|
== Животопис ==
У родном местумјесту завршио српску основну и мађарску Вишувишу народну школу. Учитељску школу сас одличним успехомуспјехом завршио у [[Карловац|Карловцу]]. Након завршетка [[preparandija|препарандије]] [[1882]]. године добија местомјесто учитеља у Комуналнојкомуналној школи у [[Трпиња|Трпињи]], код [[Вуковар]]а. Дошавши у то местомјесто, затекао је школу у врло лошем стању, „Непатосану„непатосану и сас пропалом трском покривену“. На његову иницијативу мештанимјештани, махом сељаци, сазидали су нову школу. У истом местумјесту је затим основао и ''Певачко друштво'' те је завео ''светосавске беседе''. У Трпињи је провео десет година, подигавши друштвени и културни живот на завидан ниво.
У Ириг, „престоницу Фрушке горе“, дошао 1892. године кад је изабран за учитеља и управитеља ''општинске основне школе „Свети Сава“''. И у том местумјесту, као виспрени учитељ, основао је ''Певачко друштво'' и био му, пуних седам година, бесплатно хоровођа. Кад се [[1903]]. године створила у Иригу "''Добротворна задруга Српкиња"'' , нашао се у том друштву да би [[1905]]. био изабран за њеног секретара. С том задругом основао је забавиште и "''Крајцарско друштво"'' , постигавши с тим локалним институцијама добре резултате. У међувремену радио је на идеји да се у [[Аустроугарска|Аустроугарској]] створи ''Савез Српкиња'', а то му је пошло за руком 1910. године кад је у [[Сремска Митровица|Сремској Митровици]], на првом састанку околних добровољачких задруга Српкиња у Аустроугарској, успио постићи да се усвоји статут и формира савез. За прегалачки рад на стварању савеза њему је, као признање, додељендодијељен статус почасног члана у Надзорном одбору. Године [[1912]]. остварила се дуго очекивана идеја, која је потекла од женских задруга, да се подигне споменик српској песникињипјесникињи и књижевници [[Милица Стојадиновић Српкиња|Милици Стојадиновић Српкињи]]. Част да га свечано, уз поздравни говор, у присуству неколико хиљада људи, у близини [[Манастир Врдник|манастира]] у [[Врдник]]у, на [[Видовдан]], преда у аманет својим сународницима, припала је овом човјеку и хуманисту. Био је заговорник и идеје да се [[Јован Јовановић Змај|Јовану Јовановићу Змају]] подигне достојан споменик на [[Иришки Венац|Иришком венцу]], највишем дијелу [[Фрушка гора|Фрушке горе]], но та је идеја остало само замисао.
Свој је књижевни рад Стеван Радић, за оно вријеме веома образован, почео још 1883. године хуморескама и шалама у Змајевом ''Стармалом''. Затим је, у ''Србобрану'' 1895, а касније и у ''Застави'' и ''Бранику'', у периоду од [[1898]]. до [[1904]], објављивао своје путописе из [[Барања|Барање]], [[Црна Гора|Црне Горе]] и [[Срем]]а, као и мноштво модерних и поучних текстова у истим листовима под називом ''Пописна пракса''. Писао је и приповијетке у ''Јавору'' и ''Стражилову'' у периоду од 1895. до 1909, кад се посљедњи пут јавља у ''Бранику'', описујући свој пут по Чешкој и боравак у [[Праг]]у, гдје је као делегат заступао српско учитељство на Свеславенском конгресу у „златном граду“, те [[1909]]. године, кад је постао дописни члан Савеза чешких учитељских друштава.
|
