Александар II Николајевич — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
refs. ознака: уређивање извора (2017) |
Додат наслов о француско-руском савезу 1859. године и завршетку рата на Кавказу са референцама. |
||
Ред 217:
4. јула 1858. године Тјанцински споразум је потврдио и кинески император. Међутим, јула 1859. године француском и британском посланику није било дозвољено да уђу у Пекинг и дошло је до обнове војних дејстава. Око 20 000 британских и француских војника је уз подршку флоте заузело низ острва, Лаондунско полуострво, луке Чифу и Дагу, а 23. августа 1860. године- Тјанцин. Савезничка војска се приближила Пекингу, а император Сјанфен је заједно са двором 21. септембра напустио престоницу. 6. октобра је заузета приградска резиденција императора- дворац Јуан-мин-јуан, који је касније спаљен као одговор на убиство парламентараца. Након тога, савезници су ушли у Пекинг.
Без обзира на успехе, положај савезника је био далеко од сјајног. За даљи продор у дубину Кине нису имали снаге, нити су желели да то учине. У таквој ситуацији, кинеске власти предложиле су руском посланику, генералу грофу Игњатијеву да буде посредник у преговорима. Игњатијев је успео да ублажи савезничке услове, те је 24. и 25. октобра дошло до потписивања конвенције у Пекингу, којом су потврђене одредбе Тјанцинског споразума. 2. децембра 1860. године, Игњатијев је потписао Пекиншки споразум, којим су Русији уступљене територије од Усурија до Јапанског мора и границе са Корејом.<ref>{{Cite book|title=История внешней политики Российской империи. 1801-1914.|last=Айрапетов|first=Олег|publisher=Европа|year=2006|isbn=5-9739-0064-9|location=Москва|pages=228-229}}</ref>
== Руско-француски савез 1859. године и крај рата на Кавказу ==
У то време Другог опијумског рата, француска дипломатија је спремала још један мали и победоносан рат, овога пута на тлу Европе. Наполеону III је такав рат био потребан како би учврстио свој спољашњи и унутрашњи положај. Наиме, на Париском конгресу, сардинска делегација је успела да стави на дневни ред и италијанско питање, као и питање равноправности својих представника са представницима других земаља учесница конгреса. Међутим, то је био крај Кавурових успеха, пошто није дошло до спровођења било каквих мера у вези са решавањем италијанског питања. Из тих разлога, дошло је до великог пораста незадовољства политиком Наполеона III у Пијемонту и другим италијанским државама. 21. јула 1858. године дошло је до састанка Наполеона III и Кавура у бањи Пломбијери, на коме је потписан тајни споразум којим се Француска обавезала да Пијемонту пружи војну помоћ ради ослобођења Парме, Модене, Ломбардије и Венеције од Аустријанаца, након чега би се од тих територија на северу Италије створила једна држава- Краљевина Горња Италија, док би јој Пијемонт заузврат уступио Савоју и Ницу чиме би дошло до остварења француског идеала о природним границама на Алпима.<ref>{{Cite book|title=История внешней политики Российской империи. 1801-1914.|last=Айрапетов|first=Олег|publisher=Европа|year=2006|isbn=5-9739-0064-9|location=Москва|pages=229}}</ref>
Неизбежност рата била је више него очигледна. Међутим, Наполеону III је била потребна благонаклона неутралност Русије у случају рата Пијемонта и Француске против Аустрије. Пре него што је отишао у Пломбијери, француски император је замолио руског посланика у Паризу за потврду ставова изнетих у Штутгарту приликом састанка са Александром II. Пристанак Горчакова омогућио је отпочињање тајних руско-француских преговора о склапању формалног савеза. Међутим, преговори су дошли у ћорсокак већ крајем 1858. године. Русија је категорички одбијала да учествује у будућем рату, у коме јој је, као награда, предлагана Галиција. Горчаков је сматрао да је Русији довољна сопствена територија. На поновљену понуду Наполеона III Горчаков је одговорио да ће три државе много лакше сачувати Пољску, него две. Поред тога, у Петербургу су схватали да је у време коренитих реформи, са чијом се припремом већ почело, изузетно важно обезбедити стабилност у спољњој политици. Са друге стране, Француска није пристајала на ревизију споразума из 1856. године.<ref>{{Cite book|title=История внешней политики Российской империи. 1801-1914.|last=Айрапетов|first=Олег|publisher=Европа|year=2006|isbn=5-9739-0064-9|location=Москва|pages=231}}</ref>
Након сложене размене пројеката и контра-пројеката, који су неретко доводиле на руб пропасти, обе стране су се одлучиле на компромис, који је представљао далеко од онога што су у почетку желеле. Ипак, њиме је настављено француско-руско зближавање, које је чак добило и своје правно уобличење. 19. фебруара 1859. године у Паризу је дошло до потписивања тајног француско-руског споразума. У предстојећем рату, Русија се обавезала да ће заузети благонаклону неутралност и утицати на очување неутралности других земаља, пре свега Пруске. Петербург је пристао и да на граници са Аустријом истури 4 корпуса, што је било довољно за неутрализацију 150 000 аустријских војника. Са друге стране, обавезе Француске су дефинисане сасвим неодређено- договорено је да се обе стране договарају у интересу и једне и друге савезнице приликом закључивања мировних споразума. Горчаков је пристао на такав уступак услед страха да ће његово одбијање подстаћи Наполеона III да тражи савезника преко Ламанша.<ref>{{Cite book|title=История внешней политики Российской империи. 1801-1914.|last=Айрапетов|first=Олег|publisher=Европа|year=2006|isbn=5-9739-0064-9|location=Москва|pages=232}}</ref>
Руску подршку покушали су да задобије и Аустрија. Међутим, њени апели о заједничким конзервативним интересима нису имали успеха. За Горчакова, то су биле само речи. Аустријско обраћање Пруској, такође, није дало никакве резултате, услед чињенице да Пруска није желела да ратује ради очувања поседа Хабзбурговаца. Но, Берлин се није одлучио на тај корак тако лако. Иако је свако јачање Аустрије унутар савеза немачких држава било супротно његовим интересима, Берлин се, ипак, бојао Француске, која би након победе над Аустријом могла да нападне Пруску и посегне за левом обалом Рајне. Из тих разлога, дошло је до јачања позиција присталица оружаног посредовања упереног против Француске. Русија је Француској указала дипломатску подршку, позвавши немачке државе да се не мешају у сукоб. Овај позив је имао одређеног значаја- Пруска се колебала пре него што је донела одлуку о мобилизацији. Губитак времена одлучио је све.<ref>{{Cite book|title=История внешней политики Российской империи. 1801-1914.|last=Айрапетов|first=Олег|publisher=Европа|year=2006|isbn=5-9739-0064-9|location=Москва|pages=233-234}}</ref>
Кола Наполеона III почела су да иду низбрдо, услед чињенице да је Пијемонт желео да припоји себи Северну Италију, а Аустријанци су, иако поражени у биткама код Мађенте и Солферина, још увек били далеко од пораза. 24. јуна, на дан битке код Солферина, Пруска је започела мобилизацију 6 корпуса, тј. 80% својих војних снага у циљу оружаног посредовања ради достизања мира. Истог дана пруска влада се обратила Русији и Великој Британији с предлогом да заједно размотре услове посредништва међу зараћеним странама. Петербург је одмах пристао, при чему је Горчаков рачунао да ће учешћем у изради документа искључити могућност ултимативног тона и дати могућност свим великим државама да учествују у склапању коначног мировног договора. Међутим, ратна дејства су окончана пре него што су европски кабинети дошли до усаглашене позиције.<ref>{{Cite book|title=История внешней политики Российской империи. 1801-1914.|last=Айрапетов|first=Олег|publisher=Европа|year=2006|isbn=5-9739-0064-9|location=Москва|pages=234}}</ref>
Што се тиче француског захтева за руском војном демонстрацијом, Русија није успела да га испуни, услед брзине којом се одвијао рат. Руски војни министар, генерал гроф Сухозанет, обавестио је императора да ће концентрација 4 корпуса захтевати најмање пет и по месеци. Мобилизација и концентрација војске на Волињи, завршила се потпуним фијаском. Уместо 250 000 људи, са великим трудом сакупљено је свега 30 000. Аустријанци су почели да пребацују војску из Галиције у Италију, оставивши тамо само корпус од 30 000 људи. Горчаков је у једном тренутку предложио пребацивање Кавкаске армије од 300 000 војника на аустријску границу, али је, наишавши на жесток отпор намесника Кавказа, кнеза Барјатинског, морао да отступи.<ref>{{Cite book|title=История внешней политики Российской империи. 1801-1914.|last=Айрапетов|first=Олег|publisher=Европа|year=2006|isbn=5-9739-0064-9|location=Москва|pages=235}}</ref>
Након закључења Париског мира, Кавкаска армија је активно радила на смиривању стања у Чеченији и Черкезији. Положај у потоњем региону био је веома сложен, услед потпуног одсуства блокаде са мора. Руске власти успевале су да заплене свега 2% шверцованог ратног материјала. 1857. године на черкеску обалу стигло је између 2500 и 3000 малих турских бродова, а 1858. око 800. Но, без обзира на то, успеси руске војске и умор локалног становништва од рата коме се није назирао крај почели су да доносе своје плодове. Тражња за војним производима је почела да опада и 1859. број бродова који су незаконито долазили на обале Кавказа пао је на 198. Предосећајући пораз, Шамил је прибегао свом старом средству- предложио је преговоре рачунајући да ће на тај начин добити на времену. Барјатински је категорички одбио преговоре и 25. августа 1859. године имам Чеченије и Дагестана, блокиран у аули Гуниб, смештеној високо у планинама, био је принуђен да се преда. Из тих разлога, достигнувши значајне успехе на Кавказу, Русија није подржала Француску војном демонстрацијом на аустријској граници. Користећи то као изговор, Наполеон III након победе у рату против Аустрије, за Русију није урадио ништа.<ref>{{Cite book|title=История внешней политики Российской империи. 1801-1914.|last=Айрапетов|first=Олег|publisher=Европа|year=2006|isbn=5-9739-0064-9|location=Москва|pages=235-236}}</ref>
Ово је резултирало узајамно незадовољство двеју страна, али су, ипак поново сачувале привид сарадње. Ово је одговарало Горчакову који се надао да ће у будућности доћи до преласка од привидног ка реалном савезу. Међутим, Александар II је сумњао у такву перспективу. Но, без обзира на то, на сусрету у Варшави са пруским принцем-регентом 10-14. октобра 1860. године, а на који је, у знак помирења, био позван и аустријски цар Франц Јозеф, Александар II је категорички одбио да да било какве гаранције територијалне целовитости Аустрије у случају новог аустро-италијанског рата, сукоба са Француском или устанка у Мађарској, предложивши да се сва спорна питања, а пре свега италијанско, решавају у договору са Француском. Апели о јединству конзервативних монархија поново нису уродили плодом, иако су имали одјека услед раста пољској револуционарног покрета и манифестација против власти у Варшави.<ref>{{Cite book|title=История внешней политики Российской империи. 1801-1914.|last=Айрапетов|first=Олег|publisher=Европа|year=2006|isbn=5-9739-0064-9|location=Москва|pages=236-237}}</ref>
== Руско-француски савез и његове последице на Балкану ==
Након смрти султана Абдул Меџида 1861. године, на османски престо дошао је његов брат Абдул Азис, који је водио политику жестоког кушења антиосманских покрета у Сирији, Босни, Херцеговини, Србији и Црној Гори. У Босни и Херцеговини је почетком лета 1861. године поново дошло до устанка. Из тих разлога, у тим областима је дошло до концентрације турске војске од 14 000 људи, под командом Омер-паше Латаса, који је отпочео масовну офанзиву против устаника. Истовремено, Турци су извршили блокаду Црне Горе, која је указивала подршку устаницима.<ref>{{Cite book|title=История внешней политики Российской империи. 1801-1914. Внешняя политика императоров. Том 3|last=Айрапетов|first=Олег|publisher=Кучково поле|year=2018|isbn=978-5-9950-0905-4|location=Москва|pages=93-94}}</ref>
| |||