Старе кафане Чукарице — разлика између измена

Садржај обрисан Садржај додат
Ред 49:
 
* '''„Чукарова механа”'''
 
У књигама у којима се приповеда о првом помињању Чукарице, незаобилазна је „Чукарова механа”.
 
Становници Чукарице треба да знају да њихов део града Београда носи назив по кафани. А баш тако је било. Хроничари бележе 1903. године како је извесни Стојко Чукар својевремено направио кафану, на месту сусретања Жарковачког и Обреновачког пута. По његовом имену, или боље по надимку, то се звало „Чукарева механа” а крај око кафане - „Чукарица”. Ова белешку је направио Милан Ђ. Милићевић, један од ретко образованих људи свога доба, члан Српског ученог друштва и председник Српског археолошког друштва.
На страни 255. у листу "Гласник Србског Ученог Друштва", књига II, свеска XIX записано је "...Чукарова механа (од слабе грађе општинска механа)испод села Жаркова на друму, којијем се иде из Београда у Шабац и Ваљево. Први пут када је прије 24 године отворена ова механа, узео и више године под кирију држао неки Стојко из Биограда, који се Чукар звао, па се отада тако прозвала".
 
 
* '''[http://www.staricukaricanin.com/pocetna/cukarica-u-slikama Господарска механа]'''
 
Стара кафанска лепотица Кнежевине Србије “Господарска Механа”, име је добила по господару који је основао (Јовану Обреновићу) давне 1820. године, са намером да прима путнике намернике, излетнике старог Београда, пркоси времену и траје вечно.
 
У механама (реч механа је персијског порекла ''мејхана меј-вино'', ''хан-кућ''а и значи "кућа у којој се точи вино) точило се пиће, служило печено месо и друга јела, служили гурманлуци, слушала стара градска музика, а механџије су често у тим просторима (механама) продавали и другу ситну робу. цУ 19. веку, недалеко од кафане, налазило се царински пункт - чумуркана, одакле су српски трговци скелом извозили прасиће и дрвену грађу, а увозили шећер и други бакалук. У механи су се склапали послови, а поред рабаџија и трговаца, за асталима своје место су налазили жандари и шпекуланти. Свој ћошак, у који нико није смо да седне, имао је и тадашњи књаз Милош Велики. Према причи, био је чест гост, јер је овде од раје добијао праве информације шта се дешава у тадашњој Србији. Београдаска кафана „Господарска механа” отворена је 1920. године, а до 2013. године налазила се у Булевару војводе Мишића 59. Локал је био препознатљив по домаћим специјалитетима - војнички пасуљ, телетина испод сача, јагњетина са ражња и пљескавица, са аутентичном рецептуром која се љубоморно чува. Средом се "Механа" претварала у пчелињу кошницу, јер се из великог казана служио војнички пасуљ са говедином, без лимита. „Господарска механа”, после 193 године, затвара своја врата 2013. године. Култни гастрономски храм домаће кухиње, због изградње Моста на Ади, изгубио је саобраћајну везу са остатком света, а тако и са својим верним гостима.
У механама (реч механа је персијског порекла ''мејхана меј-вино'', ''хан-кућ''а и значи "кућа у којој се точи вино) точило се пиће, служило печено месо и друга јела, служили гурманлуци, слушала стара градска музика, а механџије су често у тим просторима (механама) продавали и другу ситну робу.
 
У 19. веку, недалеко од кафане, налазило се царински пункт - чумуркана, одакле су српски трговци скелом извозили прасиће и дрвену грађу, а увозили шећер и други бакалук. У механи су се склапали послови, а поред рабаџија и трговаца, за асталима своје место су налазили жандари и шпекуланти. Свој ћошак, у који нико није смо да седне, имао је и тадашњи књаз Милош Велики. Према причи, био је чест гост, јер је овде од раје добијао праве информације шта се дешава у тадашњој Србији.
 
Београдаска кафана „Господарска механа” отворена је 1920. године, а до 2013. године налазила се у Булевару војводе Мишића 59. Локал је био препознатљив по домаћим специјалитетима - војнички пасуљ, телетина испод сача, јагњетина са ражња и пљескавица, са аутентичном рецептуром која се љубоморно чува. Средом се "Механа" претварала у пчелињу кошницу, јер се из великог казана служио војнички пасуљ са говедином, без лимита.
 
„Господарска механа”, после 193 године, затвара своја врата 2013. године. Култни гастрономски храм домаће кухиње, због изградње Моста на Ади, изгубио је саобраћајну везу са остатком света, а тако и са својим верним гостима. Иако територијално припада суседној чукаричкој општини, Градској општини Савски венац, незаобилазна је у сећањима и причању старих чукаричана јер се одувек налазила на "старинским" друмовима који су водили од села Жаркова ка Београду.
 
* '''„Шећеранац”'''
* '''„Уна”'''