Џошуа Рејнолдс — разлика између измена

Садржај обрисан Садржај додат
Ред 27:
Рејнолдс је похађао Плимптонову гимназију (школу граматике) у којој је његов отац, свештеник, био професор. Млади Рејнолдс је читао [[античка књижевност|књижевност класичне антике]] и током целог свог живота је остао заинтересован за књижевност уопште, а међу његове најближе пријатеље рачунају се неки од најбољих британских писаца 18. вијека. Рејнолдс је рано тежио да постане умјетник. Године [[1740]]. одлази у [[Париз]] и проводи четири године као помоћник код [[Томас Хјудсон|Томаса Хјудсона]], академског портретисте и ученика и зета Џонатана Ричардсона. Године [[1743]]. се вратио у Девон и ради портрете помораца у Плимату у којима се открива његово почетно неискуство. Године [[1744]]. одлази у Лондон на двије године, гдје је почео да стиче знање о старим мајсторима и ствара свој независтан стил обиљежен смијелим потезом четкицом и употребом импастоа – густог намаза боје –, што се може видјети у његовом портрету капетана Џона Хамилтона из 1746.
 
По повратку у Девон 1746, насликао је велики групни портрет породице Елиот (око 1746/47), у ком се јасно види утицај портрета породице Пемброк (1634–35), фламанског барокног сликара [[Антонис ван Дајк|Антониса ван Дајка]], чији је стил портретног сликарства утицао на енглески портрет током 18. векавијека. Године 1749. Рејнолдс је са својим пријатељем Аухустусом Кепелом отпловио у [[Менорка|Менорку]]. Пад са коња задржао га је пет мјесеци и оставио трајни ожиљак на његовој усни – истакнута карактеристика у његовим каснијим [[аутопортрет]]има. Из Менорке одлази у [[Рим]], гдје проводи двије године, посветивши се проучавању великих ремек-дјела античког грчко-римског вајарства и италијанског сликарства. Утисци које је задржао током ове посјете постали су инспирација за његове слике и његова схватања о умјетности до краја живота, јер је осећао да је повезивањем сликарства са академским радом најбоље могао постићи своју амбицију да подигне статус своје професије у Енглеској. Враћајући се кући преко [[Фиренца|Фиренце]], [[Болоња|Болоње]] и [[Венеција|Венеције]], остао је задивљен композицијама и бојама великих [[ренесанса|ренесансних]] венецијанских сликара [[16. вијек]]а: [[Тицијан]]а, [[Јакопо Тинторето|Тинторета]] и [[Паоло ВеронезаВеронезе|Веронеза]]. Нагласак венецијанске традиције на боју и ефекат свјетла и сјене је оставио трајан утицај на Рејнолдса, и иако је до краја живота савјетовао младе умјетнике да проучавају вајарску дефиницију форме карактеристичну за фирентинске и римске сликаре, његова властита дјела одишу венецијанским стилом.
 
== Галерија ==