Бајазит II — разлика између измена

Распад Анадолије, услед неспособности сенилног султана и његове свите, изазвао је политичку кризу и ривалство између потенцијалних наследника престола. Већ 1509. године, принц Коркут, човек исувише частан за политичара, незадовољан наименовањем у Амасији и у сукобу са великим везиром Хадим Али-пашом, нашао је уточиште у Египту, где је касније и умро. Са своје стране, принц Шахиншах, намесник Карамана, подржавао је кизилбаше и био у договру са шахом. Мурат, син принца Ахмеда, слично је деловао. Насупрот томе Селим, најспособнији од свих, био је веома забринут за будућност. Мрзео је шаха Исмаила, против кога се од почетка борио. Осећао је да мора брзо да делује. Осим тога, премештај његовог сина Сулејмана из Болуа у Кафу указао је на надмоћ принца Ахмеда, који је одбијао да дозволи да се у Болуу створи препрека на путу који је повезивао Амасију (где је он владао) са Истанбулом. Питање наследника Бајазита II било је отворено. Решен да делује, Селим се почетком 1511. године придружио свом сину у Кафи, одакле је тражио да му доделе санџак у Румелији, што је за једног османског принца дотад било незамисливо. Када је његов отац то одбио, уз подршку свог таста, кримског хана Менли Гираја, Селим је са војском кренуо ка Једрену, марта 1511. године.<ref>{{Cite book|title=Историја Османског царства|last=Мантран|first=Робер|publisher=Clio|year=2002|isbn=86-7102-054-1|location=Београд|pages=135-136}}</ref>

Са своје стране, Ахмед и Коркут су се приближили престоници. Одлазак Коркута из Анаталије поклопио се са избијањем велике побуне у области Теке, 9. априла, који је важан датум по шиитском календару: њен стварни подстрекач, шах Исмаил, желео је да искористи чишћење Анадолије. Побуњеници, на чијем челу је стајао извесни Карабијиклиоглу Хасан Халифе (звани Шах Кули, „шахов слуга”), ушли су у Анаталију и кренули ка Кутахији, поразивши успут трупе беглербега Карађоз-паше, кога су погубили. Велики везир Хадим Али-паша, спојивши се са трупама из Рума, које је предводио принц Ахмед, сукобио се са Шах Кулијем, који се, стигавши скоро до Бурсе, повукао према Караману. Велики везир, на челу мање групе коњаника, кренуо је за њим: већина трупа остала је са Ахмедом. Побуњеници су изморене војнике великог везира између Кајсерија и Сиваса 2. јула 1511. године разбили у мање групе. На бојном пољу су остали велики везир и Шах Кули. Без вође, кизилбаше су побегли ка сафавидским територијама, пљачкајући земљу при одласку.<ref>{{Cite book|title=Историја Османског царства|last=Мантран|first=Робер|publisher=Clio|year=2002|isbn=86-7102-054-1|location=Београд|pages=135-136-137}}</ref>