Корисник:DrMako/песак — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
Ред 43:
=== Образовање медицинских кадрова ===
Најзначајније личности српске медицине крајем 19. и почетком 20. века, које су уједно имале одлучујући утицај на развој и организацију српске санитетске службе, били су др Владан Ђорђевић (
'''Владан Ђорђевић''' (Београд, 21. новембра 1844 - 31. августа 1930) био је истакнути српски хирург, политичар, јавни и научни радник. Докторирао је на Медицинском факултету у Бечу 1869, а по повратку у Београд постао је војни лекар. Основао је 1872. Српско лекарско друштво и покренуо часопис Српски архив за целокупно лекарство, а 1876. основао је српско друштво Црвеног крста. У српско-турским ратовима (1876-1878) био је начелник српског војног санитета, а од 1879-1884. био је на челу цивилног санитета. Био је председник српске владе и министар спољних послова од 1897-1900, и на том положају спроводио је аустрофилску политику последњих Обреновића, познату под именом ''владановштина''. Био је веома плодан писац, како из области медицине, тако и из историографије. За владе Обреновића био је водећи медицински ауторитет у Србији. На развој војне медицине у Србији одлучујуће су утицали његови радови ''Начела војне хигијене'' (издато у Београду 1874), ''Санитетска служба на бојишту'' (Београд, 1875), ''Ландсбергерова ратна хируршка техника'' (1887) и ''Историја српског војног санитета'' (Београд, 1879, 1880, 1886. и 1893). Након пензионисања посветио се писању историје. Најпознатија историјска дела су му ''Српско-турски рат'' (у две књиге, издате у Београду 1907) и Историја српско-бугарског рата
'''Лазар Генчић''' (Зајечар, 30. априла 1868 - Београд, 30. септембра 1942) био је санитетски пуковник српске војске. Пошто је завршио Медицински факултет у Бечу 1892. и специјализирао хирургију, вратио се у Србију и у Крагујевцу отворио Прво хируршко одељење Војне болнице. Од 1909. био је начелник санитетског одељења, а у Балканским ратовима и Првом светском рату (до краја 1915) био је начелник санитета Врховне команде. У Београду је 1912. основао први санаторијум у Србији - ''Врачар''.
За школовање и усавршавање активних и резервних официра и подофицира санитетске службе, у Европи су у другој половини 19. века основане санитетске школе. У Србији, прва ''Војносанитетска школа'' организована је 1901. за припремање средњег санитетског особља. Примани су младићи од 15-19 година са завршена 4 разреда гимназије или реалке. Школовање је трајало 3 године. Престала је са радом почетком Првог балканског рата 1912.<ref>[[Никола Гажевић]], [[Војна енциклопедија]] (књига 8), Војноиздавачки завод, Београд (1974), стр. 363</ref> Поред тога, по француском узору, у српској војсци су организовани курсеви за носиоце рањеника, и војнохигијенски курсеви за оспособљавање лекара за рад у регрутним комисијама и за сузбијање маларије.<ref>[[Никола Гажевић]], [[Војна енциклопедија]] (књига 8), Војноиздавачки завод, Београд (1974), стр. 365</ref>
| |||