Бајазит II — разлика између измена

Мехмед II је за собом оставио два сина. Старији, Бајазит, боравио је у Амасији. У доста лошим односима са својим оцем, принц је био у контакту са дервишким редом халветија. Таст Синан-паше, беглербега Анадолије, био је такође близак неким другим личностима које су имале утицај на јаничаре, попут везира Исах-паше, непријатеља великог везира. Иако Бајазит није имао везе са смрћу свога оца (Мехмед II Освајач преминуо је од последица гихта), чињеница је да су се на његовом двору у Амасији окупљале разне политичке струје чија се политика супротстављала политици Мехмеда II. Стога је природно што је Караманли Мехмед, иако је обавестио Бајазита о смрти султана Мехмеда II, подржавао његовог брата Џема, који је службовао у Коњи. Било је одређених личности код којих је Џем уживао симпатије. Али насупрот јакој струји свога брата, који је располагао редовном војском и моћним савезницима, он је као подршку имао непопуларног великог везира и локалне јаничарске трупе, као и локална туркменска племена која нису подржавала централну власт Османског царства.<ref>{{Cite book|title=Историја Османског царства|last=Мантран|first=Робер|publisher=Clio|year=2002|isbn=86-7102-054-1|location=Београд|pages=123-124}}</ref>

Док је Џем напредовао ка Босфору, са намером да увећа своју војску, Бајазит је окупио своје снаге и припремао линије одбране Истанбула: победник у престоници, имао је све шансе да добије престо. Међутим, сазнавши за смрт султана, јаничари су се побунили. Прешавши Босфор, опљачкали су град и убили великог везира. Исах-паша је 4. маја 1481. године на престо поставио Коркут челебију, Бајазитовог сина, у очекивању доласка његовог оца. Бајазит је 22. маја ушао у престоницу и преузео власт. Са друге стране, Џем је стигао у Бурсу, где се прогласио за владара. Чак је ковао и новац са својим именом. Но, пошто је његов брат одбио да му да азијску страну царства, дошло је до одлучујуће битке код Јенишехира, 19. јуна 1481. године. Бајазит, коме се прикључио освајач Отранта Гедик Ахмед-паша, победио је Џема, кога је на бојном пољу напустило много људи, јер су се определили за страну онога ко је очигледно био султан. Џем је са својом породицом побегао у Каиро.<ref>{{Cite book|title=Историја Османског царства|last=Мантран|first=Робер|publisher=Clio|year=2002|isbn=86-7102-054-1|location=Београд|pages=124}}</ref>

Султан Бајазит II се ипак није решио свих брига. Караманлија Касим-бег, који је уточиште нашао код Аккојунлуа, желео је да искористи околности и поврати своју кнежевину. Са својом војском није успео да се наметне Гедик Ахмед-паши, али је Бајазит сматрао да је много мудрије преговарати са витезовима са Родоса о шестомесечном примирју, закљученом новембра 1481. године и да се споразуме са Венецијом са којом је договор о миру потврђен у јануару 1482. године: границе су задржане, а плаћање трибута је укинуто; заузврат, Венеција ће платити своје дугове и прихватити да плаћа улазну царину за своју робу у висини од 4 %.<ref>{{Cite book|title=Историја Османског царства|last=Мантран|first=Робер|publisher=Clio|year=2002|isbn=86-7102-054-1|location=Београд|pages=124}}</ref>

За то време, у марту 1482. године, Џема, кога је дискретно помагао мамелучки султан, а подстакнут од стране Касим-бега и пребега из табора Гедик Ахмед-паше, поново је окушао срећу у Анадолији. Караманлијама је обећао рестаурацију њихове кнежевине. Међутим, услед недостатка плана и јединствене команде, принчева војска се расула. Био је принуђен да поново побегне, а уточиште је нашао на Родосу, где се искрцао 29. јула. Желео је да стигне у Угарску, како би у Румелији поново започео борбу за престо. Али, витезови су га убедили да најпре оде у Француску. Задржан у тој земљи од октобра 1482. до 1488. године, а касније у Риму од 1489. до 1495. године, Џем је био предмет споразума донетог у априлу 1483. године између Порте и витезова са Родоса. Пошто су обећали да ће задржати претендента, витезови су добили годишњу надокнаду од султана у износу од 40 000 дуката, економске повластице и признавање права на тврђаву Халикарнас (Бодрум). Џем је од тог тренутка био само оруђе у рукама католичке дипломатије.<ref>{{Cite book|title=Историја Османског царства|last=Мантран|first=Робер|publisher=Clio|year=2002|isbn=86-7102-054-1|location=Београд|pages=124-125}}</ref>

Пошто се решио свога брата, Бајазит је успоставио ред у царству. Касим-бег, који је именован за намесника Ичелија, прекинуо је чарке са Караманом, који је дефинитивно припојен Османском царству. По повратку у Истанбул, Бајазит је учврстио власт погубљењем Огуза, младог Џемовог сина, и непријатног Гедик Ахмед-паше, који је тешко прихватао његову мировну дипломатију и који је склапао завере са својим тастом, великим везиром Исах-пашом, и при том имао велики број присталица у редовима јаничара. Његово погубљење 18. новембра 1482. године изазвала је побуну јаничара. Удаљен је потом и Исах-паша, кога је заменио Месих-паша.<ref>{{Cite book|title=Историја Османског царства|last=Мантран|first=Робер|publisher=Clio|year=2002|isbn=86-7102-054-1|location=Београд|pages=125}}</ref>