Корисник:DrMako/песак — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
Ред 22:
=== Настанак и развој санитетске службе у Србији ===
Војна санитетска служба, у смислу организоване медицинске помоћи рањеним и болесним војницима под покровитељством државе, развила се у Србији релативно касно. Док је организована санитетска служба, са војним лекарима, хирурзима и болничарима у свим већим јединицама и војним болницама (сталним и привременим - пољским, на самом ратишту) издржаваним о трошку државе, у Европи већ крајем 18. века постојала у свим развијеним државама (у Шпанији од 1551, у Француској од 1591, у Пруској од 1640, а у Русији од 1706), у Турској, чији је Србија у то време била пашалук, нега рањених и болесних војника била је у то време приватна ствар самих бораца, који су на бојишту збрињавани спонтано, без икакве организације, а затим пуштани кућама да се лече о свом трошку. Из списа Вука Караџића зна се да је после боја на Мишару (1806), где је тешко рањен (сабљом у теме и десну руку), устанички старешина Лука Лазаревић морао сам да се извуче из боја и сам себи превије ране; кад је после боја дошао Карађорђу, вожд је повикао: ''’Иди поп Луко кући те се лечи...’ А поп Лука му одговори: ’Немо’ ме терати кући, ако Бога знаш, све ће ово мене до сутра проћи.’'' Прота Матеја Ненадовић наводи да су Луки ране затим испрали љутом ракијом, и да је читав дан и ноћ држао крпе пуне ракије по ранама,те су се ујутро већ ухватиле красте, које је после мазао зејтином, али је завоје носио још неколико месеци. Вук Караџић такође помиње да је године 1807. при освајању Ужица тешко рањени Милош Обреновић (пушчано зрно ударило га је изнад леве брадавице и изашло кроз плећку) на платну разапетом између товарних коња пренет у Београд, неком ''Хећиму Томи'', који га је после 10-12 недеља излечио.
Србима су у то време били доступни само самоуки народни видари и травари (којих је било у сваком већем селу), и малобројни турски и грчки градски лекари-хећими. Хећими су учили лекарски и апотекарски занат кроз праксу код старијих мајстора, без медицинских књига, као и друге занатлије оног времена: њихово знање и могућности биле су мале (хирургијом се уопште нису бавили, а ране су лечене конзервативно, завојима и мелемима), а углед у друштву на нивоу простих занатлија или слугу. Вук Караџић наводи да су сви Срби који су имали новца, прелазили у Аустрију да се лече: кнез Милош је добавио прве школоване лекаре из Европе тек 1819, али само за себе и своју породицу. Иако је Милош ученим лекарима из Аустрије обећавао велике плате (по 600 талира месечно, више од свих чиновника у Србији), ипак је одзив у почетку био слаб, пошто су и књаз и друге српске старешине тог времена третирали и најученије докторе медицине као најпростије слуге. Тако је кнез Милош очекивао од свог лекара да га облачи, обува му папуче и буде уз њега од зоре до мрака, већином на ногама, као и друга послуга, док се од докторове жене тражило да послужује за столом у знатнијим приликама. Због такве службе га је већ 1821. напустио др Александриди (пореклом Грк), а 1832. и главни лекар, др Јован Стејић, родом из Војводине.<ref>[[Вук Стефановић Караџић]], Историјски списи, Просвета, Београд (1969), стр. 219-238</ref> Међутим, услуге ових лекара биле су ограничене само на Милошев двор; Вуков предлог да се у Крагујевцу оснује бесплатна народна болница за венеричне болести (у време велике епидемије 1829) о трошку државе, кнез је грубо одбио (са речима ''кад нас нико није лечио, нећемо ни ми никога''). Прва народна болница основана је тек 1832. у Пожаревцу.<ref>[[Вук Стефановић Караџић]], Историјски списи, Просвета, Београд (1969), стр. 246</ref>
| |||