Селим I — разлика између измена

Тачно годину дана по ступању на престо, Селим је победио и погубио последњег претендента на престо који је могао да представља одређену опаснос: свог старијег брата Ахмеда. Султан је успео да га доведе на бојно поље код Јенишехира, дајући му лажне извештаје о дејствима и оданости царске војске. Селим је дуго и трајно припремао тај план, који му је у кључном тренутку помогао да порази много мање вештог противника. Тако је криза династије, 1513. године, разрешена у корист Селима и његовог сина јединца Сулејмана, који је постављен за намесника Манисе. Преживели су само Ахмедови синови који су се склонили у Персију или Египат, након чега им се сваки траг губи. У Анадолији је одмах након тога успостављен мир, непосредном управом у областима у којима су у претходном периоду хетеродоксни устанци нашли погодно тле. Чини се да је тај "лов на вештице" био усмерен на одузимање права компромитованим тимарницима и на погубљење познатих вођа тих устанака. Нема поузданих доказа да је тачна легенда о масакру и погибији 40 000 хетеродоксних лица, 1513. или 1514. године, већ се чини да је тај догађај обојен ,, оријенталним магловитим баратањем бројева".<ref>{{Cite book|title=Историја Османског царства|last=Мантран|first=Робер|publisher=Clio|year=2002|isbn=86-7102-054-1|location=Београд|pages=167}}</ref>

У Анадолији је одмах након тога успостављен мир, непосредном управом у областима у којима су у претходном периоду хетеродоксни устанци нашли погодно тле. Чини се да је тај "лов на вештице" био усмерен на одузимање права компромитованим тимарницима и на погубљење познатих вођа тих устанака. Нема поузданих доказа да је тачна легенда о масакру и погибији 40 000 хетеродоксних лица, 1513. или 1514. године, већ се чини да је тај догађај обојен ,, оријенталним магловитим баратањем бројева". Када је поново установљена царска власт у држави, Селим се окренуо против оних који су методично, од почетка века, покушавали да га омету споља. Спор између шаха Исмаила и Селима продубио се током година које је Селим провео у Трапезунту, јер упркос противљењу оца он није оклевао да оружјем одбије упаде Сафавида. Султан је шаху замерао да примењује доктрину која излази из граница ислама, као и да је стални чинилац урушавања османске Анадолије, за шта је као доказ узимао устанак кизилбаша и ступање на престо Бајазита II.<ref>{{Cite book|title=Историја Османског царства|last=Мантран|first=Робер|publisher=Clio|year=2002|isbn=86-7102-054-1|location=Београд|pages=168}}</ref>

Поход из 1514. године представља почетак често веома дугих ратова које су све до XVIII века водили османски султани и персијски шахови. Да би се избегле све могуће недоумице о томе је потребно дати неколико уводних напомена. Године 1514. не може бити ни говора о сукобу две нације- Турака Османлија против Иранаца Сафавида. Таква слика, коју су дуго прихватали историчари те две земље, не би могла да издржи озбиљније испитивање. Шах Исмаил био је предводник турског полуномадског света, као што су биле кизилбаше, које су га довеле на власт. Пошто није знао персијски, размишљао је на турском и на турски начин. Иако је његова администрација била у рукама угледник иранских службеника, преузетих из ранијих турских држава Ирана, његова војна сила почивала је на снази турских племена, која су прихватила чудан синкретизам идеја, сједињујући локална преисламска веорвања са степским шаманизмом, , што је тек било познато прикривено шиитским типом ислама, али веома удаљено од дуодецималног шиизма, који ће се касније развити у Ирану. У очима полуномадских, анадолско-турских поданика султана, шах је био оличење Бога, зато што је говорио њиховим језиком, и што је у Азербејџану створио идеалну турску државу, која је за њих била много прихватљивија у односу на централизовано Османско царство и на династију више од века и по одвојену из средине из које је потекла. Њихове потребе династија више није разумела, а административни систем, чији су локални представници бирани из редова урбане елите или путем девширме, за њих су били углавном странци. Шах Исмаил већ је био показао да његови бројни саборци могу да одиграју значајну улогу у дестабилизацији османске власти у Анадолији.<ref>{{Cite book|title=Историја Османског царства|last=Мантран|first=Робер|publisher=Clio|year=2002|isbn=86-7102-054-1|location=Београд|pages=168-169}}</ref>

Селиму је био јасан пут којим је морао да иде и по коме је решење проблема у Анадолији било смакнуће шаха. Кад њега не би било, доктрина заснована на његовом божанском карактеру сама би нестала, а његови следбеници би остали напуштени. Анадолско питање, које је представљало унутрашње питање Османског царства, могло би бити решено победом османског султана над турским шахом; а решење тог проблема изазвало би и расплет неких спољних проблема.<ref>{{Cite book|title=Историја Османског царства|last=Мантран|first=Робер|publisher=Clio|year=2002|isbn=86-7102-054-1|location=Београд|pages=169}}</ref>

Војска на чијем челу се налазио Селим и која је кренула из Истанбула 1514. године, била је једна од најмоћнијих војски тога времена у погледу броја људи, квалитета ватреног наоружања, као и способности бораца. С друге стране, шахове трупе, које су се изузетно добро показале у тешком сукобу у Трансоксијани две године раније, састојале су се од малобројне и веома ефикасне коњице, али нису поседовале топове, а ни пушке. Окршај се догодио 23. августа 1514. године код Чалдирана, североисточно од језера Ван. Османлијска артиљерија покосила је фанатичне кизилбаше, који су до последњег даха задавали смртоносне ударце, наносећи велике губитке противничком табору. Господар терена, Селим, систематски је убијао заробљенике, али је шах успео да побегне. Османска војска је кренула за њим, успорена комором, преко тешко савладивих планинских области. Кизилбаше су непријатељу оставиле само спаљену земљу, јер је после изузетно сушног лета, прерано дошла зима. Табриз је заузет без борбе, али је војска, углавном састављена од јаничара, одбила да иде даље, и тражила је да ту презими. Султан је морао да попусти и да да знак за повлачење. Изморени од похода на коме су се суочили са врућином, жеђи, глађу, хладноћом и запањујућом борбеношћу кизилбаша, дуго након тога су одбијали да још једанпут крену путем Азербејџана.<ref>{{Cite book|title=Историја Османског царства|last=Мантран|first=Робер|publisher=Clio|year=2002|isbn=86-7102-054-1|location=Београд|pages=169}}</ref>

Од 1501. године у Египту је владао мамелучки султан Кансух ал Гури. Он је одржавао одличне односе са Бајазитом II који је у великој мери допринео да се на Црвеном мору подигне мамелучка флота, предвиђена за ратовање против Португалаца у Индији. Османско царство, средоземна поморска сила, Мамелуцима, који нису били вични војевању на мору, великодушно је слало инжењере, техничаре и све врсте материјала. Од ступања на престо, Селим је прекинуо ту сарадњу, предајући се ратним напорима које се припремио да лично води против јеретичког шаха.<ref>{{Cite book|title=Историја Османског царства|last=Мантран|first=Робер|publisher=Clio|year=2002|isbn=86-7102-054-1|location=Београд|pages=170}}</ref>

Мамелучко царство је 1516. године могло да делује као водећа сила у исламском свету. Његова територија се простирала од горњег Египта до централне Анадолије, обухватајући Палестину и Сирију. Шериф Меке био је вазал мамелучког султана, који је држао гарнизоне у луци Хеџаз и који је у Каиру издржавао калифу, потомка династије Абасида, од кога су разне муслиманске вође тражиле потврду наименовња, одмах по ступању на престо. Узрок Селимовог изненадног удара против Мамелука није била жеља да постане заштитник Светих места и да припоји Египат. Проучавање географске ситуације у Анадолији 1516. године показује да после заузимања емирата Зулкадр и Дијарбекира, османске територије нису биле међусобно повезане, већ су окруживале мамелучке територије северне Месопотамије који се простирао преко Ајн Таба и Малатије, до Дивригија на северу, између Сиваса и Ерзинџана. То је била султанова главна стратешка брига, имајући у виду претходеће операције против Ирана. Штавише, Селим је знао да је шах нудио савез Кансух ал Гурију и да би, упркос познатој нетрпељивости коју је он осећао према шаху, услед османског ширења у централној и источној Анадолији, султан Каира, забринут за своје северне територије, могао да заузме непријатељско држање. За османског султана, наставак рата на истоку утицао је на претходно започете операције на југу. За њега је пут за Табриз ишао преко Каира.<ref>{{Cite book|title=Историја Османског царства|last=Мантран|first=Робер|publisher=Clio|year=2002|isbn=86-7102-054-1|location=Београд|pages=170-171}}</ref>

Селим је почео да осамнаест месеци унапред припрема замку, коју је Кансух препознао тек у последњем тренутку и од које је страдао. Заузимање Зулкадра било је храбар потез, јер се од давнина сматрало да су Мамелуци господари те провинције. Наименовање у тој области сина најснажнијег противника, као у неколико претходник деценија, као наследног бега и османског беглербега, сматрало се непријатељским чином. Селим је желео да привуче Кансуха у северну Сирију, где би могао да га контролише, као што је учинио приликом битке код Чалдирана, а затим да га изненада нападне. Преко својих присталица на мамелучкој територији, пре свих преко намесника Алепа, султан из Истанбула стварао је препреке султану из Каира, да би га нагнао да крене са војском ка жељеној области, док се он званично упутио ка истоку, у правцу Ирана. Одвајало их је неколико дана хода, када му је Селим, тврдећи да је Кансух затворио пролаз преко његових анадолских територија и тиме се ставио на страну шаха, објавио рат и пресрео га код Марџ Дабика, северно од Алепа 24. августа 1516. године. Битка је трајала веома кратко, јер се, у складу са раније скованим планом, наиб Алепа одметнуо са делом војске, која је била неорганизована и покошена османским топовима. Селим се дочепао Сирије, а затим, јануара 1517. године Каира, пошто је потукао последње Мамелуке. Ту је остао до септембра преузевши све територије, титуле и права султана из Каира, којима је додао право наследства над абасидским калифатом, иако је та ствар остала прилично нејасна. Шериф Меке је пожурио да призна власт новог господара. Убрзо након тога, 1519. године, османски гусар који је постао заповедник Алжира такође се потчинио: био је то Хајрудин Барбароса, будући велики адмирал и стварни оснивач османске поморске силе на Средоземљу.<ref>{{Cite book|title=Историја Османског царства|last=Мантран|first=Робер|publisher=Clio|year=2002|isbn=86-7102-054-1|location=Београд|pages=171-172}}</ref>

АлиКада је Селим ступио на престо, Османско царство била је држава која се дичила заузимањем Цариграда и светим ратом против неверника у Европи, али је у поређењу са Мамелучким царством, које му је доскора наносило редовне поразе у Киликији, било другоразредна сила. Од државе која је 1512. године била на ивици распада, Селим је постао једини наследник Византије и Багдада, огромног царства које се простирало на три континента. Такво ће остати у наредна четири века. Но, то је био само део плана Османског султана, који је напустио Каиро, најавивши да је његов наредни циљ Иран, где је желео да једном заувек заврши са шахом. После дугих припрема током зимовања у Дамаску, стигао је на обалу Еуфрата маја 1518. године. Стигавши дотле, његова војска је одлучно одбила да крене даље ка истоку. У страху од побуне, господар великог дела света одлучио је да сачека. Вратио се у Истанбул, где је осмислио нови поход против шаха Исмаила, стављајући акценат на етапе и снабдевање. До тога никада није дошло, јер је, након кратке болести, султан Селим I преминуо 20. септембра 1520. године.<ref>{{Cite book|title=Историја Османског царства|last=Мантран|first=Робер|publisher=Clio|year=2002|isbn=86-7102-054-1|location=Београд|pages=172}}</ref>