Александар II Николајевич — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
→Велике реформе Александра II: Додат поднаслов о реформи цензуре. |
→Велике реформе Александра II: Додат поднаслов о припремама административних реформи. |
||
Ред 403:
Добивши слободу, бивши кметови били су незадовољни условима своје слободе. За борбу са сељачким незадовољством коришћене су војне команде. Сељаци су одбијали да састављају и потписују уставне повеље, верујући да ће уместо „подметнуте“ слободе, коју су им дале спахије, ускоро добити праву, „царску слободу“. Та вера довела је до настанка идеје „слушног часа“, чије су наступање очекивали до 19. фебруара 1863. године- управо тако су сељаци схватали двогодишњи рок извршења ''Положенија'' од 19. фебруара. Произвољно тумачење овог документа од стране сељака Антона Петрова, изазвало је у априлу 1861. године побуну у којој је учествовало више хиљада сељака из села Бездно у Казањској губернији. Током смиривања побуне од стране војне команде, према званичним подацима, погинуло је око 100 људи, док је Петров стрељан на основу пресуде војног суда. Током 1862-1863. године сељацима су морале да се силом намећу уставне повеље, а њихов отпор је сломљен оног тренутка када су се уверили да никакве нове слободе неће бити и да је идеја „слушног часа“ била илузорна. Размах сељачких побуна након укидања кметства био је мањи него што су очекивале власти. Међутим, потенцијал сељачког незадовољства био је огроман и испливао је на површину почетком ХХ века.<ref>{{Cite book|title=История России XVIII - XIX веков|last=под ред. Л.В.Милова|publisher=Эксмо|year=2006|isbn=5-699-19165-8|location=Москва|pages=601-602}}</ref>
Укидање кметства био је најважнији догађај у историји Русије ХIX века. Овим је дошло до промене традиционалног уређења руске државности. Ослобађање сељака довело је до преображаја свих социјално-економских односа, мењало је друштвену структуру и правне односе. Његове најближе последице биле су остале реформе покренуте од стране Александра II. Озбиљност ове реформе најбоље илуструје објава славенофилског листа ''Дан'', у којој пише да је 19. фебруара 1861. године започето ново рачунање времена у руској историји.<ref name=":17">{{Cite book|title=История России XVIII - XIX веков|last=под ред. Л.В.Милова|publisher=Эксмо|year=2006|isbn=5-699-19165-8|location=Москва|pages=602}}</ref>
=== План административних реформи ===
Укидање кметства неизбежно је са собом повлачило промене у области централне и локалне администрације, судског система и правних норми. У првом реду, било је потребно извршење коренитих промена у оним областима државне управе које су се заснивале на раду кметова и потпуној, полицијској зависности кметова од спахија. Модернизација друштвених односа је поставила на дневни ред питање трансформисања класне структуре руског друштва, одрицање од искључивих политичких и економских привилегија одређених слојева, утврђивање објективних, буржоаских начела класне једнакости и бескласности. Слобода предузетништва, која је постала услов економског развоја земље, наметала је усавршавање финансијских институција, одустајање од детаљне регулације.<ref name=":17" />
У време припрема реформе села, ни влада, ни либерална бирократија, ни представници друштва, нису отварали питање целокупног система реформи, односно поступном спровођењу промена. Међу либералним бирократама, веза реформе села са неопходним променама у унутрашњем животу земље, схватала се само уопштено. Најближи сарадник великог кнеза Константина Николајевича, А.В. Головнин, саставио је непотпуни списак неодложних промена у које су спадале: верска толеранција, реформа суда и полиције, смањење државних расхода, укидање откупа, децентрализација административне управе. Према мери развоја реформаторске делатности, сфера промена се проширивала. Русија је преживљавала талас административно-правне модернизације.<ref>{{Cite book|title=История России XVIII - XIX веков|last=под ред. Л.В.Милова|publisher=Эксмо|year=2006|isbn=5-699-19165-8|location=Москва|pages=602-603}}</ref>
Након 19. фебруара 1861. године, главни задатак власти било је смиривање слојева којих се реформа села највише тицала. Уступак племићима-земљепоседницима била је оставка главних владиних делатника у вези са реформом села- министра унутрашњих послова С.С. Ланског и његовог заменика Н.А. Миљутина. За новог министра унутрашњих послова постављен је П.А. Валуев, вешт и образован администратор. У септембру 1861. године Валуев је представио цару извештај о резултатима реформе села након 6 месеци од њеног спровођења. У извештају, Валуев је обавештавао цара да је у готово свим губернијама за кажњавање сељака коришћена војска, али је истовремено подвукао да је сада друштвени поредак успостављен свуда. Такође, Валуев је истакао да је покретање сељачког питања повукло за собом потезање и свих осталих питања, што је наишло на царево одобравање.<ref name=":18">{{Cite book|title=История России XVIII - XIX веков|last=под ред. Л.В.Милова|publisher=Эксмо|year=2006|isbn=5-699-19165-8|location=Москва|pages=603}}</ref>Прва последица овог извештаја било је одређивање обавеза Савета министара, који је требало да постане место расправе о најважнијим државним питањима. Савет је радио под председништвом цара, а његова заседања личила су на заседања европских кабинета, одговорних пред представничким институцијама.<ref name=":18" />
У јануару 1862. године Валуев је објавио званично саопштење о томе да се припремају реформе суда, земске и градске полиције, народног образовања, државног и удеоног села. Важну улогу у припреми даљих реформи играла су именовања на значајне положаје представника либералне бирократије- министар војни постао је Д.А. Миљутин, министар финансија М.Х. Рејтерн, министар правде Д.Н. Замјатин, а министар народног образовања А.В. Головнин. Они и њихови сарадници имали су задатак да приступе практичној разради наведених реформи. Контролу над припремом реформи цар је оставио за себе.<ref>{{Cite book|title=История России XVIII - XIX веков|last=под ред. Л.В.Милова|publisher=Эксмо|year=2006|isbn=5-699-19165-8|location=Москва|pages=603-604}}</ref>
=== Реформа цензуре ===
Реформа цензуре спроведена је 1865. године. Стари систем, по коме се захтевало превентивно прегледање сваког штампаног издања, представљао је препреку за нормалну делатност штампе, оријентисану на стицање профита, чинивши немогућим издавање дневних новина, које су објављивале свеже новости усмерене на масовну читалачку публику. Разрадом реформе цензуре бавила се комисија Д.А. Оболенског, која је у потпуности одбијала предлоге друштвених делатника, засноване на захтевању слободе говора. Влада није одлучила да укине превентивну цензуру, већ је увела, у прво време само за престоничку штампу, казнену цензуру. Ово је практично значило да су периодична издања могла да излазе без претходне цензуре, али су, у случају да је у њиховим чланцима било неприличног материјала, уредник и издавач били подвргавани новчаним и административним казнама. У одређеним случајевима, периодично издање је могло или да буде забрањено или да се његово излажење привремено обустави. Казнена цензура отворила је могућност динамичног развоја штампе, али је, истовремено, осуђивала њихове сараднике на строгу самоцензуру.<ref>{{Cite book|title=История России XVIII - XIX веков|last=под ред. Л.В.Милова|publisher=Эксмо|year=2006|isbn=5-699-19165-8|location=Москва|pages=614-615}}</ref>
| |||