Бајазит II — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
Додате референце о Грађанском рату 1481-1482. |
Испод свих наслова, осим наслова о Имиграцији Јевреја и Муслимана, додате су референце. |
||
Ред 48:
== Политика Бајазита II ==
Нови султан имао је тридесет четири године. Вероватно истрошен услед нездравог живота- у младости је конзумирао опијум, што је изазвало огромно незадовољство његовог оца, у каснијим годинама постао је побожан и богобојажљив. Но, без обзира на његове приватне склоности, околности су му наметнуле политику какву је водио.<ref>{{Cite book|title=Историја Османског царства|last=Мантран|first=Робер|publisher=Clio|year=2002|isbn=86-7102-054-1|location=Београд|pages=125}}</ref>
На унутрашњем плану, укинуо је непопуларне мере које је предузео његов отац: вратио је мулк и вакуф њиховим законитим корисницима. Дервиши су повратили све почасти. Италијанске слике које је наручио његов отац су продате. Његов надима „Вели” (Свети) био је заиста заслужен. С друге стране, моћ је враћена „султановим робовима” (капи кулари) и јаничарима осигурала да поново добију дар за успешно ступање на престо. Очито да је султан настојао да ојача своју личну власт. Члан породице Џандарлија је 1498. године поново наименован за великог везира.<ref>{{Cite book|title=Историја Османског царства|last=Мантран|first=Робер|publisher=Clio|year=2002|isbn=86-7102-054-1|location=Београд|pages=125-127}}</ref>
На спољном плану, владавина Бајазита II обележена је живом дипломатском активношћу. Не може се рећи да она није постојала раније; Мехмед II Освајач је заиста организовао завидну обавештајну мрежу. Али, питање Отранта, а затим проблем око принца Џема били су узрок, а сасвим сигурно и прилика, за бројне дипломатске мисије Порте, која је слала представнике на више западних дворова. Докле год је Џем био у рукама западних сила, било је корисно споразумевати се са њима: Бајазит је послао на Родос, а затим у Рим, годишњи трибут. Поклонио им је драгоцене реликвије. Обавезао се 1490. године да неће напасти Венецију, папске државе и Родос, и у више наврата одустајао је од припрема за поход на мору, услед притиска папе и витешког реда на Родосу. Чак су, 1494. године, краљ Напуља и папа Александар VI захтевали од Порте помоћ против француског краља Шарла VIII. Османско царство прихватило је игру великих сила. За време владавине Бајазита II створени су и први контакти са Московљанима. Чињеница је да су они, 1495. и 1499. године начинили прве кораке да се склопи трговински споразум.<ref>{{Cite book|title=Историја Османског царства|last=Мантран|first=Робер|publisher=Clio|year=2002|isbn=86-7102-054-1|location=Београд|pages=127}}</ref>
Колико год да је Бајазит II био пацифиста, османска политика била је агресивна кад год су то околности допуштале. У том периоду вршени су упади у Далмацију, у Босну, Корушку, Хрватску, Крањску, Аустрију, Угарску и Пољску, а гусарење није престајало. Било је, такође, и већих сукоба.<ref>{{
== Прва освајања током владавине: Херцеговина и Молдавија ==
Пошто је повратио власт на унутрашњем плану, Бајазит II је могао да се посвети другим питањима. У пролеће 1483. године, беглербег Румелије освојио је Херцеговину, која је од тада била потпуно везана за Порту. Султан је отишао у Румелију, где је обновио утврђења. Смрћу његовог оца, прекинуто је примирје са Угрима, те су се у тој области стално дешавали напади и контранапади. Стигавши до Софије, Бајазит II је предложио обнављање примирја. Краљ Матија Корвин, који је ратовао са царем, прихватио примирје на 5 година.<ref>{{Cite book|title=Историја Османског царства|last=Мантран|first=Робер|publisher=Clio|year=2002|isbn=86-7102-054-1|location=Београд|pages=127-128}}</ref>
Успоставивши мир са својим главним непријатељима, Венецијом и Угарском, султан је кренуо у поход на Молдавију. Већ дуже времена се та кнежевина противила Порти у Влашкој, чији су владари- наметнуо их је Стефан Велики- убрзо потчињени султану. У тој области се непрестано водио рат. Један неуспешан османски поход (1481. године) изазвао је Стефанов одговор. Био је то изговор за поход који је Бајазит II повео 1484. године против градова Килија и Акерман, који су имали велики стратешки значај и чије је запоседање отварало пут ка Пољској и Угарској. Штавише, османски гарнизони на молдавској територији онемогућавали су њихове интервенције у Влашкој. Коначно, ти важни привредни градови налазили су се на трговачком путу који је повезивао Пољску и Балтик са Блиским истоком, преко Црног мора. Заузимањем ових градова ојачала је позиција султана, док је Молдавија ослабила. Он је коначно постао господар читавог Црног мора, што се и могло предвидети ако се сагледа промишљена политика коју је у тој области од доласка на престо водио Мехмед II Освајач.<ref>{{Cite book|title=Историја Османског царства|last=Мантран|first=Робер|publisher=Clio|year=2002|isbn=86-7102-054-1|location=Београд|pages=128}}</ref>
Молдавија није била укључена у примирје склопљено са Угарском. Бајазит је могао да делује без икаквог страха, па је захтевао исплату целог трибута који му је Молдавија дуговала. Кренувши са снажном војском, заједно са флотом која је била задужена за снабдевање и превоз артиљерије, султан је имао помоћ својих влашких и кримских вазала. Опсада Килије започета је 5. јула, а град је пао 14. јула. Затим је на ред дошао Акерман, чија је опсада почела 22. јула, а завршена 7. августа. Заузимање ових градова потпомогла је проосманска струја, која је несумњиво желела да задржи економску моћ, тако што ће ући у османске кругове, с обзиром на то да је Порта контролисала читаво Црно море. Организација победе, са колоном депортованих ка престоници, заробљавањем оних који се нису предали и регрутовањем младих људи, али такође и уобичајено поштовање локалних законских обичаја, били су у вези са економским значајем два града.<ref>{{Cite book|title=Историја Османског царства|last=Мантран|first=Робер|publisher=Clio|year=2002|isbn=86-7102-054-1|location=Београд|pages=128}}</ref>
Антиосманска струја обратила се Стефану Великом. Он је, схвативши да од угарског краља не може ништа да очекује, крајем пролећа 1485. године напао Акерман. Његов неуспех изазвао је у јесен казнени поход Османлија. Бајазит II могао је да се похвали да је успео тамо где његов отац није могао. Црно море је коначно постало османско.<ref>{{Cite book|title=Историја Османског царства|last=Мантран|first=Робер|publisher=Clio|year=2002|isbn=86-7102-054-1|location=Београд|pages=129}}</ref>
== Сукоб са Египтом ==
Односи са Мамелуцима почели су да се погоршавају за време владавине Мехмеда II. Две силе су почеле борбу за утицај над туркменским племенима која су их раздвајала. Више инцидената затровало је односе, а понашање Кајит-беја према Џему изазвало је незадовољство Бајазита II. Узрок сукоба била је помоћ коју су Османлије пружиле своме штићенику, емиру Зулкадра Алаудевлету, коме су Мамелицу претили. Након почетних успеха, Алаудевлета и Јакуб-пашу, османског намесника Кајзерија, потукли су мамелучка војска и њихови туркменски савезници, у септембру 1483. године. Одбијајући понуде Египћана, Османлије су против туркменских племена Тургута и Варсака послале беглербега Карамана, Карађоз-пашу, који је заузео више места, међу њима и Адану и Тарс, маја 1485. године. Али, на вест да надире велика мамелучка војска, Бајазит II задужио је Ахмеда Херцеговића (Херсек-заде), беглербега Анадолије, да одбрани ову област. Стигавши у помоћ Адани, коју је опсео непријатељ, Херцеговић који није имао праву подршку неких од својих подређених, као што је Карађоз, био је побеђен и заробљен. Оставивши Тарс и Адану непријатељу, Османлије су се у пролеће 1486. године повукле.Следеће године, велики везир Давут-паша стао је на чело војске којој се придружио беглербег Румелије и Алаудевлет. Поход је покренут против Варсака и Тургута, који су се дигли на устанак, окупљени око караманског претендента на престо. Пошто их је покорио, Давут-паша се вратио у престоницу. Мамелуци нису одустали од сукоба. Бајазит није занемаривао дипломатске предлоге које су износили хришћанима, као и њихова настојања да преузму Џема, како би могли да га искористе против њега. Он је такође припремао нови поход.<ref>{{Cite book|title=Историја Османског царства|last=Мантран|first=Робер|publisher=Clio|year=2002|isbn=86-7102-054-1|location=Београд|pages=129}}</ref>▼
▲Узрок сукоба била је помоћ коју су Османлије пружиле своме штићенику, емиру Зулкадра Алаудевлету, коме су Мамелицу претили. Након почетних успеха, Алаудевлета и Јакуб-пашу, османског намесника Кајзерија, потукли су мамелучка војска и њихови туркменски савезници, у септембру 1483. године. Одбијајући понуде Египћана, Османлије су против туркменских племена Тургута и Варсака послале беглербега Карамана, Карађоз-пашу, који је заузео више места, међу њима и Адану и Тарс, маја 1485. године. Али, на вест да надире велика мамелучка војска, Бајазит II задужио је Ахмеда Херцеговића (Херсек-заде), беглербега Анадолије, да одбрани ову област. Стигавши у помоћ Адани, коју је опсео непријатељ, Херцеговић који није имао праву подршку неких од својих подређених, као што је Карађоз, био је побеђен и заробљен. Оставивши Тарс и Адану непријатељу, Османлије су се у пролеће 1486. године повукле.
Знајући да ни Угарска ни Венеција неће интервенисати, султан је у пролеће 1488. године упутио у равницу Чукурова велику војску под заповедништвом Хадим Али-паше. Херцеговић, који је у међувремену ослобођен, учествовао је у походу на челу моћне османске флоте. Та здружена операција омогућила је заузимање више утврђених места, али су 17. августа 1488. године Мамелуци поново поразили Османлије у долини Агачаири, између Тарса и Адане. Опкољена, ова потоња морала је да отвори врата Египћанима у септембру. Османлије, у веома лошем стању, још увек су држале значајна места Тарс и Козан. Остављајући остварење својих амбиција за касније, подржали су претендента шаха Будака из Зулкадра да преузме власт од Алаудевлета, који је прешао на страну Мамелука. То је био још један пораз. Мамелуци су 1490. године започели опсаду Кајсерија и опустошили Караман. Бајазит II се и сам спремао да крене у поход. Мамелуци су готово непрестано напредовали, али никада нису стекли значајнију предност, или нису били у стању да искористе своје победе. Тај рат је скупо плаћен, Сирија је била исцрпљена. Две силе су закључиле мир у мају 1491. године. Османлије, које су повратиле контролу над Киликијом и њеним градовима (Тарс, Адана), нису тиме ништа ново добили.<ref>{{
▲Знајући да ни Угарска ни Венеција неће интервенисати, султан је у пролеће 1488. године упутио у равницу Чукурова велику војску под заповедништвом Хадим Али-паше. Херцеговић, који је у међувремену ослобођен, учествовао је у походу на челу моћне османске флоте. Та здружена операција омогућила је заузимање више утврђених места, али су 17. августа 1488. године Мамелуци поново поразили Османлије у долини Агачаири, између Тарса и Адане. Опкољена, ова потоња морала је да отвори врата Египћанима у септембру. Османлије, у веома лошем стању, још увек су држале значајна места Тарс и Козан. Остављајући остварење својих амбиција за касније, подржали су претендента шаха Будака из Зулкадра да преузме власт од Алаудевлета, који је прешао на страну Мамелука. То је био још један пораз. Мамелуци су 1490. године започели опсаду Кајсерија и опустошили Караман. Бајазит II се и сам спремао да крене у поход. Мамелуци су готово непрестано напредовали, али никада нису стекли значајнију предност, или нису били у стању да искористе своје победе. Тај рат је скупо плаћен, Сирија је била исцрпљена. Две силе су закључиле мир у мају 1491. године. Османлије, које су повратиле контролу над Киликијом и њеним градовима (Тарс, Адана), нису тиме ништа ново добили.{{чињеница|date=01. 2017. }}
== Развој односа са Европом ==
Бајазит II је морао да се, у великој мери, посвети догађајима у Европи који су се одиграли током неколико протеклих година. Упркос притиску Османлија на француског краља, принц Џем је пребачен у Рим, где је стигао марта 1489. године. У пролеће 1490. године, папа Иноћентије VIII, располажући тим оружјем, организовао је антиосмански скуп. Смрт угарског краља Матије Корвина 6. априла, значила је крај тог крсташког подухвата. Стигавши у Рим 30. новембра, османски изасланик Мустафа-бег склопио је споразум којим се Порта обавезала да ће папи плаћати Џемово издржавање, те да неће нападати Рим, Родос, нити Венецију.<ref>{{Cite book|title=Историја Османског царства|last=Мантран|first=Робер|publisher=Clio|year=2002|isbn=86-7102-054-1|location=Београд|pages=130}}</ref>
Пошто је успешно разрешио тај проблем, и склопио мир са Египтом, Бајазит II је имао намеру да искористи смрт Матије Корвина и анархију која је уследила у Угарској, с обзиром на то да је истекао рок примирја; било је наговештаја да је командант Београда спреман да пређе на другу страну. Али, тај командант је смењен када је султан стигао у Софију маја 1492. године. Стога је Бајазит одлучио да крене пут Албаније. Истовремено је предузео значајне походе у правцу Аустрије, Угарске и Трансилваније, где је наишао на озбиљан отпор. Папа је морао да одустане од напада на Валону, након заузимања Отранта. Али, након смрти Мехмеда II устанке који су избили у Албанији предводио је Јован Кастриот, те је регион постао нестабилан за Османлије. Обузет до тог тренутка озбиљнијим проблемима, Бајазит II је у пролеће 1492. године предузео један осветнички поход. Ипак, све до завршетка османско-млетачког рата 1499. године, Османлије нису могле трајно да умире ту земљу.<ref>{{Cite book|title=Историја Османског царства|last=Мантран|first=Робер|publisher=Clio|year=2002|isbn=86-7102-054-1|location=Београд|pages=130-131}}</ref>
Сукоб са Угарском се наставио, смењивали су се напади и контранапади, а Порта је бринула о догађајима у Италији, које је пратила: француски краљ је 1494. године прешао Алпе да би освојио Напуљску краљевину. Али, он је објавио намеру да ту створи базу за крсташки поход против Османлија. Писма којима су папа и краљ Напуља позивали у помоћ све су више плашила Бајазита, који је започео са припремама за одбрану. Лош знак је представљало то што је Шарл VIII, пролазећи кроз Рим, узео Џема у своју пратњу 27. јануара 1495. године. Бајазит II је стога сматрао мудрим да склопи примирје с Угрима на три године. То није имало неког великог утицаја, јер је Џем умро у Напуљу 24. фебруара 1495. године и Французи су одустали од своје намере. Настављен је рат са Угрима, од којих је током 1496. године одузето више тврђава у Босни.<ref>{{Cite book|title=Историја Османског царства|last=Мантран|first=Робер|publisher=Clio|year=2002|isbn=86-7102-054-1|location=Београд|pages=131}}</ref>
Краљ Пољске Јован Алберт VI, који је 1493. године опет на три године обновио уговор са Портом закључен 1490. године, није признавао османски протекторат над Молдавијом, где је желео да устоличи свог брата Жигмунда. Он је у јуну 1497. године ушао у Молдавију, чији је кнез Стефан тражио помоћ султана. Упркос угарском посредовању, против Пољака је послата војска, која је одбачена. Током 1498. године, заједно са Татарима са Крима, османске снаге су предузеле неколико разорних похода на већ опустошену Пољску, али су ти походи Порту много коштали у људству. Препуштен сам себи, Јован Алберт VI је тражио мир од султана.<ref>{{Cite book|title=Историја Османског царства|last=Мантран|first=Робер|publisher=Clio|year=2002|isbn=86-7102-054-1|location=Београд|pages=131}}</ref>
== Имиграција Јевреја и Муслимана ==
Линија 89 ⟶ 86:
== Рат са Венецијом ==
Ако се изузму редовне обостране провале на угарској граници, султан је био миран. Још више га је смирило то што су му Напуљци маја 1499. године предали Џемово тело: Европљани више нису могли да га наведу да игра како они свирају. Све своје снаге усмерио је на млетачке поседе у Грчкој, решивши да заврши дело свога оца заузимањем тих енклава: убудуће ће море представљати границу са Републиком.<ref>{{Cite book|title=Историја Османског царства|last=Мантран|first=Робер|publisher=Clio|year=2002|isbn=86-7102-054-1|location=Београд|pages=132}}</ref>
У суштини, инциденти су били чести. Венеција се жалила на османско гусарење и упаде, а Порта на лош однос према њеним држављанима. Упркос свему, мир је трајао двадесет година и Република, чија се дискретна помоћ Џему веома ценила, била је лоше припремљена за рат који није очекивала. Утврђења као и гарнизони у Лепанту били су у јадном стању. Слабо увежбана флота изгубила је свој значај. Османлије пак, чија је предност на копну била неспорна, у великој мери су напредовале и на мору. Немогућност да одговоре на позив муслимана из Шпаније, показала је колико је недостајала једна моћна морнарица. Настављајући дело свога оца, Бајазит II се посветио томе да изгради већи број бродова, али и да оснажи своју морнарицу привременим ангажовањем искусних гусара. До значајног наоружавања дошло је у периоду 1498—1499. године.<ref>{{Cite book|title=Историја Османског царства|last=Мантран|first=Робер|publisher=Clio|year=2002|isbn=86-7102-054-1|location=Београд|pages=132}}</ref>
У августу 1499. године, Османлије су започеле копнену опсаду Лепанта. Султанова флота, после пустошења Коронског залива и окршаја са неодлучном млетачком флотом, успела је да освоји Лепант, и он се 29. августа предао Османлијама, које су постале господари Коринстког залива. У исто време, Порта је предузимала походе у области Задра, а након успеха код Лепанта, и у областима Фурланије и Корушке. Након неуспеха млетачке мисије у Истанбулу у зиму 1499—1500. године, сукоб се наставио. Након шестонедељне опсаде, 9. августа 1500. године, пао је Модон. Корон и Наварин су се предали: био је то крај једног света.<ref>{{Cite book|title=Историја Османског царства|last=Мантран|first=Робер|publisher=Clio|year=2002|isbn=86-7102-054-1|location=Београд|pages=132}}</ref>
Иако је Фиренца искористила ситуацију да преко једне посредничке мисије издејствује трговачке повластице у Османском царству 1499. године, Венеција није била сасвим напуштена. Француска флота подржавала је Млечане од 1499. године. Односи Порте са Угарском су се погоршали, јер Угарска није желела да обнови примирје из 1500. године, а да уз њега не укључи и Венецију. Троструки антиосмански савез проглашен је 30. маја 1501. године, између Свете Столице, Венеције и Угарске, којој је додељена материјална помоћ како би се борила против Османлија. Хришћани су водили рат непрестаним упадима, што је само отежавало ситуацију у измученој Републици. Управо супротно, Млечани су заузели Кефалонију захваљујући шпанској помоћи (24. децембар 1500.), а острво Свете Мавре (Левкаду, 30. августа 1502.) уз помоћ папске флоте. Али, осим пиратских подухвата на Егејском мору, то су били једини успеси Венеције, која је изгубила Драч 1502. године.<ref>{{Cite book|title=Историја Османског царства|last=Мантран|first=Робер|publisher=Clio|year=2002|isbn=86-7102-054-1|location=Београд|pages=132-133}}</ref>
Уздрманој Републици био је потребан мир, а Бајазит је постигао своје циљеве и имао је проблеме у Анадолији: децембра 1502. године склопљен је споразум, који је дужд потврдио 20. маја 1503. године. Без млетачког новца, Угри нису могли да наставе ратовање и склопили су мир са султаном на седам година 22. фебруара 1503. године, који је обновљен 1510. и 1511. године. Венеција је морала да врати Свету Мавру, да напусти Корон, Модон, Лепант и Драч. Али, она је поново задобила трговачке повластице, а у Истанбулу је постављен бајило који ће се смењивати сваке три године. Односи две силе били су добри у последњих 10 година владавине Бајазита II. Овај потоњи, који је имао других брига, могао је да буде задовољан: та нова фаза опадања млетачке моћи на Леванту учинила је Порту господарем читаве Грчке и дала јој већи простор у Албанији. Поврх свега, Османско царство је постало поморска сила, на коју се морало рачунати.<ref>{{Cite book|title=Историја Османског царства|last=Мантран|first=Робер|publisher=Clio|year=2002|isbn=86-7102-054-1|location=Београд|pages=133}}</ref>
== Разбијање османске Анадолије: Сафавиди и кизилбаше ==
| |||