, мада су сви њени економски добици неупоредиви са добицима које је остварила у периоду 1864-1870. захваљујући својој "благонаклоној неутралности" за време Кримског рата.<ref>{{Cite book|title=История внешней политики Российской империи. 1801-1914. Внешняя политика императоров. Том 3|last=Айрапетов|first=Олег|publisher=Кучково поле|year=2018|isbn=978-5-9950-0905-4|location=Москва|pages=49-51}}</ref>

 

20. јануара 1856. године, на Бечкој конференцији, дошло је до потписивања протокола о састанку опуномоћених представника зараћених страна ради закључивања мира у Паризу. Једина држава на чију подржу је Русија могла да рачуна била је Француска. Наполеон III је желео мир, али не по цену погоршања односа са Аустријом и Британијом. Пруска је била искључена из игре, а Аустрија и Британија заузеле су отворено непријатељски став. Још током рата султан је донео низ закона који су имали за циљ допуну хатишерифа од Гилхане. 1855. године укинут је харач и немуслиманима је дозвољена служба у османској војсци, што је било од посебног значаја јер је ношење оружја до тада била искључива привилегија муслимана. Међутим, реакција на доношење тих закона била је апсолутно негативна. 18. фебруара 1856. године султан је објавио Хатих-хумајун, којим је проглашена равноправност хришћана и муслимана. Како је шејх-ул-ислам одбио да да благослов за тај чин, а муслиманско становништво империје било све незадовољније, донета је одлука да се уведе откуп од војне службе (бедел-и-аскерије), који је практично заменио харач јер су се њиме, пре свега, користили највише немуслимани.<ref>{{Cite book|title=История внешней политики Российской империи. 1801-1914. Внешняя политика императоров. Том 3|last=Айрапетов|first=Олег|publisher=Кучково поле|year=2018|isbn=978-5-9950-0905-4|location=Москва|pages=52-53}}</ref>