Корисник:DrMako/песак — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
Нема описа измене |
|||
Ред 20:
== Санитетска служба у Србији до Првог светског рата ==
'''Сажетак:''' Модерна медицина у Србији почела је да се развија тек након ослобођења од Турака у Другом српском устанку 1815. Први европски образовани лекари дошли су у Србију 1819, по налогу кнеза Милоша. Војна санитетска служба, задужена за систематско лечење и бригу о рањеним и болесним српским војницима, основана је 1835. године. Први војни лекари и начелници српског санитета били су странци, др Емерих Линденмајер (1806-1884) и др Карло Белони (1812 -1878), који су основали војне болнице у Београду, Ћуприји и Параћину. У време српско-турских ратова (1876-1878), Србија је имала свега 19 војних лекара на око 130.000 војника, дивизије су имале само превијалишта за прву медицинску помоћ, а постојао је и један санитетски брод за евакуацију рањеника. Стране лекаре наследили су српски лекари школовани у Бечу, др Владан Ђорђевић (начелник санитета 1877-1884), др Михајло Мика Марковић (начелник санитета 1886-1903) и др Лазар Генчић (начелник санитета 1909-1915). Број војних лекара је до 1885 (српско-бугарски рат) повећан на по једног лекара на 1.000 војника, а свака дивизија (5.000 војника) добила је
'''Кључне речи:''' историја медицине, војна медицина, санитетска служба, српско-турски ратови, балкански ратови, ратна хирургија.
'''Настанак и развој санитетске службе у Србији:''' Војна санитетска служба, у смислу организоване медицинске помоћи рањеним и болесним војницима под покровитељством државе, развила се у Србији релативно касно. Док је организована санитетска служба, са војним лекарима, хирурзима и болничарима у свим већим јединицама и војним болницама (сталним и привременим - пољским, на самом ратишту) издржаваним о трошку државе, у Европи већ крајем 18. века постојала у свим развијеним државама (у Шпанији од 1551, у Француској од 1591, у Пруској од 1640, а у Русији од 1706), у Турској, чији је Србија у то време била пашалук, нега рањених и болесних војника била је у то време приватна ствар самих бораца, који су на бојишту збрињавани спонтано, без икакве организације, а затим пуштани кућама да се лече о свом трошку. Из списа Вука Караџића зна се да је после боја на Мишару (1806), где је тешко рањен (сабљом у теме и десну руку), устанички старешина Лука Лазаревић морао сам да се извуче из боја и сам себи превије ране; кад је после боја дошао Карађорђу, вожд је повикао: ''’Иди поп Луко кући те се лечи...’ А поп Лука му одговори: ’Немо’ ме терати кући, ако Бога знаш, све ће ово мене до сутра проћи.’'' Прота Матеја Ненадовић наводи да су Луки ране затим испрали љутом ракијом, и да је читав дан и ноћ држао крпе пуне ракије по ранама,те су се ујутро већ ухватиле красте, које је после мазао зејтином, али је завоје носио још неколико месеци. Вук Караџић такође помиње да је године 1807. при освајању Ужица тешко рањени Милош Обреновић (пушчано зрно ударило га је изнад леве брадавице и изашло кроз плећку) на платну разапетом између товарних коња пренет у Београд, неком ''Хећиму Томи'', који га је после 10-12 недеља излечио.<ref>[[Вук Стефановић Караџић]], Историјски списи, Просвета, Београд (1969), стр. 95</ref><ref>Прота Матеја Ненадовић, МЕМОАРИ, Антологија СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ (2009), стр. 25</ref> С обзиром да су и најугледније старешине као рањеници били препуштени сопственим средствима, можемо закључити како су пролазили обични борци, који нису имали ни слугу, ни новца за лекаре. Др Владан Ђорђевић у својој ''Историји српског војног санитета'' (1879) наводи да су српски устаници већ 1804. на бојишту имали ''завојишта'' или ''амбуланције'' (превијалишта), где је пружана прва помоћ рањеницима, који су затим отпуштани кућама, да се лече о свом трошку.<ref name=":2">[[Никола Гажевић]], [[Војна енциклопедија]] (књига 10), Војноиздавачки завод, Београд (1976), стр. 680</ref>
▲Војна санитетска служба, у смислу организоване медицинске помоћи рањеним и болесним војницима под покровитељством државе, развила се у Србији релативно касно. Док је организована санитетска служба, са војним лекарима, хирурзима и болничарима у свим већим јединицама и војним болницама (сталним и привременим - пољским, на самом ратишту) издржаваним о трошку државе, у Европи већ крајем 18. века постојала у свим развијеним државама (у Шпанији од 1551, у Француској од 1591, у Пруској од 1640, а у Русији од 1706), у Турској, чији је Србија у то време била пашалук, нега рањених и болесних војника била је у то време приватна ствар самих бораца, који су на бојишту збрињавани спонтано, без икакве организације, а затим пуштани кућама да се лече о свом трошку. Из списа Вука Караџића зна се да је после боја на Мишару (1806), где је тешко рањен (сабљом у теме и десну руку), устанички старешина Лука Лазаревић морао сам да се извуче из боја и сам себи превије ране; кад је после боја дошао Карађорђу, вожд је повикао: ''’Иди поп Луко кући те се лечи...’ А поп Лука му одговори: ’Немо’ ме терати кући, ако Бога знаш, све ће ово мене до сутра проћи.’'' Прота Матеја Ненадовић наводи да су Луки ране затим испрали љутом ракијом, и да је читав дан и ноћ држао крпе пуне ракије по ранама,те су се ујутро већ ухватиле красте, које је после мазао зејтином, али је завоје носио још неколико месеци. Вук Караџић такође помиње да је године 1807. при освајању Ужица тешко рањени Милош Обреновић (пушчано зрно ударило га је изнад леве брадавице и изашло кроз плећку) на платну разапетом између товарних коња пренет у Београд, неком ''Хећиму Томи'', који га је после 10-12 недеља излечио.<ref>[[Вук Стефановић Караџић]], Историјски списи, Просвета, Београд (1969), стр. 95</ref><ref>Прота Матеја Ненадовић, МЕМОАРИ, Антологија СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ (2009), стр. 25</ref> С обзиром да су и најугледније старешине као рањеници били препуштени сопственим средствима, можемо закључити како су пролазили обични борци, који нису имали ни слугу, ни новца за лекаре. Др Владан Ђорђевић у својој ''Историји српског војног санитета'' (1879) наводи да су српски устаници већ 1804. на бојишту имали ''завојишта'' или ''амбуланције'' (превијалишта), где је пружана прва помоћ рањеницима, који су затим отпуштани кућама, да се лече о свом трошку.<ref name=":2">[[Никола Гажевић]], [[Војна енциклопедија]] (књига 10), Војноиздавачки завод, Београд (1976), стр. 680</ref>
Србима су у то време били доступни само самоуки народни видари и травари, којих је било у сваком већем селу (прота Матеја Ненадовић у својим Мемоарима помиње као даровитог видара бившег хајдука Јована Врбицу, који је у Тополи све рањенике лечио и пушчана зрна из рана вадио<ref>[[Матија Ненадовић|Прота Матеја Ненадовић]], МЕМОАРИ, Антологија СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ (2009), стр. 101</ref>), и малобројни турски и грчки градски лекари-хећими. Хећими су учили лекарски и апотекарски занат кроз праксу код старијих мајстора, без медицинских књига, као и друге занатлије оног времена: њихово знање и могућности биле су мале (хирургијом се уопште нису бавили, а ране су лечене конзервативно, завојима и мелемима), а углед у друштву на нивоу простих занатлија или слугу. Вук Караџић наводи да су сви Срби који су имали новца, прелазили у Аустрију да се лече: кнез Милош је добавио прве школоване лекаре из Европе тек 1819, али само за себе и своју породицу. Иако је Милош ученим лекарима из Аустрије обећавао велике плате (по 600 талира месечно, више од свих чиновника у Србији), ипак је одзив у почетку био слаб, пошто су и књаз и друге српске старешине тог времена третирали и најученије докторе медицине као најпростије слуге. Тако је кнез Милош очекивао од свог лекара да га облачи, обува му папуче и буде уз њега од зоре до мрака, већином на ногама, као и друга послуга, док се од докторове жене тражило да послужује за столом у знатнијим приликама. Због такве службе га је већ 1821. напустио др Александриди (пореклом Грк), а 1832. и Милошев први лекар, др Јован Стејић, родом из Војводине.<ref>[[Вук Стефановић Караџић]], Историјски списи, Просвета, Београд (1969), стр. 219-238</ref> Међутим, услуге ових лекара биле су ограничене само на Милошев двор; Вуков предлог да се у Крагујевцу оснује бесплатна народна болница за венеричне болести (у време велике епидемије 1829) о трошку државе, кнез је грубо одбио (са речима ''кад нас нико није лечио, нећемо ни ми никога''). Прва народна болница основана је тек 1832. у Пожаревцу.<ref>[[Вук Стефановић Караџић]], Историјски списи, Просвета, Београд (1969), стр. 246</ref>
Линија 31 ⟶ 30:
Развој модерне медицине у Србији, која је тек 1830. и званично, мада непотпуно, ослобођена од Турака (хатишерифом из 1830. добила је правни статус вазалне кнежевине у Османском царству, са правом да држи малу војску и организује званичне органе државне управе), текао је релативно споро, у складу са скромним материјалним и политичким могућностима тек обновљене српске државе. У Србији се војни санитет организује тек 1835, када је ''војном попечитељу'' (министру) стављено у задатак да се стара о здрављу војника. У Београду је 1837. формирана прва војна болница (''Шпитаљ солдачки''), а према Уставу из 1838. у састав службеног одељења Главног штаба српске војске уведен је и лекар. Први војни лекар у штабу српске војске био је др Емерих Линденмајер, пореклом Немац из Баната, који је 1854. именован за начелника санитетског одељења у ''Попечитељству внутрених дела''. У саставу Административног одељења Војног министарства формиран је 1862. и војни санитет. Приликом турског бомбардовања Београда 1862 (након инцидента на Чукур-чесми), српска војска у граду организовала је 4 завојишта или ''хирургическа места''.<ref name=":2" /> Законом о ''Устройству военог Министарства'' из 1864. регулисана су и многа питања Санитетске службе: болнице су подељене у сталне и привремене, предвиђена су слагалишта болничког прибора и лекова, а у саставу санитетске службе предвиђени су лекари, хирурзи и апотекари. Војни лекари и апотекари добили су 1875. официрске чинове.<ref name=":0">[[Никола Гажевић]], [[Војна енциклопедија]] (књига 8), Војноиздавачки завод, Београд (1974), стр. 345</ref> Први начелник српског војног санитета био је ''др Карло Белони'' (од 1858. до 1877), словачки лекар у служби српске војске од 1836, који је за потребе образовања домаћих кадрова написао први медицински уџбеник на српском језику - ''Поучење за болничарску или санитетску трупу'' (1866).
'''Српско-турски (1876-1878) и српско-бугарски рат (1885):''' Пред српско-турски рат (1876-1878) у саставу Економског одељења Министарства војног, формиран је Санитетски одсек, а у бригадама и дивизијама народне војске санитетска одељења; поред тога формирано је и више пољских болница.<ref name=":0" /> На чело српског војног санитета постављен је 1877. ''др Владан Ђорђевић'', војни хирург образован у Бечу (докторирао 1869), који се одмах прихватио најнужнијих реформи, укључујући и писање првих медицинских уџбеника на српском језику - ''Начела војне хигијене'' (1874), ''Санитетска служба на бојишту'' (1875) и ''Ландсбергерова ратна хируршка техника'' (1887), од којих су прва два објављена пред сам рат.
▲Пред српско-турски рат (1876-1878) у саставу Економског одељења Министарства војног, формиран је Санитетски одсек, а у бригадама и дивизијама народне војске санитетска одељења; поред тога формирано је и више пољских болница.<ref name=":0" /> На чело српског војног санитета постављен је 1877. ''др Владан Ђорђевић'', војни хирург образован у Бечу (докторирао 1869), који се одмах прихватио најнужнијих реформи, укључујући и писање првих медицинских уџбеника на српском језику - ''Начела војне хигијене'' (1874), ''Санитетска служба на бојишту'' (1875) и ''Ландсбергерова ратна хируршка техника'' (1887), од којих су прва два објављена пред сам рат.
У рату 1876. Србија је мобилисала укупно 124.000 војника, уз још 5.000 руских добровољаца. Српска санитетска служба имала 19 војних лекара, 5 лекарских помоћника, војног апотекара, 4 апотекарска помоћника и потребно санитетско особље из грађанства. Дивизије, јачине око 5.000 војника, имале су завојиште (превијалиште), где је пружана општемедицинска и прва хируршка помоћ рањеницима, а корпуси по 3 пољске болнице (на самом ратишту), где су збрињавани тежи рањеници пре транспорта у војне болнице у Београду, Крагујевцу и Ћуприји. У току 1877. у корпусима су образована санитетска одељења, 2-6 пољских болница (укупно 18) и корпусни санитетски депо. У већим местима у Србији формиране у 23 резервне и 3 сталне болнице.<ref name=":0" /> Колико је војно медицинско особље у Србији у то време било малобројно, најбоље се види по томе што је на само 19 војних лекара било око 130.000 бораца - другим речима, по један лекар на 7.000 војника. Упркос недовољном броју здравствених радника и оскудици у лековима и завојном материјалу, српски санитет је у току рата збринуо око 5.410 рањених војника и официра.<ref name=":1">[[Никола Гажевић]], [[Војна енциклопедија]] (књига 9), Војноиздавачки завод, Београд (1975), стр. 114-122</ref>
Линија 40 ⟶ 38:
У српско-бугарском рату 1885. дивизије су имале санитетско одељење и по једну санитетску чету, са укупно 5 лекара, апотекаром, комесаром (интендантом) и 80-100 болничара, на око 5.000 војника. Свака дивизија имала је и посебну болницу од 200 кревета, коју су опслуживали 3 лекара, 2 асистента, два апотекара, благајник, троје санитетских кола (са коњском запрегом) и већи број мобилисаних сељачких кола за евакуацију рањеника.<ref name=":0" /> Укупни српски губици у краткотрајном рату износили су око 750 погинулих и 4.600 рањених бораца.<ref name=":1" /> Напредак је био осетан: за само 7 година, од 1878. до 1885, број расположивих лекара у српској војсци повећан је са 1 на 7.000, на 1 на 1.000 војника, што се одразило на знатно већи проценат збринутих рањеника, који су се потпуно опоравили.
▲Сачувани документи из 15. века показују да је деспот Ђурађ Бранковић (1427-1456) имао на Дунаву лаке лађе (шајке) за превоз и негу рањеника до болнице у Смедереву. За време српско-турских ратова 1876-1878. речни моторни брод Делиград адаптиран је за превоз лакших рањеника српске војске, а на шлепу број 4 монтирана су носила са држачима за превоз тешких рањеника. <ref>[[Никола Гажевић]], [[Војна енциклопедија]] (књига 8), Војноиздавачки завод, Београд (1974), стр. 364</ref>
'''Балкански ратови (1912-1913):''' Пред први балканки рат, у дивизијским болницама у Београду, Нишу, Крагујевцу, Ваљеву и Зајечару отворена су и хируршка одељења, у великој мери заслугом и залагањем др Михаила Марковића, који је био на дужности начелника војног санитета од 1886 до 1903. У балканским ратовима санитетска служба српске војске организована је по угледу на руски и аустроугарски ратни санитет,<ref name=":0" /> али кадровске и материјалне могућности Србије нису дозвољавале да се било који систем спроведе у потпуности. Од санитетског особља пукови су имали 1-2 лекара, 56 болничара (из дивизијске чете), а још 64 војника помагала су при извлачењу и ношењу рањеника. Дивизије су имале санитетску (болничарску) чету (са 4 лекара, једним апотекаром, једним медицинаром и 450 болничара, од којих је сваком пуку упућивано по 56) и 4 пољске болнице опремљене за 100 рањеника и једним шатором за 14-16 лежишта. За евакуацију рањеника употребљаване су батаљонске двоколице с коњском вучом, велика двоосовинска рањеничка кола из састава дивизијске санитетске колоне, а често и сељачка кола. Коришћени су по први пут у Србији и санитетски возови, са посебним вагонима за операције и превијање. Хигијенско-епидемиолошка служба била је, међутим, занемарена, а лична хигијена војника слаба, те су биле честе појаве дизентерије, трбушног тифуса и маларије. Само од колере умрло је 1913. преко 5.000 српских војника.<ref name=":3">[[Никола Гажевић]], [[Војна енциклопедија]] (књига 8), Војноиздавачки завод, Београд (1974), стр. 346-347</ref>▼
▲Пред балканки рат, у дивизијским болницама у Београду, Нишу, Крагујевцу, Ваљеву и Зајечару отворена су и хируршка одељења, у великој мери заслугом и залагањем др Михаила Марковића, који је био на дужности начелника војног санитета од 1886 до 1903. У балканским ратовима санитетска служба српске војске организована је по угледу на руски и аустроугарски ратни санитет,<ref name=":0" /> али кадровске и материјалне могућности Србије нису дозвољавале да се било који систем спроведе у потпуности. Од санитетског особља пукови су имали 1-2 лекара, 56 болничара (из дивизијске чете), а још 64 војника помагала су при извлачењу и ношењу рањеника. Дивизије су имале санитетску (болничарску) чету (са 4 лекара, једним апотекаром, једним медицинаром и 450 болничара, од којих је сваком пуку упућивано по 56) и 4 пољске болнице опремљене за 100 рањеника и једним шатором за 14-16 лежишта. За евакуацију рањеника употребљаване су батаљонске двоколице с коњском вучом, велика двоосовинска рањеничка кола из састава дивизијске санитетске колоне, а често и сељачка кола. Коришћени су по први пут у Србији и санитетски возови, са посебним вагонима за операције и превијање. Хигијенско-епидемиолошка служба била је, међутим, занемарена, а лична хигијена војника слаба, те су биле честе појаве дизентерије, трбушног тифуса и маларије. Само од колере умрло је 1913. преко 5.000 српских војника.<ref>[[Никола Гажевић]], [[Војна енциклопедија]] (књига 8), Војноиздавачки завод, Београд (1974), стр. 346</ref>
'''Санитетски возови:''' Санитетски возови, опремљени за евакуацију и лечење рањеника и болесника, са медицинским особљем и посебним вагонима за амбуланту са апотеком, кухињу и болесничке постеље, први пут су употребљени у Кримском рату (1853-1856) и Америчком грађанском рату (1861-1865). Њихово коришћење у Европи почело је 1866. у Немачкој (Аустријско-пруски рат 1866), 1870. у Француској (Француско-пруски рат 1870-1871), а 1876. у Русији (Руско-турски рат 1877-1878). Капацитет санитетског воза износио је 15-20 вагона, са 18 лежаја или 58-75 седишта по вагону. Српска војска је први пут употребила санитетске возове у Првом балканском рату (1912) - имала је два санитетска воза на прузи Београд-Ристовац и један на прузи Сталаћ-Ужице. Од особља санитетски воз је имао лекара-санитетског официра (уједно командира воза), лекарског помоћника, апотекара, подофицира и 24 болничара. Воз је могао да прими око 200-400 седећих и 180-200 лежећих рањеника и болесника. У октобру 1914. формирана су још два санитетска воза. <ref>[[Никола Гажевић]], [[Војна енциклопедија]] (књига 8), Војноиздавачки завод, Београд (1974), стр. 367</ref>▼
▲Санитетски возови, опремљени за евакуацију и лечење рањеника и болесника, са медицинским особљем и посебним вагонима за амбуланту са апотеком, кухињу и болесничке постеље, први пут су употребљени у Кримском рату (1853-1856) и Америчком грађанском рату (1861-1865). Њихово коришћење у Европи почело је 1866. у Немачкој (Аустријско-пруски рат 1866), 1870. у Француској (Француско-пруски рат 1870-1871), а 1876. у Русији (Руско-турски рат 1877-1878). Капацитет санитетског воза износио је 15-20 вагона, са 18 лежаја или 58-75 седишта по вагону. Српска војска је први пут употребила санитетске возове у Првом балканском рату (1912) - имала је два санитетска воза на прузи Београд-Ристовац и један на прузи Сталаћ-Ужице. Од особља санитетски воз је имао лекара-санитетског официра (уједно командира воза), лекарског помоћника, апотекара, подофицира и 24 болничара. Воз је могао да прими око 200-400 седећих и 180-200 лежећих рањеника и болесника. У октобру 1914. формирана су још два санитетска воза. <ref>[[Никола Гажевић]], [[Војна енциклопедија]] (књига 8), Војноиздавачки завод, Београд (1974), стр. 367</ref>
'''Истакнуте личности:''' До краја Првог светског рата Србија није имала Медицински факултет (Медицински факултет у Београду основан је тек 1920), па је сво више медицинско особље морало бити школовано у иностранству, већином у Аустроугарској (у Бечу и Прагу). Покушаји образовања средњег стручног медицинског кадра у Србији учињени су тек почетком 20. века. Прва ''Војносанитетска школа'' организована је 1901. за припремање средњег санитетског особља. Примани су младићи од 15-19 година са завршена 4 разреда гимназије или реалке. Школовање је трајало 3 године. Престала је са радом почетком Првог балканског рата 1912.<ref>[[Никола Гажевић]], [[Војна енциклопедија]] (књига 8), Војноиздавачки завод, Београд (1974), стр. 363</ref> Поред тога, по француском узору, у српској војсци су организовани курсеви за носиоце рањеника, и војнохигијенски курсеви за оспособљавање лекара за рад у регрутним комисијама и за сузбијање маларије.<ref>[[Никола Гажевић]], [[Војна енциклопедија]] (књига 8), Војноиздавачки завод, Београд (1974), стр. 365</ref>▼
▲До краја Првог светског рата Србија није имала Медицински факултет (Медицински факултет у Београду основан је тек 1920), па је сво више медицинско особље морало бити школовано у иностранству, већином у Аустроугарској (у Бечу и Прагу). Покушаји образовања средњег стручног медицинског кадра у Србији учињени су тек почетком 20. века. Прва ''Војносанитетска школа'' организована је 1901. за припремање средњег санитетског особља. Примани су младићи од 15-19 година са завршена 4 разреда гимназије или реалке. Школовање је трајало 3 године. Престала је са радом почетком Првог балканског рата 1912.<ref>[[Никола Гажевић]], [[Војна енциклопедија]] (књига 8), Војноиздавачки завод, Београд (1974), стр. 363</ref> Поред тога, по француском узору, у српској војсци су организовани курсеви за носиоце рањеника, и војнохигијенски курсеви за оспособљавање лекара за рад у регрутним комисијама и за сузбијање маларије.<ref>[[Никола Гажевић]], [[Војна енциклопедија]] (књига 8), Војноиздавачки завод, Београд (1974), стр. 365</ref>
Због недостатка домаћих кадрова, први војни лекари у Србији средином 19. века били су странци у српској служби - немачки лекар др Емерих Линденмајер, од 1838. први штапски лекар српске војске, и словачки лекар др Карло Белони, начелник српског војног санитета од 1858-1877. Њих су наследили српски лекари школовани у иностранству, који су имали одлучујући утицај на развој и модернизацију српске санитетске службе: др Владан Ђорђевић (начелник санитета 1877-1884), др Михаило Марковић (начелник санитета 1886-1903) и др Лазар Генчић (начелник санитета 1909-1915).
Линија 65 ⟶ 59:
'''Лазар Генчић''' (Зајечар, 30. априла 1868 - Београд, 30. септембра 1942) био је санитетски пуковник српске војске. Пошто је завршио Медицински факултет у Бечу 1892. и специјализирао хирургију, вратио се у Србију и у Крагујевцу отворио Прво хируршко одељење Војне болнице. Од 1909. био је начелник санитетског одељења, а у Балканским ратовима и Првом светском рату (до краја 1915) био је начелник санитета Врховне команде. У Београду је 1912. основао први санаторијум у Србији - ''Врачар''.<ref>[[Никола Гажевић]], [[Војна енциклопедија]] (књига 3), Војноиздавачки завод, Београд (1972), стр. 177</ref>
'''Закључак:''' Србија је у Први светски рат (1914) ушла са укупно 450 лекара и истом организацијом санитетске службе као у балканским ратовима. У пуковима су постојала пуковска превијалишта, у дивизијама болничарске чете, дивизијска завојишта и пољске болнице, а у позадини резервне и сталне војне болнице. Евакуација рањеника и болесника вршена је санитетским колонама и санитетским возовима. <ref name=":3" /> Био је то огроман напредак српске санитетске службе која је 1836. имала само два лекара. Медицинска помоћ доступна рањеним и болесним војницима за то време напредовала је од простих војних превијалишта (где је рањеницима пружана само основна прва помоћ) до пољских и сталних војних болница, у којима су до 1912. постојала и хируршка одељења. У Србији су 1878. постојале само три сталне и 23 резервне војне болнице, док их је 1915. било преко 90, са преко 100.000 болесничких кревета. Док су за евакуацију рањеника у српско-турским ратовима коришћене мобилисане сељачке таљиге са воловском вучом (уз један санитетски брод), до 1885. уведене су болничке двоколице и кола са коњском вучом, а до 1912. и санитетски возови. Упркос великом напретку у организацији збрињавања рањеника, велики недостатак војне медицине у Србији било је потпуно одсуство хигијенско-епидемиолошке службе и противепидемијских мера. Од колере је 1913. умрло чак 5.000 српских бораца, док је велика епидемија пегавог тифуса 1914-1915. однела 87 лекара и преко 30.000 бораца. Тек од 1915. су уз помоћ Савезника предузете организоване епидемиолошке мере.
Највећи допринос развоју санитетске службе, војне медицине и ратне хирургије у Србији до Првог светског рата дали су др Владан Ђорђевић (начелник санитета 1877-1884), др Михајло Мика Марковић (начелник санитета 1886-1903) и др Лазар Генчић (начелник санитета 1909-1915).
== Референце ==
| |||