Корисник:DrMako/песак — разлика између измена

Развој модерне медицине у Србији, која је тек 1830. и званично, мада непотпуно, ослобођена од Турака (хатишерифом из 1830. добила је правни статус вазалне кнежевине у Османском царству, са правом да држи малу војску и организује званичне органе државне управе), текао је релативно споро, у складу са скромним материјалним и политичким могућностима тек обновљене српске државе. У Србији се војни санитет организује тек 1835, када је ''војном попечитељу'' (министру) стављено у задатак да се стара о здрављу војника. У Београду је 1837. формирана прва војна болница (шпитаљ солдачки), а према Уставу из 1838. у састав службеног одељења Главног штаба српске војске уведен је и лекар. У саставу Административног одељења Војног министарства формиран је 1862. и војни санитет. Законом о ''Устройству военог Министарства'' из 1864. регулисана су и многа питања Санитетске службе: болнице су подељене у сталне и привремене, предвиђена су слагалишта болничког прибора и лекова, а у саставу санитетске службе предвиђени су лекаилекари, хирурзи и апотекари. Војни лекари и апотекари добили су 1875. официрске чинове.<ref name=":0">[[Никола Гажевић]], [[Војна енциклопедија]] (књига 8), Војноиздавачки завод, Београд (1974), стр. 345</ref>

Пред српско-турски рат 1876. у саставу Економског одељења Министарства војног, формиран је Санитетски одсек, а у бригадама и дивизијама народне војске санитетска одељења; поред тога формирано је и више пољских болница.<ref name=":0" /> На чело српског војног санитета постављен је др Владан Ђорђевић, војни хирург образован у Бечу (докторирао 1869), који се одмах прихватио најнужнијих реформи, укључујући и писање првих медицинских уџбеника на српском језику - ''Начела војне хигијене'' (1874), ''Санитетска служба на бојишту'' (1875) и ''Ландсбергерова ратна хируршка техника'' (1887), од којих су прва два објављена пред сам рат.